Mina Ćurčić: Od srpske države do srpske enklave

Podelite:

Dvadeset i četvrti mart jeste jedan od onih datuma koji je ostao duboko urezan u sećanje svakog Srbina, ne samo zbog toga što je tada počela NATO agresija na našu zemlju, već zato što se 19 godina kasnije postavlja pitanje šta nam se to dogodilo i zbog čega. Kada su se začule prve sirene, narod se uznemirio, ali ne i iznenadio: dan pre početka bombardovanja, američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk doputovao je u Beograd sa namerom da ubedi Miloševića da pristane na predlog Rambujea. Detalji samog razgovora nisu poznati, ali Holbruk je jednom prilikom izjavio da je ”Milošević svojim hladnokrvnim stavom izazvao rat govoreći da je to gotova stvar”. Holbruk je saopštio da njegova misija nije uspela i otišao u Brisel gde je obavestio Havijara Solanu, glavnog sekretara NATO, o ishodu razgovora sa predsednikom SRJ, a Solana je izdao snagama Alijanse naređenje za početak agresije na SRJ. Mnogi tvrde da je Holbrukova poseta Miloševiću bila ništa drugo nego predstava i da je Holbruk zapravo došao u Beograd da bi saopštio Miloševiću da je odluka o napadu već doneta. Danas su svima poznate opšte činjenice u vezi sa NATO agresijom na SRJ: Operacija Plemeniti nakovanj ili Milosrdni anđeo započeta je 24.marta 1999.godine, trajala je ukupno 78 dana, a prema nekim procenama, poginulo je najmanje 2.500 hiljade ljudi, dok je ranjeno i povređeno više od 12.500 hiljada, procenjuje se da je oštećeno 25 hiljada kuća i stambenih zgrada, uništeno 470 kilometara puteva i 600 kilometara železničkih pruga. Ministarstvo odbrane Republike Srbije do sada je jedino objavilo zvanične podatke, rekavši da su NATO snage ubile 631 pripadnika oružanih snaga Srbije, dok se 28 vode kao nestali. NATO nikada nije objavio informacije u vezi sa svojim gubicima. Agresija je okončana 10. juna 1999. godine potpisivanjem Kumanovskog sporazuma i usvajanjem rezolucije UN 1244, ali i povlačenjem srpskih oružanih snaga sa Kosova i Metohije.

Zašto smo mislili da smo ih pobedili?

Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer rekao je da je sporazum u Rambujeu bio ”provokacija i i izgovor za početak bombardovanja”. Glavni razlog neuspeha u Rambujeu bio je Aneks B, odnosno vojni aneks ugovora u kome se tražilo da NATO okupira celu Jugoslaviju, kao i da NATO trupe imaju pravo korišćenja železničkog, drumskog, pomorskog i avionskog saobraćaja u čitavoj SRJ bez ikakve nadoknade, pravo na korišćenje radio i TV stanica, pravo na osnivanje vojnih baza gde god požele bez obaveze da se pridržavaju zakona SRJ, odnosno jurisdikcije njenih vlasti, od kojih se zahtevalo da poštuju sva naređenja NATO-a. Jugoslovensko-srpska delegacija u Rambujeu 1999.godine prethodno je prihvatila politički tekst sporazuma o Kosovu i Metohiji, koji je uključivao prisustvo NATO na teritoriji južne srpske pokrajine.Međutim, Amerikanci su bili iznenađeni tim prihvatanjem, pa je usledila zamka: Aneks B vojnog sporazuma. Osim Amerikanaca, niko drugi nije znao da Aneks B.

 

