Marko Kovačević: Biće rata

Podelite:

Uglavnom alergičan na apokaliptične tekstove i bombastične najave katastrofa, u ondašnjem jeku prognoza početka svetskog rata sa rasplamsavanjem sukoba u Siriji i iskopanih proročanstava koja to potvrđuju, kategorično sam pisao da svetskog rata neće biti. Mnogi poznatiji analitičari su govorili suprotno. Danas duboko zabrinut, ne pišem o svetskim zbivanjima, već o svojoj zemlji, o Srbiji. Pišem povodom tektonskih poremećaja u celom Pravoslavnom svetu.

Ratovi ne izbijaju slučajno, njihova priprema je dugotrajan proces i svaki „naš“ lokalni rat je u stvari deo globalne geopolitičke borbe koja se meri vekovima. Posle svega što se  dešavalo na Balkanu u poslednjih nekoliko decenija, mislim da u geopolitičkom inženjeringu reč „projekat“ mogu da nazivaju teorijom zavere samo zlonamerni ili krajnje neobavešteni ljudi. Pokušavam da zamislim jugoslovenske idealiste Mlade Bosne kada bi im neko rekao da će se pola veka kasnije Srbi i Hrvati klati i mrzeti kao arhi-neprijatelji, ili jednog Jovana Cvijića kako bi reagovao na danas aktuelne tvrdnje da su Albanci autohton narod Balkana, naslednici Ilirske kulture i teritorije i da čak pretenduju na oblasti oko Vranja. Govorim o stvarima koje su bile potpuno „van pameti“ pre određenog vremena, a danas postale naša realnost. Da ne spominjem praktičan nestanak Srba iz moderne Hrvatske, brisanje srpskog identiteta u Crnoj Gori, makedonsku crkvu i sva ostala dešavanja koja razaraju telo srpskog naroda. Sve su to dugotrajni projekti koji uključuju razne oblasti: ekonomiju, propagandu, istoriografiju, kreiranje javnog mnjenja, političku borbu, i na kraju kulminiraju većim ili manjim oružanim sukobom.

Delovanje naših, moram da iskoristim tu mrsku reč – neprijatelja, je odavno aktivno i unutar Srbije. Činjenica je da posle svega, svetosavsko-kosovski narativ još uvek predstavlja dominantu u srpskom sistemu vrednosti i da dugotrajno „kuvanje žabe“ nije donelo očekivane rezultate i od Srba, ipak, nije napravilo jednu amorfnu masu koju bi spoljašnje sile mogle oblikovati kao plastelin. Tanka i samo na izgled slabašna, ali i dalje dovoljno čvrsta, nit koja nas vezuje za suštinu našeg bića jeste, naravno, Srpska Pravoslavna Crkva. Bilo da se povlačio sa svojih teritorija i ostavljao domove osvajačima; bilo da je ginuo ili bežao; ili u miru otvarao vrata svojih službi bezbednosti, vojske, banaka, prosvetnih ustanova stranim agentima;  bilo da je, zaražen politikantskim borbama i korupcijom, udarao na brata; Srbin jeste teško slabio, ali je ipak sačuvao onu jednu iskru, pohranio u dubinu srca ono najvažnije seme, svoj vrednosni „DNK kod“, iz kojeg može u nekoj drugoj prilici ili čak u nekoj drugoj zemlji vaskrsnuti narod slobodoljubivih junaka, vitezova pravoslavlja.

Tako je dok postoji njegova Crkva. Udariti na Crkvu, podeliti je iznutra, pocepati je po nepravilnim i slučajnim linijama od sela do sela, znači iscrtati nove krvave granice na Balkanu. Osvajanje srpske duše je poslednji udarac u projektu osvajanja srpske teritorije i resursa.

