Милица Весковић Анђелковић: Нови мостови сарадње

Поделите:

Дијаспора, (а)националне дилеме и продуктивна интеракција са матицом

Нaциoнaлни идeнтитeт? Пa тa нaциoнaлистичкa идeoлoгиja нaс je и убилa! Дa je срeћe дa никaдa ниje ни пoстojaлa“. За многе ово звучи шокантно, али тако је један од испитаника прокоментарисао део упитника који се односи на значај националног идентитета, а у оквиру истраживања карактеристика и ставова високвалификованих припадника наше дијаспоре и повратника у Србију. Уз овај, чини се најрадикалнији, било је и других сличних коментара.

ИДЕНТИТЕТСКИ ЛОМОВИ

Ради се о коментарима у склопу пројекта који „Центар за живот – да нас буде више“ реализује у сарадњи са Кабинетом министра без портфеља задуженог за демографску и популациону политику, а у циљу дефинисања препорука за доношење државне политике која би на вишеслојан начин допринела што функционалнијем повезивању висококвалификованог сегмента наше дијаспоре са матицом. Но, сада ми није намера да шире представљам истраживање чији сам координатор, већ да се осврнем на оно што ме је, признајем, током њега уистину изненадило.

Међу нашом високообразованом популацијом у иностранству – додуше углавном ограниченом на исељеничке таласе са краја 20. и почетка 21. века – знатно су заступљенији анационални па и антинационални ставови него у Србији. У томе се неретко толико далеко иде да се од силне острашћености мешају национални идентитет и национализам, а последњи, врло често а крајње искривљено, поистовећује са шовинизмом. Тога наравно има у сличним истраживањима и у Србији, али када се ради о ставовима аналогних категорија испитаника нашег порекла у иностранству, ипак је у матици заступљеност таквих ставова осетно мања. Слично је и у вези са односом према Српској православној цркви.

Готово половина анкетираних грађана СПЦ-у не придаје никакав значај, што је и већи проценат неко када се ради о онима – а има их, да поновим, запањујуће много – који исказују негативан однос према свему националном, Србији, интеракцији са људима нашег порекла који живе у њиховим срединама. Додуше, ранија ослушкивања пулса и других категорија становништва у дијаспори, указују да осетно већи (позитиван) значај националном идентитету и интересу, патриотизму, СПЦ-у – придају грађани који су се пре краја осамдесетих година прошлог века иселили из Србије и других земаља где наш народ представља аутохтоно становништво, односно потомци тих Срба који су рођени у дијаспори. Исто важи и за, с формалног становишта, нижеквалификоване испитанике без обзира када су се одселили.

ПОДСТИЦАЊЕ САРАДЊЕ

Да се вратимо испитаницима обухваћеним актуелним истраживањем. Да ли се код дела високообразованих наших сународника који су се касније одселили ради о олаким и, рекла бих, неоснованим генерализацијама и пројекцијама личних фрустрација и свега негативног из „прошлог живота“ на земљу порекла и нацију или о нечему другом – није ми намера да закључујем. Само констатујем какво је стање судећи по резултатима наведеног истраживања и наглашавам да и томе, у могућој мери, морамо да се прилагођавамо у нашем националном интересу. То је питање државног и националног прагматизма. Не би смела да превлада емотивна реакција.

Многи грађани Србије и припадници наше дијаспоре високо вреднују национално наслеђе. Други, у истраживању којим се бавимо веома заступљени, не придају му значај или га чак омаловажавају. Шта год ко од нас мислио, све то је легитимно. С обзиром да је Србија дефинисана као национална држава свакако је њена обавеза да води културно-идентитетску политику која погодује очувању па и јачању националног наслеђа и идентитета, али нема право да било коме ишта нападно намеће.

Може само да предлаже и у томе је сврсисходно да се траже што атрактивниј модели деловања. Уосталом, прагматично је не одбијати и оне који су тренутно из неког разлога кивни. Ако се национални корени не исеку, макар били и релативизовани, пре или касније можда ће поново доћи до приближавања са нацијом и државом порекла. Коначно, никада се не зна када ће из нашег „семена“ у некој наредној генерацији у дијаспори изникнути национално свесно дрво. И те како је то могуће. Томе нас учи како наша тако и туђа историја.

