Miroslav Prokopijević: Šta je ključni ekonomski problem EU?

Podelite:

Miroslav Prokopijević1

Naučni savetnik

Institut za evropske studije, Beograd.

ŠTA JE KLJUČNI EKONOMSKI PROBLEM EU?

SAŽETAK: U radu se analiziraju tri moguća kandidata za glavni ekonomski problem EU – (I) ekonomska stagnacija, (II) model države i privrede, (III) dužnička kriza. Tvrdi se da su osnovne ekonomske nevolje u EU izazvane modelom države i privrede (II). Država je najskuplja u svetu, sa ogromnom regulacijom i preraspodelom, što destimuliše ulaganja i radni napor, te čini proizvode iz EU skupljim u odnosu na rivalske. Napuštanjem tog pogrešnog modela (II), privreda će izaći iz stagnacija i oporaviti se (I), a to će olakšati servis duga (III). To je jedini način da se reše sva tri problema. Obrnuto, poboljšanje u vezi (I) ili (III) nije u stanju da reši pitanje pogrešnog modela (II).

KLJUČNE REČI: EU, evrozona, ekonomska stagnacija, evropski model države i privrede, ekonomska kriza.

Poslednjih godina često se govori i piše o naraslim ekonomskim problemima zemalja Evropske unije (EU), kao i o tome šta bi trebalo uraditi da se stanje popravi. Osnovni ekonomski pokazatelji, kao što su ulaganja, produktivnost, konkurentnost, nezaposlenost, stopa rasta, javni dug, deficit budžeta i tekućeg računa, itd. za ogromnu većinu članica Unije nisu dobri ili bar nisu zadovoljavajući. U ovakvoj situaciji se pretpostavlja da prvo treba pronaći uzroke ili razloge za takvo stanje da bi se moglo razmišljati o tome kako stvari da se poprave.

Pokušaja uspostavljanja dijagnoze je mnogo. Tako se kaže da je uzrok krize stagnantna privreda, skupa država, obimna regulacija, prerano uvođenje zajedničke valute, politički karakter projekta monetarne unije, kriza dugova, neravnoteža i “nagli zastoj” kapitalnih tokova, nepostojanje zajedničke fiskalne politike koja bi osigurala ravnotežu postojećoj zajedničkoj monetarnoj politici, itd. Nijedna od tih dijagnoza nije bez određene težine. Čini se, ipak, da se ekonomski problemi Unije najbolje vide ako se svedu na tri osnovna – stagnantan razvoj, skupa država, kriza dugova – od kojih će ovde najviše reči biti o dva poslednje navedena.

Kao prvi problem se obično navodi stagnantan privredni razvoj, posebno starih članica (EU 15). Evropa u celini, u kojoj brojem dominiraju zemlje-članice Unije, poslednjih decenija je privredno najsporije rastući region u svetu, što se vidi iz Tabele 1. U periodu 1991-2000. prosečna stopa rasta zemalja Evrope bila je samo 1%, u narednoj dekadi 2,2%, a u čitavom posmatranom periodu 2,7% – u sva tri slučaja niže od svih drugih regiona sveta.

Tabela 1.

Stope rasta BDP po regionima sveta, u %.

Region 1961-70. 1971-80. 1981-90. 1991-00. 2001-10. 1961-2015.
Azija/Pacifik

7,9

4,9

5,1

4,8

6,1

5,7

Amerike

4,7

4,2

2,7

3,3

2,1

3,3

Evropa

5,3

3,2

2,5

1,0

2,2

2,7

Afrika

4,1

4,2

2,4

2,7

5,5

3,8

Izvor: World Economics: http://www.worldeconomics.com/Papers/Global%20Growth%20Monitor_7c66ffca-ff86-4e4c-979d-7c5d7a22ef21.paper

Još lošiji pokazatelji su za samu EU u desetak poslednjih godina. Prosečna stopa rasta BDP u EU u periodu 2006-2015. bila je prema Evrostatu samo 0,9% – mnogo niža nego u bilo kom drugom regionu sveta. Tokom nekoliko decenija relativni udeo EU u proizvodu, trgovini i ulaganjima u svetu se praktično prepolovio. Pošto dugovi starih članica (uz neke izuzetke, kao što je Nemačka) neprestano rastu, to znači više poreze i još niži rast u budućnosti. Privreda Unije očito gubi korak sa rivalima u svetu i ta tendencija će se nastaviti, ako se nešto ne promeni.

Problem slabog privrednog rasta u EU je davno uočen i široko analiziran, a često je označavan i kao glavni privredni problem Unije. Uzet u izolaciji, on možda i jeste glavni striktno ekonomski problem. Ali, uzeto u kontekstu, slab rast je samo pokazatelj promena pravila igre koje su se desile u članicama Unije, a koje su učinile da jedan od lidera rasta u svetu u periodu 1950-1965, danas postane klub “nirvana ekonomija”. Do toga je došlo zbog sve većeg mešanja države u privredu, što je drugi izraz za ograničavanje i podrivanje ekonomskih sloboda.

