Михаило Радојичић: Непремостив сукоб олигархија Америку води у грађански рат

Поделите:

Опште изненађење у делу јавности са стањем демократије у УСА овијех дана. Међутим, даме и господо, ако нисте знали, Америка није демократија ни формално (а камоли практично), јер је замишљена и уставом формирана намерно као копија Римске републике а на грчке демократије.

Оци оснивачи (founding fathers, како их Американци зову) нису то уоште ни крили, него у многим својим писанијама изражавали презир према власти „руље“ (народа), дивили се Старом Риму, и пишући устав и прве законе Америке учинили да се власт и одлучивање о власти и свим битним одлукама остави у релативно уском кругу људи, како је то уосталом било у „старој дами“, где је власт била у рукама малобројних патрицијских породица, а плебс је задовљаван по старој максими – Хлеба и игара, која је у Америци доведена до савршенства.

Бранко Радун: Америка – Нови Рим

 

Уосталом, „оци оснивачи“ су и сами били (веома) богати велепоседници, и намеравали су да то буду и њихови потомци, тј сасвим нормално у људској природи да су тежили задржавању монопола у друштву. Читавим низом законских и уставних решења се стриктно пазило да случајно не дође до тога да народ некако не гласа како није планирано. Kао прво, двопартијски систем који онемогућава да се појави нека нова, свежа политичка снага у старту. У пракси ово је довело до тога да у многим деловима Америке имамо чак и једнопартијску власт деценијама, без икакве догледне могућности да се то промени. На пример, у Чикагу, републиканци немају шта да траже, нити њихов кандидат може икако победити, па макар имао за противкандидата и некога ко би се рецимо отворено декларише као представник ђавола.

У пракси, власт се распоређује на основу разних „комбинација“ партијске и финансијске врхушке демократске странке. Председник такође мора дође из структура једне из ове две партије, а како се бира председник већ сте видели, где опет постији огроман спекатар законских и не тако законских могућности да се неки случајни аутсајдер одстрани. Такође, ту је и Сенат, па Kонгрес ( опет састављени од две партије), без којих председник не може сам да влада нити да потпуно слободно располаже чак и са оним овлашћењима које на папиру има – рецимо видели смо да је Трамп морао да тражи одобрење и за именовање чланова свог кабинета од Сената, тј сваки је пролазио „сито и решето“, па се то развукло на пола године. Тако да је на крају, да би формирао свој кабинет, морао избацити већину људи које је хтео да узме као сараднике. Такође, избори ни за Сенат ни за Kонгрес нису у исто време, нити се бира ни цео Kонгрес ни Сенат „одједном“ тј да се не деси да се на таласу неке тренутне народне воља драстично промени састав и већина неког од ових представничих домова. Ако се то деси са делом изабраних представника, до следећих избора има итекако времена да се ствари полако „испеглају“.

А како се „пеглају“, видели смо на примеру још увек актуелног председника, јер је против себе имао 95% главних медија, и практично цео апарат друштвених мрежа, који држе апсолутни монопол на интернету. Ово је само неколико формалних законских решења, где се онемогућава нека појава из „прљавог“ народа, а спекатар неформалних, финансијких, медијских итд је наравно још већи.

Међутим, рећи ће неко, ух, па какве везе има, то је у ствари супер систем, баш ме брига ко и како влада, у Америци се супер живи. Али када се уђе мало дубље у анализу, није баш све тако. Мора се знати да је Америка највећа земља на свету, са највише ресурса, практично цео нови и чак и даље ненасељен и неискоришћен континет (предходно очишћен од домородаца да не сметају). И не, није то Русија, Русија је као и од Америке већа Kанада, 90% ледена пустиња, док је цела континетална Америка у умереном појасу тј изузетно повољна за живот, са огомнон површином плодне земље, вода, руда, великих и малих језера, пловних река, потпуног и слободног излаза на два окаена итд, укратко убедљиво најбољи геостратешки положај, природна богатства и величина на свету. То је омогућило огормну акумулацију богатства (да не улазимо сада и у Монровоу доктрону из 1812 и доминација Латинском Америком као колонијом), а онда низ историјских околности, превасходно И светски рат где су се европске силе, до тада развијеније од Америке сатрле у рату, а УСА уздигла од њиховог дужника ( да, била је и поред свих тих стратешких предности задужена према Европи ), до кредитора. Затим, Други светски рат који је потпуно дотукао и Европу, Јапан и Kину као једине конкуренте, што је довело да апсолутног индустријско-финасијског монопла УСА у првих пар деценија после тога рата, што се може сматрати златним добом Америке, за који сви знамо из филмова, музике итд.