”“Aneks B je bila lestvica tako visoko postavljena da je Srbi nikako ne mogu da preskoče. Bilo je potrebno malo bombardovanja, pa su to i dobili.“, objasnio je Kisindžer. Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu je potpisan 9.juna 1999.godine na vojnom aerodrumu kod Kumanova i označio je kraj bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Kumanovski sporazum su potpisali general VJ Svetozar Marjanović, policijski general Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson. Ovim sporazumom su prekinuto vazdušni udari NATO na SRJ, a dan kasnije je usvojena Rezolucija 1244 u Savetu bezbednosti. Najznačajnije odredbe sporazuma u Kumanovu su prekid neprijateljstva između NATO snaga sa snagama VJ i srpskom policijom, povlačenje VJ i Policije Republike Srbije sa teritorije Kosova i Metohije u periodu od 11 dana, uspostavljanje zone bezbednosti od administrativne granice sa Kosovom i Metohijom unutar teritorije Republike Srbije i Crne Gore, 5 kilometara na kopnu i 25 kilometara u vazduhu, obaveza snaga KFOR da razoružaju pripadnike OVK. Potpisivanjem vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu stvoreni su uslovi za povlačenje VJ i MUP Srbije sa teritorije južne srpske pokrajine, u isto vreme počinje ulazak snaga KFOR-a, ali i trka između ruskih trupa koje su bile stacionirane u Bosni i Hercegovini i trupa NATO-a stacioniranih u Albaniji i Makedoniji. Kolona ruskih vozila iz sastava SFOR-a krenula je sporo i bez dozvole tadašnje komande SFOR i generala Kevina Bernsa do granice sa SRJ, a onda su put nastavili maršem do aerodruma Slatina. Ruska jedinica sa pet džipova, jednim vozilom za veze, 16 oklopnih transportera i 23 kamiona je ušla na teritoriju SRJ iz Bosne i Hercegovine, prošla kroz Beograd, a zatim preko Niša nastavila ka Kosovu i Metohiji. U Prištinu je prvi stigao ruski konvoj sa oko 200 vojnika sa obeležijima KFOR iz zastava mirovnih snaga UN, dvanaestog juna 1999, gde su ga dočekali Srbi, a potom nastavio ka aerodrumu Slatina i Kosovu Polju. General Vesli Klark naređuje britanskom generalu Džeksonu, tadašnjem komadantu KFOR, da presretne Ruse i spreči ih da zauzmu aerodrum, što je dovelo do incidenta na aerodrumu Slatina. Vojska Jugoslavije je napustila Prištinu 16.juna u konvoju od pedesetak teretnih i putničkih vozila, a njihov odlazak su nadgledali predstavnici mirovnih snaga UN, čija su oklopna vozila bila na čelu i začelju kolone. Jedno od pitanja koje nas i danas muči glasi ” da li je SRJ kapitulirala 10.juna 1999.godine?”, no, na jedno takvo pitanje se ne može prosto odgovoriti sa ”da” ili ”ne”. U vojnom smislu Savezna Republika Jugoslavija nije kapitulirala, jer srpska vojska nije razoružana, pripadnici vojske nisu odvedeni u zarobljeništvo, a neprijatelj nije zauzeo glavni grad, tj. Beograd.

”Bilo je pokušaja tokom Kumanovskog sporazuma da Vojska Jugoslavije bude prisiljena da ostavi teško naoružanje, međutim, to su generali tadašnje vojske odbili, tako da je britanski general Džekson morao da prihvati taj jugoslovenski uslov da vojska napusti teritoriju južne srpske pokrajine sa kompletnim naoružanjem.”, objasnio je vojni analitičar Miroslav Lazanski.

Ko sve danas nadgleda Kosovo i Metohiju?

