МАГИЈА ДАТУМА

Поделите:

МАГИЈА ДАТУМА

“Mundus cum patet, deorum tristium atque inferum quasi ianua patet” – “Када је Мундус отворен, то је као да су отворена врата за жалосне богове подземног свијета..”

У римским и етрурским градовима (Римљани су наслиједили ову мрачну традицију од њима претходећих Етрураца), налазила би се веома дубока церемонијална јама која се називала „Mundus Cereris“, и која је била повезана с најмрачнијим култовима обожавања Хада – Подземног свијета (односно – „Ада“ – Пакла, преведено на српски језик). Таква јама би иначе била затворена једним великим и тешким каменом – људи су се плашили „богова“ пакла, који би кроз ту јаму можда могли да изађу у свијет живих..
Међутим, на три датума у току године, овај камен се церемонијално уклањао и „врата Пакла“ би била отворена. Жалосни “богови” подземног свијета би тада добијали прилику за сатисфакцију, и изашли би у свијет.

Један од та три датума је Пети октобар.

У далека, стара времена наш народ није бројао дане онако како то ми данас радимо. Веома ријетко се о данима у мјесецу и години говорило као о редним бројевима. У православном а исто тако и римокатоличком календару сваки дан има своје име, свог свеца или неки догађај који се тада помиње и слави. Другим ријечима – сваки дан има своје име. Далеки остатак те традиције су имена дана у недјељи – зато не говоримо – „Доћи ћу трећег дана наредне седмице“, већ – „Доћи ћу У СРИЈЕДУ, У ЧЕТВРТАК, итд..“

Елем, сви дани у години имају имена, и неки су мање, а неки више значајни. Они најзначајнији били су велики празници, и по њима је народ рачунао вријеме. Орало се, копало, сијало и жњело, устаљеним ритмом протока времена, мјереним духовним слављима великих празника у календару, па су се рад и живот одвијали „од духовног славља до другог духовног славља“ – како рече један мој пријатељ од кога сам много научио и учим још увијек. У одређена доба године били су постови, а у другим дијеловима године се вјенчавало и славило, док су неки дани у години били искључиво посвећени сјећању на покојне претке.. Дан је почињао и текао уз молитву, а с молитвом се ишло и на починак. Када би се сусрели, људи би један другом молили помоћ од Бога („Помаже Бог“ –„Бог ти помогао“)..
Богојављење, Јовањдан и Савиндан су имали своју симболику снијегом и ледом оковане зиме, затим Ђурђевдан, Ивањдан и Петровдан, Илиндан, Преображење, Велика и Мала Госпојина, Михољдан, Митровдан, Ђурђиц, Аранђеловдан и Никољдан, а да не говоримо о Божићу и Васкрсу..
Суштина је да се вријеме мјерило смјењивањем духовних славља и да је СВЕ БИЛО ПРОЖЕТО БОГОМ. Вријеме, простор, све што је човјек радио према том моделу живота и рада – „везивано је концима за Небо“.

Потпуно исто је било и је на римокатоличком и протестантском Западу. Међутим, „прожетост Богом“ ће појавом „просвјетитељства“ и секуларизма бити прекинута, а Бог и човјеков однос са Њим сведени на све рјеђе тренутке кад човјек борави у цркви (као грађевини), а затим све мање и то. Преостала је црква (као грађевина), а Црква (као жива заједница са Христом) је протјерана. Да ли је то значило да је на на тај начин из друштва протјерано баш све што се тиче религије као такве? – Никако. Кад се мало више задубимо у ову тему, наилазимо на чудну „МАГИЈУ ДАТУМА“ и бројева који имају везе не са науком, већ са МРАЧНИМ ПРЕДХРИШЋАНСКИМ КУЛТОВИМА; увиђамо да потези које вуку „владари свијета“ (односно они који претендују да то буду) никако нису вучени напамет нити на било који датум, већ слиједе схему једног паганског и древног календара. У том контексту ова цијела прича има везе и са – по нас злослутним датумом – Петим октобром..