Do pada nije došlo slučajno već zahvaljujući tome što se u Evropi i EU kao provlađujući razvio jedan model uređenja (društva, privrede, države), koji se različito naziva: socijalna država blagostanja, socijalna tržišna privreda, “treći put”, evropski model kapitalizma, “kapitalizam sa ljudskim likom” i sl. Osnova ovog modela je vrlo skupa država, koja ima vrlo obimnu regulaciju i snažne mehanizme preraspodela. Kao problem broj dva i kao ključni razlog ekonomskih problema EU može da se označi ovaj model privrede i države, koji je uzrok ekonomske stagnacije i o kome će na kraju rada biti reči. Dakle, ako bi se tražio glavni ekonomski problem Unije onda bi on bio ovde, a ekonomska stagnacija bi bila njegova posledica. U sažetku, Unija kao region ima najmanji ekonomski rast, najveći javni dug (uz izuzetak Japana) i najvišu državnu potrošnju u svetu.

Konačno, tek kao treći problem po važnosti označiću ono što neki autori stavljaju na prvo mesto, a to je kriza dugova. Ona se delom može smatrati problemom konstrukcije evrozone, a delom modela države. Tokom uspostavljanja evrozone dominirao je socijani inžinjering i potezi koji često nisu bili ekonomski već politički motivisani.

U kakvoj su vezi ova tri problema? Problem stagnantne privrede je prouzrokovan modelom privrede i države, a pojačan je krizom evrozone. Evropski model „kapitalizma sa ljudskim licem“ ne teži da sistem cena i tržišne sile zameni sistemom planiranja i komandi, kao što je to činio komunizam, već zadržava sistem cena kao mehanizam ekonomske koordinacije, ali ga putem dve porodice oruđa snažno ograničava. Jednu grupu ograničenja čini regulacija u širem smislu, a drugu porezi. I regulacija i porezi snažno poskupljuju i menjaju tržišne ishode. Posledica su manja ulaganja i radni napor, manji i skuplji proizvod, itd. Pošto EU demografski stagnira, rast se ne može ostvariti na unutrašnjem, već samo na spoljašnjem tržištu. A to nije moguće sa proizvodima koji su skuplji od rivalskih, te je to prvenstveni uzrok privredne stagnacije u Uniji. Ako bi rešila pitanje modela (ii), Unija bi mogla značajnije ekonomski da raste, čime bi bio rešen i problem (i). A rešavanjem problema rasta (i) bilo bi olakšano ako ne i rešeno pitanje servisiranja dugova (iii). Obrnuto ne važi. Recimo, ako bi se rešio problem dugova (iii), onda bi to nešto podstaklo rast (i), zato što manji dugovi znače niže poreze u budućnosti, ali bi nerešeno ostalo pitanje modela (ii). Usled toga bi nemoguće bilo postići neki značajniji dugoročni rast. Pitanje rasta (i) ne može se nikako rešiti u izolaciji od pitanja modela (ii). Sve to ukazuje da se centralni privredni, društveni pa i politički problem Unije sastoji u lošem modelu, a ne u nečem drugom. Otuda je model uzrok ekonomske stagnacije, a delom i krize dugova. Obrnuto se ne može pokazati – da dugovi (iii) ili rast (i) uzrokuju prihvatanje pogrešnog modela (ii).

Paradoksalno je da EU i evrozona verovatno neće propasti ni zbog niskih stopa rasta, ni zbog pogrešnog modela države, dakle ni zbog jednog od dva ključna ekonomska problema. Delovanje tih faktora je razvučeno na dug vremenski period koji je potreban da većina birača i političara oseti posledice postojećih rešenja, shvati problem i odluči da potraži alternative. Ali bi zato do raspada evro-integracija moglo doći usled neravnoteža koje nastaju s krizom evrozone. Posledice krize evrozone se vide kratkoročnije, a sporovi o njima hrane međunacionalne podele i nepoverenje u EU. Zato se u ovom radu najpre i uglavnom govori o problemu broj tri.

Integracije nisu stvorile, ali su obelodanile neke probleme

Mnogi ekonomisti su tvrdili da je teško uspostaviti i održati ekonomsku ili monetarnu asocijaciju zemalja koje su međusobno tako različite kada su u pitanju kako ekonomski (privreda, porezi, novac), tako i neekonomski2 elementi (istorija, kultura, preovlađujuće navike). Od svih tih razlika u ovom radu ću uzeti samo dve – carinsku zaštitu i inflaciju. Videće se kako te razlike deluju u uslovima pre i tokom integracija, pa time i zašto za zemlje koje imaju različitu potrebu za protekcionizmom i inflacijom nema jedinstvenog a dobrog rešenja u pogledu jedinstvene valute. 3

Dok su bile samostalne države današnje članice EU posedovale su sopstvene mehanizme ekonomskog prilagođavanja na privredno okruženje. Ti mehanizmi su bili isključivo u njihovoj vlasti, pa su ih koristile u skladu sa potrebama. Recimo, ako bi se trgovinski bilans pogoršavao, zemlje su mogle da biraju da li će na to odgovoriti strukturnim reformama, tj. poboljšanjem uslova poslovanja, ili će devalvirati valutu, povećavati carine, podizati vancarinske barijere, dodatno štedeti. Neke su više naginjale reformama i unapređenju produktivnosti i konkurentnosti, druge su se oslanjale na liniju manjeg otpora (barijere, devalvacija, štednja).