Ne ulazeći u teološke detalje podela u Crkvi, hoću da naglasim šta je njihova pozadina, a šta njihova posledica. Pozadina je „Prodor na Istok“ zapadnih sila trenutno udruženih oko novog božanstva – korporativnog kapitala, a posledica je građanski rat u Srbiji i nestanak Srba kakve poznajemo! Razumem ja kritike na sve gluposti koje dolaze od pojedinaca i iz same naše Crkve, od njenog dna pa sve do vrha. Jasno je da je dosta povoda dato kritičarima i da postoji velika odgovornost za njeno slabljenje i u redovima Crkve. Ipak nešto drugo je važnije od toga koji automobil vozi vladika ili šta izjavljuje Patrijarh. Puno je primera kako promenu vere, koje obični ljudi skoro nisu ni svesni (kod Slovena), u sklopu nekog više ili manje nasilnog projekta, prati bratoubilački rat. Nisu nesrećni i neuki Srbi Dalmacije i zapadne Hercegovine mogli slutiti, kada su neki od njih tiho primali „carsku vjeru“, koliko će krvi biti proliveno među njihovim potomcima. Nisu ni bosanski Srbi, posle dugotrajne turske vladavine, primivši islam, znali kako će Bosna kasnije plivati u bratskoj krvi. A tek Galički Rusi, Rusini i Ukrajinci koji su, korak po korak, u razmaku od nekoliko stotina godina, skoro neprimetno praktično promenili veru, nisu ni sanjali o mržnji i potocima krvi na njihovoj plodnoj zemlji. Sve ovo je u našoj istorijskoj praksi ispričana priča o Kainu i Avelju, o dva žrtvenika na jednoj zemlji, o dva brata, u početku samo malo različita, a na kraju krvava.

Manje teološki, a više politički sukob dva centra Pravoslavlja na Zemlji, Moskve i Fanara, preslikaće se i među običan narodi i najviše nevolja doneti Srbima. Grci će ostati Grci, Rusi – Rusi, a Srbi će se podeliti između sebe. Razrušiće će svoju poslednju branu odbrane. Ojačaće razni pokreti koji tvrde da su jedino oni istinski, a ostali zabludeli, stvoriće se kritična masa dovoljna za pravu, veliku  podelu u srpskoj Crkvi, i ljudi će, svako sledeći svog učitelja, duhovnika, svoju savest ili jednostavno sebi dostupne informacije, zauzeti duhovne rovove unutar Srbije.

Okrenuti igle unutrašnjeg čovekovog kompasa, tako da svaki pokazuje na drugu stranu, nije beznačajna stvar. Mi više nismo mi… Srbi više nisu Svetosavci… Crkva više nije „naša“… krštenje više nije važeće, pričešće više  nije spasonosno, brak više nije blagosloven, opelo više nije umirujuće… U državi u kojoj je sve ostalo već pokradeno, raskućeno, uništeno, od moralnih vrednosti, preko institucija, do prirodnih resursa, ništa drugo i nije ostalo, do te iglice na našem kompasu,  do nevidljivog koda u našim ćelijama. U takvom stanju konačnog rasula biće dovoljno još samo malo, pa da već isprobane tehnike potpirivanja sukoba dovedu do novog krvavog rata. Ovaj put rata Srba sa Srbima i to u Srbiji. Rat neće izbiti zbog pokradenih fabrika i resursa, zbog političkih borbi, rat neće biti u klasnoj ravni – bogatih i siromašni, unutrašnji rat u Srbiji neće izbiti čak ni zbog onoga što nazivamo „izdaja Kosova“… ne. Kada svaki Srbin bude išao u „svoju“ crkvu, a drugog Srbina mrzeo kao otpadnika, čeka nas verski rat. Očekujem da se to desi u sledećih 10 – 15 godina. Žaba neće biti skuvana, žaba će biti rasporena na pola.

Čini mi se da nas samo čudo Božije i njegov direktni upliv u istoriju (koji se ne dešava tako često) može spasiti, ali da ga za sada nismo dostojni. Ni naš narod, a dobrim delom ni naši sveštenici. Od Srbije će ostati samo senka, ukoliko nešto ne promenimo, pošto je izvesno da kada nam uzmu i dušu, udarićemo jedni na druge!

Marko Kovačević

VIDOVDAN    

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here