Највеће битке у којима се одлучује да ли ће неки народ постојати или неће, воде се не класичним оружјем већ на плану – КУЛТУРЕ и ДУХА – односно – на ономе што чини идентитет једног народа, и по чему се народ (колективно биће) разликује од гомиле појединаца која то није, односно која је на нивоу колектива – НИШТАВИЛО. Једно од многобројних оружја која Непријатељ у тој борби користи јесте и нешто што је Радован Калабић дефинисао као ДЕСАКРАЛИЗАЦИЈА СРПСКИХ ДАТУМА. Једном ријечју – наши непријатељи познају наш духовни календар, и онда се труде да велике а лоше ствари по нас, ускладе са најважнијим данима тог календара; да наша најважнија „црвена слова“, зацрне и тиме им промијене значење које ће имати у колективном памћењу нашег народа. Али, пођимо редом, од злокобног 05. октобра – оног дана када су врата Пакла церемонијално отварана..

Шта у нашој традиционалној култури представља 05. октобар?

На тај дан Црква слави пророка Јону из Старог Завјета. Јона је онај пророк који је Богу био прилично „непокоран“, па је одбијао да чини оно што је Бог од њега тражио, и бјежећи од свог истинског смисла и циљева упадао у све горе неприлике, све док није завршио у мору када га је прогутао кит.. Тек тада се Јона “из утробе паклене” искрено обратио Богу и замолио Га за спас. Бог га је спасио, па чак и из утробе морске немани, када је већ изгледало да је све готово! Каква позитивна и оптимистична прича, која показује да ни у тренуцима најдубљег пада не треба заборавити да Неко одозго пази на нас, и да је све што треба да урадимо да се искрено покајемо, и Њему обратимо..

Поред тога, Јона је описан и као “лак на бијес”; једном приликом се љутио на грађане великог асирског града Ниниве због њихове грјешности, и пренио им је Божју поруку – да ће град бити уништен уколико се не покају.. Јона је био љут, али Нинивљани су се покајали – и Бог их је поштедио..
А затим је Јона посумњао у самог Бога – да ли је могуће да је Бог опростио таквим грјешницима?! Зар их је могло опрати само њихово кајање, ма како искрено било?!

Ако ово питање поставимо Богу – одговор је – ДА. Међутим, да питамо Јону, он их сигурно не би пустио да се тако лако извуку..
Каква паралела са данашњим Србима, горљивим дјелиоцима правде на ФБ-у, који тако одушевљено и запаљиво учествују у прогону демонизоване руље против наше једине Цркве, СПЦ, а под диригентском палицом медија и дуге руке која је власник тих медија!
Али, то је друга прича..

За нас је дакле 05. окотобар, дан најдубље наде и вјере у Бога, пошто носи симболику приче о пророку Јони. За наше Непријатеље међутим, он носи паганску и антихришћанску симболику древног римског и предримског ритуала отварања врата Пакла. Дакле – за нас носи симболику страдања и подстицаја да се у том страдању обратимо Богу и тако добијемо спас. За њих, то је дан кад се отварају врата Пакла; међутим – да не остане недоречено – врата пакла се НЕ МОГУ ОТВОРИТИ САМА, већ их увијек морамо отворити МИ, баш као што су то чинили римски свештеници. Дакле, не отварају их сами демони „одоздо“, већ их МИ (преварени) ОТВАРАМО „одозго“, и пуштамо демоне из пакла да загаде наш свијет.. А када се Пандорина кутија отвори, неупоредиво је теже отклонити лоше посљедице, него да је нисмо уопште отварали.

05. октобар 1793.
Године 1793, на Пети октобар, у револуционарном лудилу Француске донијет је ДЕКРЕТ О ЗАБРАНИ РЕЛИГИЈЕ. Француска је према тој одлуци, требало да постане прва екстремно секуларна држава на свијету, и да потпуно раскине са читавом својом духовном матрицом која је створила француску нацију и државу, и да се претвори у нешто друго. Пут ка томе су поплочали интелектуално велики „просвјетитељски“ мислиоци који су у духовном смислу били кепеци.. Међутим, тако радикална мјера као што је потпуно укидање религије није се могла спровести одједном, већ је кроз неко вријеме замијењена привидним присуством религије у друштву; цркве су ту – „нико нам не брани да у њих идемо“, али је осјећај „везаности нитима за небо“ прогнан из живота човјека, чиме је главна поента укинута.. И Француском „револуцијом“ из 1789. године и догађајима који су јој слиједили, поплочан је пут за настајање обездуховљеног друштва у коме данас живимо.

