Миодраг Лукић: Комедија пуна фекалија

Поделите:

Послије извођења представе Олимп у Београду, вјероватно је превише рећи за било коју другу представу да је проста јер представа Олимп, је како и приличи називу, надмашила све остале представе, али не квалитетом него простотом. Да ли је случајност да се Комитет 300 назива и Олимпијцима, и да ли је аутор представе тиме инспирисан, не знам, али знам да је умјетност врло често прожета владајућим политичким и друштвеним трендовима, па у вријеме у коме живимо никог не треба да чуди ова чудовишна представа.

            Државна телевизија несрећне државе Србије је преносила представу онолико колико је трајала цијелих 24 часа, кажу упућени, ја не могу у то да се закунем јер не гледам телевизију, а и кад бих је гледао не бих траћио вријеме на тако нешто.

            Србија је доказала да је спремна за улазак у свјетску породицу народа, како то воле да кажу припадници багре која се стиди свега што је српско, и сваком Србину нађу длаку у јајету ма шта да уради, али зато бјелосвјетским мангупима опраштају и показивање равраћене вагине на позорници.

            Додуше, треба да се призна да смо и док смо били у Југославији ишли у корак са свјетом барем што се тиче субкултуре. Нпр., албум Билтса „Клуб сломљених срца наредника Пеперса“ је емитован истог дана на радио Београду кад и на радио Лондону.

            Не држим до Дарвинове теорије еволуције, али једну сличност са мајмунима имамо, а то је да опонашамо оно што видимо, односно чујемо, јер без те особине вјероватно не бисмо могли да учимо, а једно је сигурно бе те мајмунске особине не би креатори моде, умјетности, друштвених трендова итд., могли да нам их наметну.

            Ми Срби смо вјероватно шампиону у преузимању, односно опонашању свега што долази са запада, а па су за нас они који се не одушевљавају, музиком, филмовима, позоришним представама итд., које долазе са запада, обичне сељачине које немају појма о умјетности, џибери, геџе или србоиди како то обичавају да кажу „напредни“ другосрбијанци.

            Дакле поменух да је албум Битлса емитован исти дан у Београду кад и Лондону, што значи да смо већ тада шесдесетих година, са благословом власти били изложени порукама које позивају на дрогирање, као и онима да нема Христа, јер Џон Ленон није скривао да је сатаниста чак је гађао јајим часне сестре у Хамбургу. Наравно комунистичкој власти у Југославији сигурно није стало да нас заштити од сатанизма који је стизао кроз рок енд рол, као ни да нас сачувају од дрогирања је бунтовници први посегну за дрогом, па властима није било жао да се на тај начин ријеше будућих противника.

            Комунисти одавно нису на власти, али остали су њихови потомци размјештени у разноразне партије, а како су давно задојени злом нису вјероватно способни ни вољни да несрећни српски народ штите од зла које долази са запада.

            Премда сам потрошио оволико времена на представу Олимп, она није тема овог текста већ једна мање проста представа која би требало да буде комедија, коју сам гледао прије вар дана овде у Швајцарској

Давно још прије дванаест година сам одлучио да не гледам позоришне представе које дођу из Србије, ако се на ради о дјелима наших аутора и то оних које познајем као квалитетне ауторе и квалитне људе, па сам тек сад направио искорак и гледао представу из пера Теренса Мек Нелија.

Не нисам ја тада одлучио да не гледам представа из Србије зато што сам националиста, а јесам, него зато што глумци убаце толико псовки да би насмијали публику навиклу углавном на лаке комедије, да је то више тужно него смијешно.

Не нисам дошао у позориште јер су ме привукла имена глумаца као што су, чини ми се учинили већина осталих гледалаца, него је представа извођена у хотелу у којем већ дванест година водим позориште, па ако су ми већ дошли у кућу није био ред да пропустим представу.

Нисам знао ко је аутор представе, а да јесам, не бих мом пријатељу Ђорђу рекао да не видим разлог да не дође са дјецом. Дошао је и побјегао у току прве слике која почиње пренаглашеним оргазичким крицима који трају предуго и за свињу која има најдужи оргазам, а камоли за човјека. Звуцима који приличе порно филму почиње представа Френки и Џони, развикана и награђивана, а пом мишљењу сасвим осредња.

Ђорђе је покупио дјецу и побјегао, као и још једна жена која је довела дванестогодишњу кћеркицу. Нису требали да доводе дјецу у позориште, али нису били упозорени да није за младе па су погријешили.