Razvoj ekonomskih integracija je postepeno uzimao instrumente prilagođavanja iz ruku nacionalnih vlada, usled čega se neravnoteže nisu mogle lečiti na uobičajeni način. Kada je 1960-ih stvorena carinska unija, nacionalne vlade su izgubile jedno sredstvo prilagođavanja. Iz Tabele 2 vidi se da su 1949. zemlje sa zapada i severa Evrope (Danska, Beneluks, UK) imale mnogo niže carinske stope od zemalja sa juga Evrope (Francuska, Italija, Portugalija, Grčka).4 Kasnije, kada je napravljena carinska unija, prosečna carinska stopa EZ (EU) pala je na ispod 10%, dok je 1990. iznosila 7,6%, a 2014. samo 2,1%. Gubitak carinske zaštite sopstvene privrede nije bio tako veliki u 1960-im, jer su po strani od kontrole Brisela ostale vancarinske barijere (kvote, kontigenti, preferencijalni aranžmani, izjednačujuća davanja, antidamping, tehnički i drugi standardi…). Vancarinske barijere kao zamena za carine su prosto procvetale posle stvaranja carinske unije i pretile su da ponište njene efekte. Iz te situacije bila su dva izlaza. Prvi, odustajanje od carinske unije i integracija, što bi značilo povratak rešenjima nacionalnih država u ovoj oblasti. Drugi, uspostavljanje kontrole nad upotrebom vancarinskih barijera i nastavak integracija. Odabran je ovaj drugi izlaz, koji je podrazumevao ukidanje vancarinskih barijera, što je ekvivalentno nastanku zajedničkog tržišta, tj. slobodnom kretanju roba, usluga, kapitala i radne snage. Naravno, barijere nisu sasvim nestale, posebno ne u nekim oblastima kao što su usluge ili javne nabavke, ali je njihov broj značajno ograničen.

Tabela 2.

Nivo carina 1949. u nekim evropskim zemljama, neponderisani prosek u %

zemlja carina zemlja carina
Danska 2 Italija 23
Švedska 7 Nemačka 27
Beneluks 9 Austrija 27
Norveška 9 Portugalija 30
UK 16 Grčka 42
Francuska 22

Izvor: Bown & Irwin 2016, s. 22.

Ukidanje carina (carinska unija) i vancarinskih barijera (zajedničko tržište) bili su značajan, ali ne i fatalan udarac onima koji su u zemljama-članicama koristili liniju manjeg otpora u prilagođavanju na okruženje, manipulacijom kursa, carina i vancarinskih barijera. Bilo je još instrumenata državnog uticaja na privredu, kao što su državno vlasništvo, porezi, državna pomoć ili monetarna politika. No vremenom i oni su počeli da prelaze u ruke Brisela. Politika konkurencije ograničila je državnu pomoć, koja je u zemljama EZ (EU) sa 3-5% od BDP tokom 1960-ih, pala u proseku na oko 0,7% 2016. (Na poljoprivredu još dodatno dolazi oko 0,4% BDP.) Niz grana gde je cvetalo državno vlasništvo podvrgnuto je privatizaciji, koja podrazumeva konkurenciju. Tako se država povukla iz bankarstva, osiguranja, industrije nafte i gasa, električne energije, komunalnih usluga, vazdušnog i vodenog transporta, itd. I tamo gde je ostala poslovni akter, država kao vlasnik i upravljač je dobila konkurenciju privatnog sektora. Privatizacija i konkurencija u pomenutim poslovima gde je javni sektor nekada uživao monopol pojačali su pritisak na političare kao izabrane menadžere, ali nisu imali fatalno delovanje na stvaranje kriznih situacija, isto kao i neki porezi koji su harmonizovani (jedinstvena carina prema trećim zemljama, donja stopa PDV od 15%, neke akcize). Sva pomenuta ograničenja u korišćenju instrumenata privrednog prilagođavanja nacionalne vlasti članica EU nekako su preživele. Fatalna konstrukciona teškoća bilo je preuzimanje monetarne politike od strane ECB, tj. centralnih vlasti EU. Značajno je uočiti da preuzimanjem monetarne politike ECB nije preuzela i kontrolu nad kretanjem inflacije.