Nakon povlačenja VJ na Kosovo i Metohiju ulaze strane trupe, te danas tamo srpske oružane snage nemaju pristup. Kamp ”Bondstil”, koji je smešten u blizini Uroševca, jeste američka vojna baza koja je pod komandom KFOR važi za značajan i strateški za očuvanje američkih interesa u ovom delu sveta. Bondstil omogućava Amerikancima da kontrolišu vode Sredozemnog i Crnog mora, kao i puteve ka Bliskom Istoku, Severnoj Africi i Kavkazu, ali i trase postojećih i budućih cevovoda iz regiona Kaspijskog jezera i Centralne Azije. U slučaju da na jugoističnom krilu NATO-a dođe do velikog oružanog sukoba, upravo će “Bondstil“ biti glavna baza za organizovanje i izvođenje operacija američke vojske. Takođe, ova američka baza ima zadatak da sprovodi tajne operacije koje ne mogu da kontrolišu ni UN, ni evropske i evroatlantske organizacije, uključujući i NATO.  U ovom trenutku na područiju južne srpske pokrajine aktivne su tri međunarodne mirovne misije: KFOR i UNMIK koji su uspostavljeni 1999, a od 2008.godine i Euleks. KFOR je misija NATO-a, a na Kosmetu predstavlja međunarodne mirovne snage, pod vođstvom Alijanse, sa zadatkom čuvanja reda i mira, stvaranja mira i sigurnosti nakon okončanja sukoba i povlačenja srpskih snaga. Snage KFORA su zauzele južnu srpsku pokrajinu 12.juna 1999.godine. Nema tačnih podataka o broju pripadnika misije NATO na Kosovu i Metohiji, prema nekim podacima Kfor trenutno broji 7.247 hiljada vojnika, dok na zvaničnoj stranici Misije piše da ih je sada 4.600 i da dolaze iz 31 zemlje. Na svom vrhuncu, Kfor je brojao pedeset hiljada vojnika iz 39 različitih država, članica i nečlanica Alijanse. Ova međunarodna misija je imala za cilj da da uspostavi sigurno okruženje, spreči obnovu neprijateljstva između Albanaca i Srba, kao i da razoruža pripadnike OVK. Odluka o aktiviranju misije Euleks na Kosmetu doneta je 16.februara 2008.godine i u samom početku je brojala dve hiljade pripadnika. Glavni zadatak Euleksa je da obezbedi poštovanje multietičnosti kroz funkcionisanje pravosuđa i policije, baveći se posebno oblastima kao što su intervencija u koordinaciji sa Kfor-om u slučaju međuetničkih sukoba, naročito u srpskim enklavama, zatim delovanje radi veće zastupljenosti kosmetskih Srba unutar Kosovske policijske službe(KPS), poboljšanje pravosudnog sistema posebno u pogledu procesuiranja međuetničkih predmeta, borba protiv korupcije i fenomena mafije. Međutim, reklo bi se, međunarodne mirovne snage su negde ”zakazale”, pošto se od 1999. godine do danas desio niz zločina nad srpskim civilima na Kosovu i Metohiji: masakr u Staro Grackom 23.jula 1999.godine, kada je ubijeno 11 srpskih žetalaca, zločin u Goraždevcu 13.avgusta 2003.godine, kada je ubijeno dvoje, a ranjeno četvoro srpske dece na obali Bistrice, ubistvo srpskog dečaka Dimitrija Jovanovića u Gračanici 5.juna 2004.godine, ali i ”martovski pogrom” 17.marta 2004, odnosno niz organizovanih terorističkih napada na Srbe, njihovu imovinu, ali i pravoslavne crkve i manastire. U međuvremenu, nakon 1999.godine, dešava se više napada na autobuse sa srpskim đacima na Kosmetu, kao i paljenje sena, krađa stoke i hapšenje Srba koji su došli da posete svoja ognjišta ili pokušali da se vrate na ista, što se ponavlja iz godine u godinu, iz dana u dan, pa je ove nedelje uhapšen Milorad Zajić, povratnik iz Kline, koji je došao u policijsku stanicu u Klini ne bi li preuzeo pokućstvo koje mu je bilo ukradeno, a onda mu je određen pritvor zbog navodnih ratnih zločina koje je počinio, dok je u isto vreme Blagoje Zuvić, Srbin iz Donjeg Dragoljevca kod Istoka, pretučen zato što nije hteo komšiji Albancu da proda plac. Svedoci svih ovih događaja su Srbi i Albanci sa Kosova i Metohije, ali i međunarodne mirovne snage. Tridesetog aprila 1999. godine Hašim Tači, tzv. politički predstavnik OVK, odbacuje svaki kompromis sa Slobodanom Miloševićem, pozivajući OVK da započne ofanzivu koja bi predstavljala podršku vazdušnim udarima NATO. Očigledno, dogovor između SAD i kosmetskih Albanaca sklopljen je mnogo pre početka bombardovanja SRJ, jer je svako imao svoj interes: Amerikanci ”Bondstil” odnosno vojnu bazu u ovom delu svetu, a Albanci državu. Tako je SRJ bila napadnuta iz vazduha i sa kopna-iz vazduha ju je napadao NATO, a sa kopna Albanci, produžena ruka SAD. Danas, kosmetski Albanci jedni drugima čestitaju 24.mart, međutim, iako u svojim čestitkama povodom 24.marta pominju ”slobodu” i ”oslobodilački rat”, zapravo se radi o nečemu drugom: bitke koje su se vodile na jugoslovensko-albanskoj granici, pre svega bitka na Košrama, jesu bitke koje Albanci nazivaju ”moralnom pobedom”, jer je u tom trenutku, bar na kratko, bila ukinuta granica između tzv. Kosova i Albanije što je samo korak ka onome čemu teže, a to je stvaranje Velike Albanije, odnosno veličina bitke na Košarama ili ‘’Beteja e Koshares’’, ako su u pitanju albanski izvori, što nam jasno govori da se iza tzv. oslobodilačke borbe OVK i NATO krio osvajački rat.