Ми који смо остали могли смо да уживамо у сјајној глуми Слободе Мићаловић и Игора Ђорђевића који су дали све од себе, али публика није реаговала онако како су очекивали јер чуо се тек спорадичан и то усиљен смијех неколико жена, док се мушкарци нису смијали јер су им вјероватно једини свијетли тренуци били кад глумица пребаци ногу преко ноге и нагне се напријед, како ми рече човјек који сједио недалеко од мене и који ме је гурнуо јер му се учинило да спавам. Касније ми је признао да је он био задријемао, па је мене гурнуо мислећи да се и са мном исто дешава.

„Која само ми стока, ти и ја кад може да нам се придријема у позоришту – каже да је помислио кад се тргнуо из дијемежа и учинило му се да и ја дријемам.

Не ја нисам дријемао него сам пажљиво гледао представу и нервирао се због жене која је у позадини причала час на српском, час на њемачком и неколицине жена које су у току представе излазиле лупајући потпетицама као гестаповци у филмовима.

Публика је крива што представу није доживјела на прави начин рећи ће касније једна женица која је пожељела да звучи умно и учено, али нико није обратио на њену изјаву, јер су ваљда већина гледалаца у себи рачунали да ли им се исплатило да дају четрдесет франака за представу у току које се нису ни једном честито насмијали премда је најављена као комедија.

Немам право да критикујем ауторову намјеру да од трагедије направи комедију јер и сам радим исто, али никако не могу да схватим да позоришта из Србије купују овакве позоришне текстове из Америке кад у Србији имају довољно добрих драмских писаца чија дјела никад нису изведена нити ће бити изведа за њихових живота?

Да ли је то дио владајућег тренда да се купују дјела аутора прије свега што је он педер да би се свијету показало како смо напредовали?

Режисер Срђан Драгојевић који има и неке добре филмове направио је филм по наруџби „Парада“ и завршио га убиством несрећног педера, на исти начин на који је убијен Брис Татон. До које мјере ми Срби сами себе понижавамо да то не може да схвати ни један здрав човјек. У Франсуској је убијено на стотине, ако не и на хиљаде Срба и никад нико није рекао ни једно извини, а камоли да прогласи дан жалости.

Но вратимо се представи коју сам гледао. Аплауз је потрајао дуже него што сам очекивао, али вјерујем да гледаоци нису аплаудирали представи него глумцима који су били више него добри. Толико добри да сам помислио како добри глумци тек до изражаја дођу у лошијим односно осредњим дјелима, јер у добром драмском дјелу и осредњи глумци могу да засијају.

Како су се глумци пресвлачили о просторијама мог позоришта, а које се налазе испод позорнице, сишао сам да угасим свјетло и закључам врата и ђаво ми није дао мира па сам рекао да су сјајни глумци, а да је драма као драма сасвим осредња. Не нисам рекао да је пуна псовки и фекалија јер Френки у више наврата препоручује Џонију једе фекалије. Један гледалац је дословно рекао „Ја мислио да ћу гледати комедију, а ова представа пуна г….. Не нисам обратио пажњу ни на дијелове које боље приличе порно филму, само сам рекао суво да је драма као драма осредња и наравно једно од њих двоје се наљутило.

Довољно познајем људе да по бљеску ока и грчењу усана препознам оно што човјек неће да каже, а радо би рекао. Глумица је рекла:

– Али ми смо са овом представом освојили многе награде и знате ми не играмо у представама типа „пјевај брате“.-

Нисмо наставили разговор, боље је тако.

Ја свакако нисам дипломата нити углађен тип који говори оно што људи желе да чују. Неки кажу да сам препотентан, арогантататн, нетактичан, а ја мислим само да само човјек који не умије да прећути горке истине.

Горка истина је да павијански копирамо запад и купујемо њихово ђубре премда имамо довољно аутора који пишу квалитетније од већ поменутог аутора ове драме. Горка истина је да смо помодарци који не провјеравају него слијепо копирају све што нам је наметнуто, па и наказне трендове које нам запад намеће.

Волио бих да говорим о неком другом народу, а не о свом, али увијек се сјетим оне народне: „На љуту рану привиј горку траву“ и да су само горке ријечи истине љековите.

Миодраг Лукић

Поделите:

1 коментар

  1. Одличан текст. Допуна- слово “олим” је јудејског порекла. Наравно све је у функцији смањења популације неевреа, то им налаже религија. Како би максимално сачували своје гузице они прибегавају смањењу рађања или лукавим убијањем нерошених неевреа.
    Они раде супротно, замислите пре неког времена отегнуо је извесни раввин у Новом Јорку, имао је цца 90 година, али 87 унука и унучица. Нађите ви било ког неевреа из вашег окружења ко је такав успех направио.
    Потомак се на хибру каже “цеца”!

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here