Dozvola za zločin

Podelite:

 

Da će ti martovski dani biti teški, Srbima sa Kosmeta je bilo jasno još 15.marta 2004. godine, kada je u Čaglavici teško ranjen srpski dečak Jovica Ivić.

”Jutro je bilo nekako tiho kao more kada se umiri pred buru. Na lokalnom radiju se svakih pet minuta čitalo obaveštenje o protesnom skupu u Čaglavici zbog ranjavanja Joce. Dok smo sa skupa pozivali na zaštitu Srba, počelo je komešanje, jer je neko preneo vest da je više hiljada Albanaca krenulo put Čaglavice, da su probili kordon. Kao po komandi krenuli smo im u susret. Odjednom se pojavila masa Albanaca, prišli su nam tako brzo i blizu da su nam videli lica. Prvi kordon specijalaca ih je zaustavio. Uzvikivali su i potiskivali kordon, dok nisu došli do borbenih vozila. Tada su preskočili zaštitnu ogradu i jurnuli ka srpskim kućama. To je bio početak haosa. Odjekuju pucnji, prolama se prasak, jer je neko bacio bombu. Ubrzo je bila zapaljena prva kuća, druga, pa treća. Gusti crni dim prekrio je nebo. Grupa Srba izvlači ljude iz zapaljenih kuća. Čuju se jecaji i plač. I svi osećamo strah.”, seća se Ivan Miljković iz Gračanice. Međutim, tih dana se nije govorilo o ranjenom Jovici, već o utapanju trojice albanskih dečaka u Ibru. Prema tvrdnjama medija na albanskom jeziku, trojica albanskih dečaka iz sela Čabra, koje se nalazi u opštini Zubin potok, utopila se u reci zato što su ih jurili srpski dečaci iz susednog sela Zupče. Mediji na albanskom jeziku su opširno izveštavali o ovom slučaju, tvrdeći da su za smrt albanske dece krivi Srbi, kao i da se ništa nije desilo slučajno. Više od pedest hiljada Albanaca ustaje protiv Srba: gore srpske kuće, manastiri, ali se na meti Albanaca nalaze i pripadnici KFOR, pa 11 Albanaca gubi život u sukobu sa njima.

”Baš tog dana oko 11 sati prelazio sam glavni most na Ibru. Nosio sam novu crvenu jaknu i farmerice. Na mostu me je sačekalo 200 ljudi koji su uzvikivali čudne parole i mahali zastavama Albanije. Bio sam među prvih desetak Srba koji su sačekali tu masu na početku Ibarskog mosta. Sećam se deke i bake koji su sedeli na Trgu braće Milić odmah pored mosta, pa dohvatili stare močuge da se biju sa masom koja je navirala preko mosta. Dok je trajao prvi talas batinjana sakupio se veliki broj Srba i sa kamenicama i palicama krenuli su na kalašnjikove i pištolje, sećam se, puzio sam skoro dvesta metara niz Kolašinsku ulicu da bih sačuvao živu glavu…”, objašnjava Dušan Radaković iz Kosovske Mitrovice.