ПОТЕНЦИЈАЛ ПОВЕЗИВАЊА

Када се ради о истраживању са којим сам почела овај текст, његова намера је да допринесе да се на неки начин – а далеко је од тога да он мора да подразумева повратак у земљу – у функцију њеног развоја ставе потенцијали наших расутих „талената“. Док се развијене земље боре да привуку туђе „таленте“ ми смо предуго запостављали своје. Како у земљи тако и иностранству. Да би се то променило потребан нам је другачији, много промишљенији и активнији приступ државе. А да би до њега дошли морамо да саслушамо и, када то делује продуктивно, уважимо ставове и оних који се декларишу као крајње грађански и анационално (па и антинационално) оријентисани.

Услед фрустрација и беса, људи свашта кажу и напишу, али ствари нису црно-беле. Можда ће код неких проћи негативан набој, други су и поред њега на неким пољима спремни да сарађују са Србијом, трећи, на начин који је можда незграпан, само траже више пажње и уважавања, а вероватно до краја не мисле све оно негативно што о матици „кажу“. Како год било, не затварајмо им врата. Уосталом, када кроз призму резултата тзв. тестова лојалности – на пример у вези са подршком нашој репрезентацији – сагледамо ствари, видимо да и многи од оних који исказују наглашено анационалне ставове ипак нису спалили све мостове (83 посто испитаника и даље навија за Србију). Штавише, немало њих помиње да због везаности за лично блиске људе не отписују Србију иако је не доживљавају као своју националну државу.

Тако и део оних који сматрају да је „нација као извор групне кохезије превазиђена“ те да „позивати људе из дијаспоре да помогну развоју нације коју су, из којих год разлога, напустили, нема мотивациони потенцијал“ – оставља могућност сарадње са матицом и даје предлоге за то. Обично истичу потенцијал остваривања и одржавања личних веза јер једино кроз ту димензију доживљавају Србију позитивно. Један од таквих предлога је да се међу нашим истакнутим научницима и другим угледним људима у дијаспори на волонтерској бази „регрутују“ представници Србије за поједине земље и струке, па би они са одређеним бројем људи из дијаспоре, који њих лично цене шта год мислили о држави порекла, могли да успоставе споне које би на разне начине могле да се искористе у функцији напретка Србије.

НУЖНОСТ ДРУГАЧИЈЕ ПОЛИТИКЕ

Ако ти људи и не гледају директно позитивно на Србију и наш народ, ипак, уз сву контрадикторност, на неки асиметричан начин према њима осећају и понешто „топло“, и то је сврсисходно покушати искористи. Нова државна политика повезивања матице и дијаспоре, то би морала да уважи. Велики је корак напред што је сада, коначно, препознато да досадашњи приступ дијаспори – који умногоме симболише и то да смо са Министарства спали на Канцеларију па коначно на Управу за сарадњу с дијаспором и Србима у региону – није адекватан. Држава народа чији велики део живи ван њених граница, према њему не сме да се односи тако непосвећено.

Сигурно смо и тиме допринели негативној клими према матици код дела Срба у дијаспори. Све што јој доприноси морамо да се потрудимо да усиљено мењамо. А када се ради о оном делу припадника нашег народа који је – међу високообразованим грађанима који су се од краја прошлог века одселили у мањини, али уверена сам у целини наше популације у расејању у већини – позитивно опредељен према, како и у нашем испитивању такво настројени испитаници кажу, „својој вољеној Србији“, њима остаје да кажемо велико хвала, да им се извинимо због недовољне пажње и да их пре свих других замолимо да нам својим знањем и контактима помогну колико могу. Потребно је да се у том смислу, на неки начин који би и њима годио, укључе у живот матице. За то сада тражимо – са надом да ће од стране доносиоца одлука они бити прихваћени – што погодније моделе. Често је и Србија, нажалост, недовољно отворена чак и за оне који пожртвовано желе да јој помогну.

Милица Весковић Анђелковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here