05. октобар 1811. – на овај датум Турци су поново заузели Београд од српских ослободилаца у Првом српском устанку.

05. октобра 1908, аустроугарском цару Фрањи Јосифу, донесен је на потписивање декрет о анексији Босне и Херцеговине. Цар је то потписао, а аустроугарска влада је сутрадан, 06. октобра, објавила анексију БиХ.

05. октобра 1915, Аустро-угарска и Њемачка, а пар дана касније и Бугарска, кренуле су у такозвану “Трећу офанзиву” на Србију и Црну Гору у Првом свјетском рату. Овај напад је у безизлазну позицију довео српску војску и државу; услиједио је егзодус преко албанских планина, Крф и Плава гробница и неколико година касније Солунски фронт.

Међутим, један посебан 05. октобар, а који је претходио оном Петом октобру 2000-те који већина нас добро памти, заслужује нарочиту пажњу.

05. октобар 1880. – на овај датум из Беча у Београд је стигао УЛТИМАТУМ, упућен из Аустроугарске Србији под тадашњим краљем Миланом Обреновићем који је већ био веома близак Аустро-угарској. Аустро-угарска тада безусловно захтијева од Србије да јој да статус најповлашћеније нације у трговини са Србијом, а без икаквог реципроцитета. Поред тога, захтијева и то да Србија не смије да преговара о било чему са неком трећом државом без одобрења и надзора А-У, и да на своју територију не смије да прими ниједну страну војску, па чак ни у облику добровољаца. Све то – под пријетњом увођења санкција!

Није нимало тешко закључити против кога су ови нечувено оштри услови били усмјерени – њихов главни циљ био је да се спријечи савез, повезивање и сједињење руских и српских интереса, руске и српске политике, и руског и српског оружја. А треба рећи и то да је Аустро-угарска у томе имала поданичку подршку краља Милана.

Због чега је ово било уопште тако важно? – Наиме, све балканске хришћанске државе које су настајале на развалинама Турског царства, имале су принчеве њемачке крви као своје владаре – сви изузев Срба. Срби су напротив, захваљујући томе што су уживали једино помоћ Русије у борби за слободу (а руска помоћ је била неупоредиво мање условљена него помоћ „западних партнера“) изњедрили три домаће династије од којих ће се двије – Обреновићи и Карађорђевићи у складу са српским усудом унутрашње неслоге, прогонити на челу нашег народа.. Због тога је Аустро-угарској било потребно нешто чиме ће Србе везати за себе и потчинити их својој вољи. Отуда и они безобразно неправедни услови који су стигли у Ултиматуму од 05. октобра 1880.

Предсједник владе Краљевине Србије је тада био велики политичар Јован Ристић, који је ОДБИО да прихвати тај ултиматум. Међутим, краљ Милан је на њега извршио страховит притисак. Одбијајући притиске краља Милана да потпише ултиматум, Јован Ристић бива принуђен да поднесе оставку – учинио је то 02. новембра 1880.

Краљ Милан онда има проблем – у Србији нема политичке организације која би водила такву државну политику каква би њему одговарала и која би потписала аустроугарске услове. Због тога је под јаким краљевим утицајем, у јануару 1881. године формирана „Напредњачка странка“ (what a lovely name), са неколико битних и утицајних политичких фигура – међу њима је био Милан Пироћанац (предсједник странке) и Чедомиљ Мијатовић. Ова странка је заметак свих каснијих „проевропских“ и аутошовинистичких политичких снага у Србији, али сама по себи није трајала особито дуго – како је била формирана за одређени задатак (утопити Србију у служење аустроугарској политици), недуго затим је изгубила снагу и значај, а након Првог свјетског рата се утопила у разним варијантама “југословенских демократских странака”. По ријечима Бориса Тадића, његова (бивша) странка – Демократска странка, “ослањала се на идеје напредњаштва”. Зашто је данашња Српска Напредна Странка добила такво име – сигурно случајно 