Srbija ili Zajednica srpskih oština

Srbi i Albanci sa Kosova i Metohije, ali i međunarodne mirovne snage. Tridesetog aprila 1999. godine Hašim Tači, tzv. politički predstavnik OVK, odbacuje svaki kompromis sa Slobodanom Miloševićem, pozivajući OVK da započne ofanzivu koja bi predstavljala podršku vazdušnim udarima NATO. Očigledno, dogovor između SAD i kosmetskih Albanaca sklopljen je mnogo pre početka bombardovanja SRJ, jer je svako imao svoj interes: Amerikanci ”Bondstil” odnosno vojnu bazu u ovom delu svetu, a Albanci državu. Tako je SRJ bila napadnuta iz vazduha i sa kopna-iz vazduha ju je napadao NATO, a sa kopna Albanci, produžena ruka SAD. Danas, kosmetski Albanci jedni drugima čestitaju 24.mart, međutim, iako u svojim čestitkama povodom 24.marta pominju ”slobodu” i ”oslobodilački rat”, zapravo se radi o nečemu drugom: bitke koje su se vodile na jugoslovensko-albanskoj granici, pre svega bitka na Košrama, jesu bitke koje Albanci nazivaju ”moralnom pobedom”, jer je u tom trenutku, bar na kratko, bila ukinuta granica između tzv. Kosova i Albanije što je samo korak ka onome čemu teže, a to je stvaranje Velike Albanije, odnosno veličina bitke na Košarama ili ‘’Beteja e Koshares’’, ako su u pitanju albanski izvori, što nam jasno govori da se iza tzv. oslobodilačke borbe OVK i NATO krio osvajački rat.

Srbija ili Zajednica srpskih oština

Prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine, odnosno Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo potpisan je 19.aprila 2013.godine u Briselu. Briselski sporazum, u ime Republike Srbije, potpisao je tadašnji predsednik vlade RS, Ivica Dačić,  i Hašim Tači, tadašnji predsednik vlade tzv. Republike Kosovo. Ovaj sporazum, pre svega, podrazumeva osnivanje Zajednice srpskih opština u severnom delu Kosova i Metohije, tzv. ZSO, koja je trebalo da se formira još u novembru 2013.godine. Takođe, ovaj sporazum podrazumeva ukidanje bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji. Međutim, od 2013.godine pa sve do danas kosmetski Albanci,naročito oni koje  predvodi Aljbin Kurti, odbijaju osnivanje ZSO, pravdajući se time da je Zajednica srpskih opština ništa drugo nego nova Republika Srpska na teritoriji Kosova i Metohije, ne odbijajući da sprovedu u delo one odluke koje su u njihovom interesu, ipak ne propuštaju priliku da blokiraju pregovore, trudeći se da na taj način postignu što više za sebe, dok Srbija, iako svesna da je Briselski sporazum za nju poguban, pokušava ono što je nemoguće, odnosno da iz jedne loše ponude izabere ono što je najbolje za nju. Danas nije teško primetiti da čim počnu da se vrše pritisci na zvanični Beograd da prizna tzv. Kosovo, Srbi sa Kosova i Metohije trpe neki vid nasilja od strane svojih komšija, Albanaca. Očigledno je da nam se na taj način šalje jasna poruka od strane SAD: mi smo ovde glavni. Devetnaest godina kasnije, čini se, rat je u punom jeku, a sve dok ne damo ono što pokušavaju da nam otmu, može se reći da smo neke bitke protiv SAD izgubili, ali odlučujuća bitka je tek pred nama, tek će se odigrati.

Mina Ćurčić

VIDOVDAN

 

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here