I tako se desio taj 17. mart na Kosovu i Metohiji: mnogi danas kažu ”sukobi Srba i Albanaca” , izbegavajući da upotrebe reč ”etničko čišćenje”, jer je reč upravo o tome, jer je tog sedmnaestog marta proterano 4.012 Srba sa teritorije Kosova i Metohije, etnički očišćeno šest gradova i devet sela, porušeno i zapaljeno 935 srpskih kuća, ali i uništeno 35 srpskih manastira. Kako svedoče Srbi sa Kosmeta najviše okršaja je bilo na severu Kosova i Metohije, odnosno u Kosvskoj Mitrovici. Albanci su uspeli da probiju kordon i uđu u srpski deo grada. Dvoje Srba je ubijeno, a sukobi su trajali dva dana; Konačno, Albanci granatiraju severni deo grada, a u srpskom selu Svinjare zapaljen je veliki broj srpskih kuća, te se do danas tamo nije vratio nijedan Srbin. U Obiliću, gde je tada živelo više od 50 Srba, desio se niz napada na Srbe, Albanci su im palili kuće i stanove. Iz Drenice je Albancima bio organizovan put do Kosova polja, a tamo su spaljene i dve pravoslavne crkve, dok je ispred škole u Kosovu polju ubijen Zlatibor Trajković, dok je u Prizrenu zapaljeno sedam pravoslavnih svetinja, kao i zgrada prizrenske Bogoslovije u čijem podrumu je pronađeno ugljenisano telo Dragana Nedeljkovića, Srbina iz Prizrena. Na meti razjarene albanske mase našli su se Srbi iz ostalih gradova i sela na Kosovu i Metohiji, pa danas u mnogima od njih Srba više nema, ali ni tragova da su vekovima živeli tu, pošto su mnoga srpska groblja takođe porušena do temelja. Neridž Sing, potparol UNMIK, izjavio je da su posle tragedije albanska deca bila pod pritiskom albanskih medija i političara da optuže Srbe iz susednog sela Zupče za smrt drugara sa kojima su se igrali, dok je komadant KFOR-a, general Virdžil Peket, potvrdio da su neredu na Kosmetu ”vrlo dobro organizovani”, italijanski general Alberto Primiseri, komadant multinacionalne brigade Jugozapad, rekao je da su Albanci imali plan da opustoše Kosovo od Srba.

”Govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu je velika licimerna laž. Ono što se događa na Kosovu je pogrom protiv jednog naroda i njegove istorije.”, izjavio je tada komadant južnog krila NATO-a, admiral Gregori Džonson. Bez obzira na oštre reakcije međunarodne zajednice povodom ovog događaja, učesnici i organizatori nisu privedeni pravdi. Štaviše, Euleks je neke od tužbi odbacio usled nedostatka dokaza, a ovaj slučaj je prepušten lokalnim sudovima u Prištini i Prizrenu. Međutim, danas je jasno da su Albanci 17.marta napali Srbe ne zbog nekakve propagande iza koje su stajali neodgovorni albanski mediji, već sa ciljem da ih u što većem broju proteraju sa Kosova i Metohije, ali i da poruče svima onima koji razmišljaju o povratku da to nije dobra ideja.

”Tada, 2004.godine, desilo se ono što je najmanje trebalo da se desi Kosovu. Desilo se nešto što je dovelo do toga da se Kosovo osramoti. Desilo se ugrožavanje crkava, paljenje nekoliko njih, spaljeno je nekoliko kuća. Za to je, mene lično, ako me pitate, i danas sramota zbog tih akcija.”, objašnjava Hašim Tači, ne ustručavajući se da pozove raseljene Srbe da se vrate na svoja ognjišta. I možda pre nego što zamerimo Tačiju zbog toga što etničko čišćenje naziva ”ugrožavanjem crkava” i ”spaljivanjem nekoliko kuća”, trebalo bi da se zapitamo da li se u Srbiji ovaj događaj naziva pravim imenom. Takođe, nije na odmet napomenuti da se čitav svet zgražavao kada su pripadnici Islamske države motikama i puškama uništavali kulturne spomenike u Hatri, drevnom gradu koji se nalazi sto kilometara južno od Mosula, na severu Iraka, kao i rušenja drevnog asirskog grada Nimurda. Militanti su buldožerima zbrisali sa lica zemlje grad star više od tri hiljade godina; No, nešto slično se desilo u Gnjilanu na Vidovdan 2009.godine: naredbom opštinskih vlasti uklonjena je spomen česma posvećena Lazaru i njegovim vitezovima koja se nalazila u centru Gnjilana. Ova spomen česma je podignuta povodom obeležavanja šest stotina godina od Kosovskog boja, a te 2009. godine, odlukom gradskih vlasti u Gnjilanu, ovaj spomenik je uklonjen bagerom, a godinu dana ranije, u julu 2008.godine, ostaci crkve Svete Trojice u Đakovici, odlukom gradskih vlasti, pretvoreni su u park. Crkva Svete Trojice u Đakovici je porušena 1999.godine, a potpuno uništena 17.marta 2004.godine da bi četiri godine kasnije bila pretvorena u gradski park, tako što su njeni ostaci prekriveni zemljom. Međutim, svi ovi događaji bi se mogli opisati jednom rečju, a to je terorizam. Terorizam u najširem političkom smislu jeste naziv za metod političke borbe za koju je karakteristična sistematska upotreba nasilja radi zastrašivanja protivnika i slamanja njegovog otpora, ali i ”kriminalni čin izazvan nasiljem, terorom,zastrašivanjem, a sve radi unapred zacrtanog cilja”, što se u slučaju Kosova i Metohije ispostavilo kao tačno; Ideja koja je pokrenula albansku masu 17.marta živa je i danas: albanski političari sa Kosmeta prete proterivanjem Srba čim im nešto nije po volji, dok su pojedini gradovi na Kosovu i Metohiji i dalje zabranjeni za Srbe.