Али, вратимо се времену краља Милана. Након што је формирао „Напредњачку странку“, поставио је њеног предсједника – Милана Пироћанца, за предсједника владе Србије, а Чедомиља Мијатовића на важну функцију министра иностраних послова.
Овај Чедомиљ Мијатовић је био убијеђени англофил, ожењен Енглескињом, поборник Енглеске, енглеских интереса и енглеског погледа на свијет. У њему су краљ Милан и Аустро-угарска нашли идеалну фигуру – лишену части и обзира према добробити своје земље и народа, моралну наказу (која по свом имену неодољиво подсјећа на једну такву сличну моралну наказу из нашег времена), и која ће бити спремна да прихвати и потпише захтјеве из аустроугарског ултиматума – у облику ТАЈНЕ КОНВЕНЦИЈЕ.

Дакле, такозвана Тајна конвенција, упућена је Србији у облику ултиматума, на датум 05. октобра 1880. Њен садржај је био толико безобразно неповољан по Србију, да се Чедомиљ није усудио да је потпише у Београду, већ је буквално побјегао у Земун (на тадашњој аустроугарској територији), а да о садржају документа који потписује није обавијестио чак ни свог страначког и политичког шефа, предсједника владе Милана Пироћанца. И још – Чедомиљ Мијатовић је на инсистирање А-У стране, потписао Тајну конвенцију на ВИДОВДАН, 28. јуна 1881! Потписао ју је, како ће послије и сам рећи – „с намјером да реформише и европеизује Србију“. Како само познато звуче ове изанђале и обљутавјеле ријечи!

Велеиздајничко потписивање овог страховито неповољног документа изазвало је буру у највишим круговима тадашње српске политике – чак је и предсједник Напредњака, а уједно и премијер Србије – Милан Пироћанац, био згрожен када је прочитао оно на шта је Чедомиљ Мијатовић ставио свој потпис. Зато је покушао да да оставку, али га је спријечио огроман притисак краља Милана.. Поднијеће оставку 1883. године.

Што се тиче Тајне конвенције, она је – као што јој и име каже, остала тајна нешто преко 20 година, односно – све до Мајског преврата у Србији 1903. године, и убиства краља Александра и краљице Драге. Ето на који начин је једна странка – која је узгред, себе прозвала напредном и себе сматрала европском и демократском, у пракси чинила ствари које су потпуно неспојиве са било чиме напредним и демократским, КРИЈУЋИ ОД ЈАВНОСТИ садржај најважнијег политичког и државног документа који је потписала, и ради чега је узгред и била формирана.. Колико паралеле са њеним данашњим насљедницима! И шта мислите – да ли ћемо за двадесетак година сазнати за неке нове „тајне конвенције“ које су наше власти у фаустовском духу потписивале са нашим непријатељима откако су се отворила врата Пакла 05. октобра 2000-те? Ја мислим да хоћемо.

И тих 1880-тих као и нешто преко 100 година касније, имали смо сличне ако не и исте актере, и исти календарски образац – 05. октобра се отварају врата Пакла, стиже ултиматум или удар са стране непријатеља Србије и Срба, да би затим онај најгори слој у нашем народу у међувремену преузео власт и затим био приморан да на Видовдан – најсветији српски празник, дан части и жртвовања нижег за оно више, ПОЧИНИ АКТ ВЕЛЕИЗДАЈЕ – 28.06.1881 – потписивање Тајне конвенције, а 28.06.2001 – испоручивање Хашком несуду једног легално изабраног предсједника Србије! На тај начин они најгори међу нама, а на инсистирање Непријатеља, десакрализују датуме највећег српског духовног славља. Јер Видовдан од те 2001. године, више није исти.