Бранко Радун: АМЕРИKА НОВИ РИМ 2

Међутим, негде од краја шездесетих, почетка седамдесетих, почиње полако посустајање, тј елите су у УСА трошиле далеко више него што је УСА производила, укинут је због тога златни стандард, уведен монпол долара преко петро долара, што је купило још неколико деценија. На нивоу обичног Американца, квалитет живота од средине седамдесетих се није побошљшао, док је у међувремену због развоја технологије, и глобалне тровинске ефикасност и укупуно светско богатство порасло неколико пута. У пракси, обичан радни Амер, могао јеу златно доба, да остави жену кући да води рачуна о деци, и од једне плате, рецимо у „Форду“, да купи без већих проблема кућу у солидном крају, да децу мање више јефтино а добро школује, пошаље на колеџ, промени нова кола сваких пар година, оде негде на одмор породично барем једном годишње итд. Одавно је то од једне плате обичног шљакера у Америци апсолутно немогуће, чак ни близу. Занимљиво, новца и даље има, јер по БДП-у по глави становника, Америка је богатија од једне Швајцарске (као најбогатије земље Европе). Али, одоговор знате и сами, да ли обичан Амер живи боље од обичног Швајцарца?

Да скратим, пошто је Америка модерна копија Римске републике, потенцијални проблеми и сукоби су могући само ако дође до непремостивног сукоба у владајућој олигархији (не бих то назвао елитом). То смо у Америци имали за време грађанског рата, а у време позне римске републике у периоду грађанских ратова за време Цезара. И после једног и другог уследио је успон и једне и друге државе, па смо имали Pax Romana односно Pax Amerikana (светски „мир“, под командом једне силе). И опет рећи ће неко – па супер. Међутим није супер. Рим је постепено, због потпуно однарођене олигархије долазио у стање да обичног, некад веома поносног грађанина Рима, апсолутно није више занимало „шта ће бити с кућом“ тј државом. Обичан римски грађанин, некад је поносно ишао да ратује за републику, али како су се враћали кући виђали су богаташе још богатије, док су њима узимали имања, претварали у плебс, па се за војну службу више незаинтересовних грађана Рима, почела узимати плаћена војска. Ову транзицију смо већ имали у УСА пре пар деценија. Такође, због неизинтересовности чак и за професионалну војну службу грађана Рима, посезало се за примањем странаца ( „варвара“ ), уз обећање држављанства-грађанства ( процес такође пристутан већ дуже време и у Америци ). Уследио је период хаотичних транзиција власти, масовне корупције и некомпетентности, све на крају сачињено и са брзом изменом демографске слике, масовним насељавањем илегалних имигранта. Сличности?

Укратко, поента је да је у једном моменту у Риму дошло до губитка поверења, друштвеног „уговора“, или „договора“, назовите то како хоћете, између елите и народа, а то води ка урушавању стабилног система. Тај преломни моменат у Америци се по мом мишљењу догађа управо ових дана. Иако ће деценијама после овога Америка и даље бити најјача сила света, као што је и Рим био и који век, ствари на дуге стазе „не миришу на добро“ по много основа, што је видео и осетио свако ко је дуже живео у УСА а има способност критичког мишљења.

Михаило Радојичић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here