Милош Модрић: Приступање НАТО-у није решило противречности између Грчке и Турске

Поделите:
У овом тренутку, односи између Турске и Грчке нису топли и пријатељски. Обе земље имају дугу историју ратова и контрадикција између себе током неколико стотина година. Последњи пут када су односи две земље били на врху тензија 1974. године, када је Турска организовала инвазију на независну Републику Кипар и окупирала око 36% територије земље, стварајући Турску Републику Северни Кипар. Од тада, односи између две земље су почели да се побољшавају, што је допринело такозваној “дипломатији земљотреса” 1999. године.

Ипак, односи између земаља и даље су веома тешки. Ово је углавном због кризе око острва у Егејском мору. Ова криза се односи на Интербелумову еру, када је Грчка добила острва на обали Турске као резултат поделе Отоманског царства. Спор покреће питање територијалних вода и одговарајућег националног ваздушног простора, који не могу одговарати стандарду који је сада тренутно усвојен у 12 наутичких миља с обзиром да се Турске и Грчке територијалне воде  преклапају. Уз обострану сагласност између страна у Егејском мору, изузетак је стандард од 6 наутичких миља.

Турска је 2004. званично објавила да ће званични стандард од 12 наутичких миља бити casus belli – разлог за рат. Треба напоменути да свака од ових земаља, супротно изјавама генералног секретара НАТО-а о пријатељству и сагласности, држи најефикасније оружане јединице у граничном подручју. Грчка је овде концентрисала јединице Четвртог корпуса војске, Турска – снаге Прве армије. Дакле, 12. фебруара 2018. патролни бродови обалне страже обеју земаља сударили су се близу острва Имиа. Два месеца касније, 12. априла 2018. године, током операције пресретања турског Ф-16 који је летео у грчком ваздушном простору, грчки ловац Mirage 2000-5 се срушио, а његов пилот, капетан Георгиос Балтадорос, погинуо. Пет дана касније, 17. априла 2018. године, турски ловци су “пратили” хеликоптер са грчким премијером, који је летео са острва Ро на острво Родос.

Веома је интересантно да су се обе земље придружиле НАТО-у истовремено –  1952. године. Изгледало је да морају бити савезници у борби против “црвене претње”. Али, уместо тога, Турска и Грчка се међусобно боре. Стога можемо са сигурношћу рећи да придруживање НАТО-у неће решити ни један од проблема земље у односима са својим суседима. Напротив, САД и Европска унија могу профитирати од константне продаје оружја и муниције обема сукобљеним странама.

 

Милош Модрић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here