Tolerancija na inflaciju je u Evropi različita. Generalno, zemlje sa severa teže nižoj inflaciji, dok zemlje sa juga imaju višu inflaciju, mada postoje i neki izuzeci. Švedska je na severu, a često je imala visoku inflaciju, dok su Grčka, Portugal i Španija na jugu i do kraja 1960-ih su imale nisku inflaciju. Od pada diktatura u tim zemljama to će se iz osnova promeniti i stope inflacije postaće visoke. Zato može da se kaže kako su na severu i jugu postojale različite preovlađujuće regionalne prakse.

Ako se ostave po strani izuzeci, recimo Švedska i UK, zemlje sa juga Evrope (Grčka, Italija, Portugal i Španija) imaju osetno višu stopu inflacije od zemalja zapadne i severne Evrope, ali tek u 1980-im i 1990-im. Dok su tri od četiri ove zemlje bile diktature, stopa inflacije bila je vrlo niska. Pošto su postale demokratije (pod vlašću partija levog centra) inflacija je naglo skočila, jer su interesne grupe tražile rente za njihove zasluge u demokratizaciji. Vlada takve zahteve nije mogla da odbije, a pošto za njihovo ispunjenje nije bilo dovoljno novca u pomoć je pozivana “štamparska presa”. Faktor inflacije bio je i ulazak Grčke u EZ 1981, a Portugala i Španije 1986, kao i njihov kasniji ulazak u evrozonu, što je dovelo do daljeg pada kamatnih stopa i veće tražnje za novcem. To je dovelo do razvoja koji je suprotan očekivanju tvoraca evrozone da njene članice moraju kontrolisati inflaciju i da ona mora biti na relativno niskom nivou.

Tabela 3.

Stopa inflacije (u %) u nekim evropskim zemljama

zemlja

1960

1970

1980

1990

prosek

Nemačka

0,57

4,05

5,54

2,74

3,22

Belgija

-0,17

3,11

7,55

3,49

3,49

Austrija

0,78

4,63

6,65

3,47

3,86

Luksemburg

0,68

4,33

6,99

3,76

3,97

Holandija

5,07

6,65

2,64

4,78

Finska

2,80

3,11

13,76

5,04

6,18

Španija

0,60

6,78

15,21

6,55

7,28

UK

1,81

7,89

15,12

7,61

8,11

Portugal

1,25

4,57

12,66

13,99

8,12

Italija

1,39

5,36

19,55

6,61

8,23

Švedska

3,84

8,12

14,13

10,90

9,25

Grčka

3,92

4,84

26,29

22,88

14,48

Izvor: Worldwide inflation data.

Napomena: Prosek se odnosi na četiri navedene godine.

Zato je pravilima evrozone i propisano da stopa inflacije u njenim članicama ne sme biti veća od proseka stope inflacije tri zemlje EU sa najnižom inflacijom, plus 1,5 procentnih poena. Problem nije ako je inflacija u nekoj zemlji viša jednu ili dve godine od dozvoljene, ali problem jeste ako je ona viša svake ili skoro svake godine. Rast inflacije podiže opšti nivo cena, što iziskuju više nadnice, a svaki osetniji rast nadnica obara konkurentnost. Posebno je za neku zemlju štetno ako je stopa inflacije mnogo viša od stope depresijacije valute, jer je tada umanjen efekat podsticaja izvoza usled devalvacije, kao i efekat destimulacije uvoza.

Iz Tabele 4 vidi se kretanje inflacije u zemljama današnje evrozone 1999-2010. Naravno, nisu sve zemlje od početka tog perioda bile članice evrozone. U odnosu na kumulativni rast inflacije u tom periodu u Nemačkoj od 18,3 procentnih poena (pp) i Austriji od 21,2pp, inflacija je bila mnogo viša u zemljama južne (Grčka 39,0pp, Španija 34,0pp, Portugal 29,6pp, Italija 26,6pp) i istočne Evrope (Slovačka 61,7pp, Letonija 59,1pp, Slovenija 57,8pp, Estonija 49,3pp), nego u njenom ostatku. Grčka je tako imala stopu inflacije koja je 2,13 puta viša od nemačke, Španija 1,86 puta, Portugal 1,62 puta, a Italija 1,45 puta. Pošto su to zemlje čije su privrede i ranije bile manje konkurentne od konkurentnijih poput nemačke ili holandske, to je ovaj rast inflacije samo dodatno pogoršao stanje.

Tabela 4.

Potrošačke cene, 1999–2010, u %.

Zemlje

1999.

2000.

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

2006.

2007.

2008.

2009.

2010.

Kum.

Bel.

1,1

2,7

2,4

1,6

1,5

1,9

2,5

2,3

1,8

4,5

0,0

2,3

24,6

Nem.

0,6

1,4

1,9

1,4

1,0

1,8

1,9

1,8

2,3

2,8

0,2

1,2

18,3

Est.

3,1

3,9

5,6

3,6

1,4

3,0

4,1

4,4

6,7

10,6

0,2

2,7

49,3

Grč.

2,1

2,9

3,7

3,9

3,4

3,0

3,5

3,3

3,0

4,2

1,3

4,7

39,0

Špa.