”Imali smo priliku da našu situaciju obrazložimo Unmiku i Ambasadi SAD na Kosovu, prvi put u proteklih 16 godina. Izložili smo im činjenice-da nam sve ovo vreme od rata nije dozvoljeno da obiđemo naša ognjišta. Pitali smo ih da li je moguće da u 21.veku postoji etnički čist grad u kome je za jedan narod ulaz zabranjen…”, rekao je Đokica Stojanović predsednik Udruženja Đakovčana. I, zaista, Srbi su uspeli da posete svoja ognjišta, doduše na samo nekoliko sati, a sve je bilo propraćeno masovnim demonstracijama Albanaca, a ista situacija se ponavlja iz godine u godinu. I moguće je, čak u dvadeset i prvom veku u Evropi, da jedan narod ima pravo na sve, pa čak i na zločin, dok je drugi potpuno obespravljen.

M.Ć.

Podelite:

2 Komentari

  1. Oslobođenje Beograda 1944 god. ujedno je početak organizovanog komunističkog etničkog čišćenja Kosova i Metohije.
    Prvi zakon koje su komunističke vlasti u saveznoj skupštini doneli je Zakon o zabrani povratka izbeglica sa Kosova i Metohija svojim kućama.
    Zakon je donet jer su kuće i imanja proteranih Srba trebala kumunističkim vlastima za naseljavanje Šiptara iz Albanije.
    Oko 200 000 Srba je proterano sa KIM, polovina su bili dobrovoljci sa Solunskog fronta a polovina su bili Srbi koji su generacijama živeli na tom prostoru.
    U njihove kuće je doseljeno više od 200 000 Šiptara iz Albanije i time je promenjen etnički sastav na KIM.
    Danas kad se sećamo pogroma Srba 17 marta 2004 god. treba da znamo da je to planirano još 1928 na komunističkom kongresu u Drezdenu a počelo da se sprovodi odmah po oslobođenju 1944 god..

    Srbi sa Kosova i Metohija, vas su iz vaših kuća isterali komunisti, naše crkve i manastire na KIM su porušili komunisti, rukama Šiptara dovedenih iz Albanije.

  2. Tačno je i to ali ne treba zaboraviti da Šiptari ništa ne rade bez dozvole Amera i u ovom slučaju se vidi koliko je licemerna Eu koja sebe zove stubom demokratije,gde su ti borci za ljudska prava i demokrate bili 17.marta i gde su inače pošto šiptarski teror nad Srbima i dalje traje? Ovi divljaci koji nemaji ni jedan spomenik rušili su tuđe svetinje iz13. i 14.veka,sad bi oni i u Unesko,svaki dan treba da pričamo ko su oni i šta su

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here