Медијска харанга против врха СПЦ и врха државне власти

Поделите:

 

 

Неки би вртиће док Храм Савин свиће

 

У последњих неколико месеци сведоци смо да се од стране појединих „српских“ квазиинтелектуалаца, неких политичких губитника из опозиције и јалових паметара друштвене квазиелите, одређених искомплексираних пропалих професора, вајних (не)преплаћених аналитичара, пар свилених мантијаша пред рашчињењем, нестрпљивих фанариота и пентагонских теолога унутар СПЦ, бораца за аутономију Војводине, зајапурених аутошовиниста, трабант црквених расколника разних боја и фела, позивача на предају Хагу и Хашком трибуналу, редовних гостију Сорошевих медија у Србији, стручњака за истраживање руда и доктора за губљење времена, кренуло у бруталну медијску харангу против врха СПЦ и врха српске државе. А и циљ наших спољних непријатеља који много тога финансирају је одавно јасан – завади па владај.

Наравно, не сумњамо да се иза напада на Патријарха, Свети Синод и државни врх Србије често пута крије и омиљени ђавољев трозубац – среброљубље, властољубље и сластољубље. Иако се несмирени критичари обично невешто скривају иза јако патетичних прича о дечијим вртићима, оронулим болницама, ниским платама али и бајки на теме о медама и јагама, са изразима лица скинутих са неке лоше рекламе, неретко се у духовној позадини јасно примети поменути трозубац мрачног кнеза овога света. Иначе, све смрди и на стране обавештајне службе које би изгледа највише волеле да се опет сеире неким новим грађанским ратом између нас Срба. Без дугих прстију страних служби у Србаља се већ 200 година скоро ништа и не збива.

Шта год да ураде Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или државни врх Србије, од странаца плаћени медијски фарисеји и књижњвници су их већ осудили на гиљотину најоштријих критика и вазда изанђалих клевета. Примера ради, ако Патријарх и Свети Синод позивају на одбрану Космета унутар Србије, ови српски фарисеји и лицемери их оптужују да су неискрени. Ако се врх СПЦ понекад просто не дотакне питањa јужне српске покрајине, дежурни медијски фарисеји одмах им оштро пребцују да су на трагу издаје Косова. Наравно, када се испостави да су све то клевете, извињење за грех клевете никада не уследи. Слично је и са државним властима и председником Вучићем. Када председник Србије каже да иде у посету Америци или Бриселу одмах, као печурке после кише, изникне 100 медијских оптужби, и са лева и са десна, да ће Вучић нешто потписати или да је већ нешто иза леђа народу и Скупштине потписао. Када се по десети пут испостави да то наравно није тачно, извињење за клевете нећете чути.

Ако црквени и државни врх Србије пак помену српство и појачају националну реторику исти дежурни медијски лицемери их оптужују да су етнофилетисти, антиевропејци, задригли националисти и турбо фолк лакрдијаши. Ако пак прескоче поменути српски народ исти ови „објективни“ медијски критичари и квазиинтелектуална елита су већ ту да их хитро прозову да су се продали и да немају минимум патриотског и националног духа.

Дакле, организовани и оркестрирани циркус и трагикомедија се настављају само са једним циљем – Срби на Србе, јер шта год рекли или урадили и црквени и државни врх, преплаћени интелектуалци и многи помрачени умови би их одмах оптужили за супротно и све изокренули наопачке. Знају они да то понекад пали код неупућеног народа, више него било шта друго. А народ је великим делом слуђен, медији још слуђенији, интелектуалци често пута продани и купљени. А шта тек рећи кад ни поједини епископи јавно не слушају врх своје Цркве и јавно пркосе Светом Синоду и Светом Сабору СПЦ. Или када неки погубљени попови и калуђери шире панику међу усплахиреном масом и проповедају и проричу по улицама Београда, бавећи се у исто време приземном политиком по трговима и уличним протестима и то без благослова својих епископа итд.

Ту се онда појаве и разни расколнички ревнитељи „побожности“ који би из свог сопственог блата у које су давно упали да спасавају Србе, а не виде, или неће да виде, несрећници, сами себе;  како су одавно скренули памећу и како су већ  отпали од Христове Цркве и упали у дубоки раскол и многе јереси. Разни монаси-немонаси, некакви равноземљаши и панични последњевременци, јутјуб политички активисти са брадама и стакленим погледима у којима нема љубави, „доктори“ и „стручњаци“ за све и свашта, од медицине до космонаутике, од патрологије до политикологије, па све од рокенрола до исихазма. У ствари ту се виде жалосне и трагикомичне духовне олупине које док стрмоглаво падају низ камену литицу греха лупају као празна метална бурад те се чују и одјекују својом великом празнином.

А шта тек рећи за неке професоре са Православног богословског факултета у Београду, било да се ради о појединцима у мантијама или оним незахвалним цивилима, сишлим са неке планине у опанцима добивши све од Цркве, и који сад глуме „православне“ Чегеваре, носе најкупљу свилу кадифу или пак мешају  оно што се не може мешати – Старо вино Старог Завета са Новим вином Новог. Најтрагичнији су поједине високопостављене личности у мантијама са оне стране велике баре који би да праве скоро па приватне епархије и то без знања и благослова Синода и Сабора СПЦ. Иако дебело у духовној жабокречини, ови понекад «бејби фејс» епископи би да се праве паметни на више континената, а не виде да су им дарвинистички или фанариотски ставови често пута шупљији од пробушеног долара неког шпагети вестерна.