2,2

3,5

2,8

3,6

3,1

3,1

3,4

3,6

2,8

4,1

-0,2

2,0

34,0

Fra.

0,6

1,8

1,8

1,9

2,2

2,3

1,9

1,9

1,6

3,2

0,1

1,7

21,0

Irs.

2,5

5,3

4,0

4,7

4,0

2,3

2,2

2,7

2,9

3,1

-1,7

-1,6

30,4

Ita.

1,7

2,6

2,3

2,6

2,8

2,3

2,2

2,2

2,0

3,5

0,8

1,6

26,6

Kip.

1,1

4,9

2,0

2,8

4,0

1,9

2,0

2,2

2,2

4,4

0,2

2,6

30,3

Let.

2,1

2,6

2,5

2,0

2,9

6,2

6,9

6,6

10,1

15,3

3,3

-1,2

59,1

Lit.

1,5

1,1

1,6

0,3

-1,1

1,2

2,7

3,8

5,8

11,1

4,2

1,2

33,4

Luks.

1,0

3,8

2,4

2,1

2,5

3,2

3,8

3,0

2,7

4,1

0,0

2,8

31,4

Mal.

2,3

3,0

2,5

2,6

1,9

2,7

2,5

2,6

0,7

4,7

1,8

2,0

29,3

Hol.

2,0

2,3

5,1

3,9

2,2

1,4

1,5

1,7

1,6

2,2

1,0

0,9

25,8

Aus.

0,5

2,0

2,3

1,7

1,3

2,0

2,1

1,7

2,2

3,2

0,4

1,7

21,1

Por.

2,2

2,8

4,4

3,7

3,3

2,5

2,1

3,0

2,4

2,7

-0,9

1,4

29,6

Slo.

6,1

8,9

8,6

7,5

5,7

3,7

2,5

2,5

3,8

5,5

0,9

2,1

57,8

Slč.

10,4

12,2

7,2

3,5

8,4

7,5

2,8

4,3

1,9

3,9

0,9

0,7

61,7

Fin.

1,3

2,9

2,7

2,0

1,3

0,1

0,8

1,3

1,6

3,9

1,6

1,7

21,2

Evro

1,2

1,9

2,2

2,1

2,0

2,0

2,2

2,2

2,1

3,3

0,3

1,6

23,1

Izvor: Euro­stat, 2011. Struc­tu­ral in­di­ca­tors. Infla­tion ra­te.

Napomene: Procenat promene u odnosu na prethodne godine; ‘Kum.’ znači kumulativno; ‘Evro’ označava evrozonu.

Rast inflacije je po pravilu bio rezultat trke zarada i cena, usled periodičnog pritiska sindikata i drugih interesnih grupa za višim nadnicama, kako bi one koliko-toliko pratile troškove života. Odmah posle dobijenog povećanja nadnica inflacija bi ubrzano počinjala da ih topi, a posle nekog vremena sve bi se ponavljalo – novo povećanje i novi talas inflacije. Na drugom mestu je bilo reči o tome koliko je cena rada porasla u pojedinim zemljama evrozone u prvih desetak godina njenog postojanja.5Pošto je konkurentnost zemalja s “juga” bila skromna i pre nego što su cene i nadnica rada ovako porasle, posle rasta opšteg nivoa cena usledilo je dalje pogoršanje konkurentnosti. To je imalo loše posledice za trgovinski bilans i tekući račun zemalja sa višim rastom cena.

Da je stavljanje u isti aranžman (carinska unija i zajedničko tržište) zemalja sa različitim inflatornim navikama loš potez nije se toliko videlo dok su postojale nacionalne valute. Ključne probleme stvoriće nešto što je tek dolazilo – evropska monetarna unija. Ona se uvodi od početka 1990-ih, kada je lansiran ERM (eng. Exchange Rate Mechanism). Evrozona nastaje 1999, a evro ulazi u opticaj početkom 2002. Gotovo svi vodeći monetarni ekonomisti tog vremena, kao što su Milton Fridmen (Miltion Friedman), Alen Melcer (Allan H. Meltzer) ili Martin Feldštajn (Martin Feldstein) – uz izuzetak Roberta Mandela (Robert Mundell) – smatrali su da je jedinstvena valuta loše rešenje za zemlje EU. Govorilo se o tome da privrede u raznim fazama poslovnog ciklusa trebaju različite monetarne politike, da evrozona nije optimalno valutno područje (jer nema dovoljne pokretljivosti radne snage preko nacionalnih granica), da su inflatorne navike različite, da se nisu stekli uslovi za uvođenje jedinstvene valute, da nije nužno, pa ni dobro da na jedinstvenom tržištu bude samo jedna valuta, itd.