А затим се наставило са сличним обрасцем – на примјер – године 2012-те, педерски лоби у Србији желио је да одржи своју параду 06. октобра – нимало случајно на дан Задушница, изузетно поштован датум када се према српској традицији човјек моли за душе својих предака. Требало је дакле укаљати тај дан.
Дан раније, дакле – на 05. октобар, након што је парада шљама забрањена због безбједносних ризика, на Србију су се сручиле салве пријетњи и уцјена због тога – опет наравно са стране „европских партнера“. Сјећам се изјаве Јелка Кацина – “Србија треба да се забрине”, и како је српски амбасадор у Њемачкој “хитно био позван на рапорт због забране параде”..
А сљедеће године, опет нимало случајно на Видовдан (28.06.2013.) Србија је добила ДАТУМ ПОЧЕТКА ПРЕГОВОРА са ЕУ. Никада нећу заборавити отужно тријумфалне изјаве представника српских власти из СПС-а и наравно повампирених “Напредњака” о томе како је ово “један нови Видовдан, у коме се слави побједа”, и томе сличне испразне приче.. У истом таквом маниру, на Видовдан 2017. године Србија је добила нешто о чему наши преци, а уосталом ни ми сами до прије неку годину нисмо могли ни да сањамо – једну Хрватицу и лезбејку за предсједника Владе, и то баш жену која је годинама раније у једној својој изјави дала обећање да ће се борити да се испуне завјети “свијетлог датума” – 05. октобра 2000.

Дакле, 05. октобар је датум када према римској традицији, људи с намјером отварају врата Пакла. На тај датум, нама су увијек долазиле “препоруке” од стране Непријатеља, маскиране у оштрије или блаже конципиране пријетње или чак наредбе о томе шта морамо да урадимо. И до сада смо, углавном – у маниру магараца тврдоглавих у својој глупости, редовно “скидали камен са јаме” и отварали врата Пакла да кроз њу покуљају “жалосни богови подземног свијета”. Резултат је увијек био разоран по нас, наше национално биће, духовност и наше интересе. А пошто смо управо ми (односно – они најгори међу нама), отварали врата Пакла, бивали смо принуђени да своја духовна славља прљамо и десакрализујемо – а посебно Видовдан – будући да тај датум за нас симболизује срце нашег националног бића и датум када смо као народ својом крвљу запечатили своју везаност за Христа.

05. октобра 2000-те, Срби су попут Тројанаца, измучених десетогодишњом опсадом, пустили у свој утврђени и до тада колико-толико одбрањени град своје тројанске коње и магарце који су изнутра разорили и упропастили српску државу. О томе пише и Милан Брдар у својој књизи “Хроника разорене Троје”, и пишу и говоре још многи други умни Срби, свјесни онога што се десило и што се дешава, а и даље спремни да се против тога боре.

Међутим, на крају бих хтио да подсјетим и на нешто ведрију могућност. Како рекосмо – 05. октобар је и дан пророка Јоне. Дан који симболизује да чак и човјек у најдубљем паду и очају, ако се опомене Бога, може да се спасе. Исто као што за Јону, чак и када је пао “у утробу паклену” – у утробу кита који га је већ био прогутао, тако и народ, чак и уколико га прогута глобалистичка неман, није остао без наде – једино треба да се сјети одакле му може доћи спас, и да “повиче” попут Јоне, из паклене утробе.

Није још ништа готово.
Јер, и послије двадесет година, Тајна конвенција је изашла на видјело. Политика краља Милана довела је у перспективи и на крају до Мајског преврата и раскида са политиком мазохистичке аустрофилије. Тада се Србија окренула Русији; за кратко вријеме формиран је Балкански савез, и неколико година послије тога, Срби су ослободили своје Косово и Метохију и читаву Стару Србију, осветивши Косово, а крајњи резултат је био протјеривање Турске са Балкана и из Европе – на ужас Аустроугарске, Њемачке и поготово Британије.

Ноћ је најхладнија пред само свитање.
А свитање је већ почело. Тамо негдје, на истоку..
Сјетимо се свог изворишта и поштујмо га. Вежимо се опет за њега.

А врата Пакла затворимо, и немојмо их више никада и ни пред каквим слатким ријечима отворити.

Romen Louis, Фејсбук
Поделите:

1 коментар

  1. Страшно је то што смо тај камен померили отворили врата пакла,а још страшније је што не желимо да вратимо тај камен и затворимо пут ка аду.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here