Најтрагичнији од бунтовних епископа СПЦ је један од оних модерно дотераних, често обучен у најскупљу мантију, а који све време из Централне Европе соли памет Београду, односно врху духовне и државне власти. Бискуп, како је сам себе назвао, би очигледно да се бави свиме и свачиме а тек на последњем месту својом епархијом. Зато му је у Епархији много тога постављено наглавачке. Док је противно одлукама Светога Синода СПЦ а понекад супротно и одлукама немачке Владе, забрањивао причешће верницима, друге Помесне Православне Цркве су у истој држави Немачкој, редовно служиле и причешћивале своје вернике. И Грци и Руси. Он је наравно имао „паметнија“ посла него да се бави својим послом. Кренуо је по оној народској – да као докони „поп“ крсти јариће, али не у својој епархији него по Сорошевим медијима у Србији. И док се верни народ у Немачкој масовно чудио његовим скоро па богохулним одлукама о причешћивању са салвете или са убруса, а још више потпуној забрани Причешћа верницима, он је по београдским тв станицама, студентским амфитетрима и јутјубу бистрио политику, нападао црквени и државни врх и бранио бунтовнике и револуционаре са Православног богословског факултета у Београду. Неретко без икаквог благослова Светога Синода и Патријарха Иринеја, просипао је дотерани немачки бискуп из шупљег у празно, критикујући наравно врх СПЦ и врх државе Србије за све и свашта. Да не говоримо о његовим често катастрофалним кадровским решењима у Немачкој и промашених премештању појединих свештеника са својих парохија. Ту се може наравно много шта писати али ми нећемо трошити пуно речи. На крају крајева и над бајом постоји баја. Холивудско дотерани и насмејани немачки епископ, на крају крајева дошао је на ноге да служи Литургију у једном храму у Берлину код јединственог свештеника у Немачкој који пет пара није марио за несинодску, непредањску и саблажњујућу бискупову наредбу о забрани причешћивања верника на Светим Литургијама. И наравно, није млади бискуп смео писнути једне једине речице против храброг берлинског проте јер је знао шта га чека и од врха СПЦ и од верног народа у Немачкој ако би било шта почео да таласа.

Критичарима врха СПЦ и врха државе, разноразним новинарчићима и квазиинтелектуалцима, у последње време посебно смета и што су СПЦ, држава Србија, Председник Вучић и Русија испунили обећање о завршетку највећег православног храма на свету – Храма Светога Саве. Једнима је криво што се то уопште збило; други се распадоше у парампарчиће јер саградисмо Храм Божији а не дечије вртиће; трећима Храм смета што не падне ко комета; четврти би Свету Софију и Фанар да бране али обилазницом, преко пљувачине на изградњу Храма Светога Саве.

Дакле, живимо у временима смутним и магловитим, где се многи осмелише да добровољно буду топовско месо у борби против своје СПЦ и своје државе Србије. У временима, у којима и кад погрешите и кад добро учините бићете медијски разапети, јер сте просто стицајем околности у врху. У временима где код многих плаћеника било какав напредак државе Србије није пожељан. Било духовни или привредни. Где се све прашта осим успеха. Где и кад градите Храм или јачате сопствену војску бивате критиковани да бацате новац. Али кад то исто не бисте чинили били би наново критиковани али сада већ зато јер не градите Храм и не јачате војску. Злонамерницима и иначе никада ништа није добро, било да свирате или наричете. Све се ту дакле збива по оној мудрој Христовој поуци упућеној свим глумцима, цепидлакама, професионалним критичарима, фарисејским и садукејским лакрдијашима, као и свим недобронамерницима уопште: „Свирасмо вам и не играсте, нарицасмо вам и не плакасте. (Мт. 11, 17)“.

Али, чекам и тај дан, а надам се да ће ускоро доћи, па да председник Србије Александар Вучић објави одлуку о обавезном војном року и даљем јачању Војске Србије. Не због тога што ће сви фарисеји и садукеји поново закукати од муке већ због тога што ће Србија и тиме поновно презрети све савете од странаца потплаћене квазиелите који и иначе причају само на споља задате им теме и сеју додатне смутње и немире. И зато што би после тога велики део тих медијских „јунака“ збрисао из Србије главом без обзира. У неку дебелу хладовину и хацијенде њихових заштитника. Да тамо распредају своје домаће задатке за смућивање народа и причице о дечијим вртићима, медама и јагама. Ми обични смртници ћемо у славу Божији наравно наставити да радимо, не кукајући над «горком судбином» и не тражећи вазда кривца у другоме већ у нама самима. Треба наставити живети и не обазирати се на професионалне фарисеје и плаћене медијске лицемере. Живети по јасној речи светог апостола Павла – „ А вама, браћо, да не досади добро чинити“. (Друга Сол. 3; 13)

 

 

Ненад Кнежевић

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here