Evropski estblišment je bez obzira na sve rezerve i protivrazloge uveo jedinstvenu valutu: ona je kao “zlatni standard”, samo bez zlata. Ona je čvrst, rigidan ram koji iziskuje slično kretanje i privrede sličnih performansi za one zemlje koje se “u ramu” nalaze. Taj problem velikih privrednih razlika među zemljama je imao i “zlatni standard” i na njemu je i propadao, jer su i dinamika privrede, nivo razvoja i fiskalni sistemi bili različiti u raznim zemljama. Pošto je ECB preuzela kontrolu nad valutom, nacionalne vlasti su izgubile kontrolu nad instrumentima monetarne politike – kamatne stope, kurs, količina novca u opticaju. Okolnost da nacionalne vlasti više ne mogu štampati novac i donositi druge odluke monetarne prirode trebalo je da dovede do promene ponašanja i privrede i države. Konkurentnost privrede se više nije mogla čuvati devalvacijom nacionalne valute, nego rezom poslovnih troškova i rastom produktivnosti. Što se države tiče, pošto novac nije mogao da se štampa kako bi ona pokrila svoje dugove, trebalo je uvesti tvrdo budžetsko ograničenje. Ispostavilo se da su to bila samo očekivanja, a stvari su otišle u drugom pravcu.

Ni privreda ni država nisu reagovali na očekivani, racionalan način. Priliv obilja novca (usled pada kamatnih stopa zbog ulaska u EU i evrozonu) zemlje poput Grčke, Španije, Portugala ili Italije iskoristile su za povećana ulaganja u neke sektore (gradnja kuća, bankarstvo, berza), povećanje državne potrošnje i podizanje nadnica. Rast nadnica je povećao poslovne troškove, smanjio produktivnost, podrio konkurentnost i smanjio privatna ulaganja. Pad sektora razmenjivih dobara (industrija, poljoprivreda) doveo je do pogoršanja trgovinskog bilansa i tekućeg računa.6 Deficit tekućeg računa i servis dugova se pokrivao uvozom kapitala.

Deficit tekućeg računa zemalja “juga” (a i istoka) Evrope bio je jedno vreme jako visok, često i preko 10% BDP (videti Tabelu 5). To uglavnom važi do 2011, a posle toga dolazi do njegove normalizacije. U 2015. su čak i problematične zemlje Unije došle do pozitivnog bilansa tekućeg računa. Do toga nije došlo svojevoljno, već usled pada dotoka kapitala spolja, dakle pod prinudom.7 Ono što se nije normalizovalo, to je potreba dotoka kapitala spolja za servis dugova. Kapital sa “severa” bio je privatni bez obzira da li su ga na “jugu” zajmili u privatnom ili javnom sektoru i njegov tok ka jugu Evrope je postojao dok finansijska tržišta nisu posumnjala da su firme i države koje su uzimale kredite u stanju da servisiraju dugove koji su se gomilali.

Ni država nije postupila mnogo bolje, tj. pametnije od privrede. Umesto da uvede tvrdo budžetsko ograničenje, država je zbog obilja “jeftinog novca” počela da još više zajmi na finansijskom tržištu. U nedostatku nacionalne “štamparske prese” zajmovi i prodaja državne imovine bili su jedini način da se pronađu nedostajuća sredstva, kako se potrošnja države ne bi smanjivala, jer bi to moglo da izazove nezadovoljstvo interesnih grupa naviklih na obilnu pomoć iz državnih fondova. Pošto je državne imovine bilo malo, a i to što je bilo moglo se samo jednom prodati, preostali su zajmovi. Malo koja od vlada u zemljama EU se usuđivala da skreše državne izdatke, prepuštajući se tako preovlađujućem finansijskom populizmu, što je vodilo daljem brzom rastu nivoa zaduženosti tih zemalja.

Kada su finansijska tržišta posumnjala u sposobnost dužnika da otplaćuje dugove, podigla kamatne stope, nekim zemljama je zapretilo bankrotstvo, zato što po tako povećanim stopama više nisu mogle da se zadužuju. EU i evrozona su odmah pokrenuli fondove za pomoć posrnulim zemljama (Grčka, Irska, Portugal, Kipar, Španija). Pošto intervencije fondova nisu mogle da smire finansijska tržišta, u igru spasavanja gurnuta je i ECB. Tako je monetarna ustanova uvučena u fiskalnu sferu, što je izričito i protiv i monetarne teorije i monetarne prakse u pristojno uređenim zemljama. ECB je različitim akcijama (emisija novca, pad kamatnih stopa, kupovina obveznica zemalja članica evrozone, održavanje likvidnosti banaka u posrnulim zemljama…) uspela da umiri, tj. anestezira finansijska tržišta. To je postignuto privremeno i po enormnoj ceni zbog destimulacije štednje, stimulacija biznisa koji je održiv samo uz jeftin kapital, podsticanje novih državnih zajmova.

Nije destimulisana samo bankarska, već i svaka druga štednja, preko slamarice, investicionih, penzionih fondova ili akcija. Štednja je osnova kreditne aktivnosti, a ova ekonomskog razvoja. Podrivanje štednje danas, podriva standard štediša i privredni razvoj sutra.

