Лутање као пасивна деструкција

Поделите:

Лутање као пасивна деструкција

Постоје народи завјетни попут Срба, који често лутају, иду од немила до недрага тражећи оно што већ имају. У својој доброти постану стадо, које неко расточи, које свако усмјерава.
Имамо потребу за ауторитетом, за вождом, за месијом кога би слијепо слиједили. Слиједећи „месије“ одступисмо од истинског месија Христа. У нашим лутањима губимо себе, блиједимо и тежимо нестајању. Чему се надамо? Зашто сви полажу нада у боље, када ми нисмо бољи. Наши дани пропадања почели су давно, почели смо да се стидимо славне прошлости, да бјежимо од садашњости и да се плашимо будућности као највеће кукавице. Све очекујемо од других, себе штедимо. Слиједимо сваку идеју без критике, без самокритичког става. Прије само сто година српски домаћин је био породичан човјек, Севетсавски православац, добар комшија, сложан са браћом и за браћу. Окупљао се око свог огњишта, окупљао се око Христа и Светог Саве, спреман на страдње и излазак из зоне комфора. Можда је наш и проблем што је Србин у Великом рату: имао у просјеку 26 година, троје дјеце и три јутра земље. Данас има у просјеку 43 године, пола дјетета и земље има у саксији. Имамо све веће куће, а све мање породице. Стремећи бољем изгубили смо оно што смо имали. Онда су се Срби расбрили, мјесто око породице окупљали су се око партије, мјесто општих интереса гледали су своје јадне и бједне свађајући се са рођеним братом око парчета земље, а братећи се са онима који их је бацао у јаме. Вјеру у Христа су замјенили вјером у човјека и то у непријатељског војника из Великог рата. И онда када је Србин престао бити Христов, постаје марва за поткусуривање великим, постао је мали и безначајан. Ништа није добио, све је изгубио. У постатеистичком времену задржали смо мантре комунизма, и понашамо се као последњи титоисти у свакој пори друштва, заборављајући да онај које је заспао на клупици “Олуја” га је пробудила. И сада лутамо од идеја, вјеровања, оптерећени сами собом, али без душе, маловјерни као сјенка јунака.
Тражимо пут, а Пут имамо, пут Светог Саве, ка Христу ка истини, одбацивање старог човјека и налазак новог Охристовљеног, Црквени човјек. Божије идеје су динамичне не статичне и могу да служе као путоказ у сваком времену, слободне су од окова времена. Прво себе да нађемо у прошлости, да се вратимо себи и у том процесу лежи и наш путоказ ка будућности.

           Лазић Небојша

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here