Niske referentne kamatne stope pojeftinjuju kredite, tako da nastaje poslovna aktivnost koja bi bila neodrživa uz normalne kamatne stope. Posle rasta kamatnih stopa jedan deo biznisa će prosto propasti, što će povećati nezaposlenost, socijalne i budžetske probleme, a smanjiti BDP i životni standard. Drugim rečima, i privreda i društvo proći će kroz krizu.

Konačno, jeftin novac doprinosi još većem zaduživanju država, od kojih su mnoge već vrlo zadužene. To će pogoršati dužničku krizu, a još više će je pogoršati normalizacija kamatnih stopa, koja će doneti i mnogo skuplji servis duga. Neće bankrotirati samo Grčka (koja je to jeste učinila stvarno, ali joj se ne dopušta da to učini i formalno, jer bi izazvalo “sistemsku zarazu”), već i neke druge zemlje.

Rečju, ova monetarna politika jeste pretvorila akutnu u hroničnu krizu, tj. kupila je dodatno vreme, ali je cena enormna i to će se tek videti. Vratimo se osnovnom toku rasprave.

Tabela 5.

Bilans tekućeg računa zemalja evrozone, godišnji podaci u % od BDP

Zemlja

2006

2007

2008

2009

2010

2011

2012

2013

2014

2015

Bel.

1,9

2,0

-1,0

-1,1

1,8

-1,1

-0,1

-0,2

-0,2

0,4

Nem.

5,7

6,7

5,6

5,7

5,6

6,1

6,8

6,4

7,1

8,3

Est.

-15,0

-15,0

-8,7

2,5

1,8

1,4

-2,5

-0,1

1,1

2,2

Irs.

-5,3

-6,5

-5,8

-4,2

-0,8

-1,2

-1,6

3,2

3,7

10,2

Grč.

-11,5

-15,3

-15,1

-12,4

-11,4

-10,0

-3,8

-2,0

-2,1

0,1

Špa.

-9,0

-9,6

-9,3

-4,3

-3,9

-3,2

-0,2

1,5

1,0

1,4

Fra.

0,0

-0,3

-1,0

-0,8

-0,8

-1,0

-1,2

-0,8

-0,9

-0,2

Ita.

-1,5

-1,4

-2,9

-1,1

-3,5

-3,1

-0,4

0,9

1,9

1,6

Kip.

-8,2

-11,8

-15,7

-7,8

-10,2

-4,0

-5,6

-4,4

-4,5

-2,9

Let.

-20,7

-20,7

-12,3

8,1

2,3

-2,8

-3,2

-2,3

-1,9

-0,8

Lit.

-10,6

-15,1

-13,3

2,1

-0,3

-3,9

-1,2

1,5

3,6

-2,3

Luks.

10,0

9,8

7,7

7,4

6,8

6,2

6,0

5,8

5,4

5,2

Hol.

9,2

7,0

4,1

5,8

7,4

9,1

10,9

11,1

10,7

8,7

Aus.

3,3

3,8

4,5

2,6

2,9

1,6

1,5

2,0

2,0

1,8

Por.

-10,7

-9,7

-12,1

-10,4

-10,1

-6,0

-2,0

1,4

0,6

0,4

Slo.

-1,8

-4,1

-5,3

-0,6

-0,1

0,2

2,6

5,6

7,0

5,2

Slč.

-9,5

-5,9

-6,5

-3,5

-4,7

-5,0

0,9

2,0

0,1

0,2

Fin.

3,8

3,8

2,2

1,9

1,2

-1,8

-1,9

-1,7

-0,9

-0,4

Izvor: Eurostat. Current account 2008-2014; EC 2015, forecast. http://ec.europa.eu/economy_finance/publications/eeip/pdf/ip011_en.pdf (accessed november 26, 2015).

Operacije fondova pomoći i ECB imale su pre svega jednu ključnu funkciju – da nadomeste privatne tokove kapitala ka južnim zemljama, koji su presušili usled sumnje privatnih kreditora da će novac biti vraćen. Tako je putem akcija spasilačkih fondova i ECB finansiranje dugova južnih država postepeno prenošeno i na kraju preneto sa privatnog na javni sektor.

Time je rešen jedan problem, privatni kreditori su odahnuli, jer su se rešili potraživanja od kojih bi mnoga bila nenaplativa, ali je nastalo nekoliko drugih.

Prvo, problem nedostajućeg kapitala na “jugu” nije trajno, sistematski rešen. Smanjivanjem uvoza i štednjom potreba za pokrivanjem deficita na “jugu” nešto je smanjena, ali nije nestala. Pri tom i na “jugu” raste otpor štednji i nema nikakvog raspoloženja za reforme. Održavanje toka javnog kapitala ka “jugu” postaje problematičnije i teže nego ranije, a biće još teže kada kapital na finansijskom tržištu osetnije poskupi.

Drugo, Evropljani kroz EU integracije nisu izgubili ništa od nacionalnih identiteta, štaviše, ovi su možda danas još izraženiji nego ranije. Time raste potencijal sporova i sukoba, kao što smo videli na liniji Nemačka-Grčka od 2010. naovamo. Kriza dugova još je pojačala nacionalistička osećanja širom Evrope. Tome su doprinele rasprave o tome koje je za krizu odgovoran, polarizacija na zemlje u problemima i zemlje koje ih pomažu, rast distance Sever-Jug u Uniji, polarizacija prema radnim navikama i karakterima (jedni rade, drugi troše), itd. Na kontinentu čija je glavna ideologija nacionalizam, posebno su opasni mehanizmi koji ga dodatno podstiču.

Treće, u zemljama koje osiguravaju najveću pomoć raste otpor daljem davanju pomoći. To preti ne samo da zaustavi mehanizme davanja pomoći, nego i da u potpunosti promeni političku orijentaciju birača, koji napuštaju etablirane pro-evropske stranke i okreću se raznim populističkim i protestnim strankama sumnjivih programa i anti-evropskih shvatanja.

Četvrto, birače niko nije pitao da li žele da preuzmu dugove zemalja kojima se neracionalno upravljalo. Briselska i nacionalna birokratija važnih članica su prosto same odlučile da bude tako. To je samo produbilo i inače već dubok jaz između birača i Brisela.

Peto, zbog načina rešavanja krize dugova (i migrantske krize) među članicama EU je poraslo međusobno nepoverenje i stvorena je vrlo loša atmosfera u telima Unije. To nije dobro polazište za odluke koje će u predstojećem periodu morati da se donesu.

Iako je emitovano obilje jeftinog novca u Uniji i svetu, to nije navelo firme da više zajme i više ulažu, pa je privredni oporavak u EU dosta anemičan, što znači niske stope rasta kada ovog ima i često smenjivanje recesija i umerenog ili slabog rasta. Drugim rečima, velika operacija pomoći državama i privredi jeste uspela da jednu akutnu pretvori u hroničnu krizu, ali nije rešila pitanja 1) nastavka toka kapitala ka “jugu”, 2) ekonomskog uspona evrozone i EU, 3) prezaduženih država. Na sva tri polja sada su problemi veći nego ranije.

Ad 1) Privatni kapital za sada ne teži da se ponovo vrati na put ka “jugu”, a i ako ga bude, biće veoma skup, tako da bar neke zemlje “juga” i njihova privreda ne mogu do njega samostalno8 doći. Kapital u javnom vlasništvu je privremeno nadoknadio nedostatak privatnih tokova ka “jugu”, ali ni ta akcija ne može trajati večno.

Ad 2) Dugoročne šanse za oporavak privrede su slabije zbog veće zaduženosti države (što znači više poreze ili veće zaduživanje u budućnosti). I države su danas mnogo zaduženije nego pre desetak godina – videti Tabelu 6. Recimo, dug Španije je za samo desetak godina porastao dva ipo puta. Figurativno rečeno, fitilj iz bombe je privremeno izvučen, ali se eksplozivno punjenje enormno povećalo. To znači, ono što nam je prišteđeno pretvaranjem akutne u hroničnu krizu platićemo posledicama krize koja će biti svakako teže, nego što bi bile posledica krize dok je ona bila u početnoj fazi, tj. pre nego što je bilo došlo do intervencija države, netržišnih fondova i centralne banke (ECB).

Tabela 6.

Javni dug nekih zemalja 2008. i 2016.

zemlja

2008

2016

povećanje

Grčka

109,4

179,0

1,64

Italija

102,4

132,6

1,27

Portugal

71,7

130,4

1,63

Belgija

92,5

105,9

1,82

Španija

39,5

99,4

2,52

Francuska

68,0

96,0

1,41

Evrozona

68,6

89,2

1,30

Austrija

68,8

84,6

1,23

EU28

60,7

83,5

1,37

Irska

42,4

75,4

1,78

Nemačka

65,1

68,3

1,05

Izvor: EUROSTAT, 2017.

Ad 3) Dugovi nekih zemalja evrozone, posebno onih sa “juga” mnogo su veći danas nego što su bili pre izbijanja krize 2009. Neke zemlje ni danas ne mogu samostalno da ih servisiraju, a broj problematičnih zemalja će se povećati kada osetnije porastu kamatne stope na finansijskim tržištima. Ne vidi se ni kako će se stati na put fiskalnoj nedisciplini u evrozoni, tj. rastu deficita preko 3% i javnog duga preko 60%, pošto se broj prekršilaca pravila budžetskog deficita od uvođenja evrozone meri desetinama, a nikada ni jedna zemlja nije bila (finansijski) kažnjena za prekršaje. Loša fiskalna disciplina iz prošlosti postaće još lošija u budućnosti, a to je već samo po sebi dovoljno da podrije osnove evrozone.

Sve u svemu, konstruktivna rešenja EU i evrozone vezala su ruke političarima na nacionalnom nivou, jer su im oduzela ili bitno ograničila skoro sve instrumente prilagođavanja koji su ranije korišćeni, a od svih njih vladama najviše nedostaju monetarne (kurs) i protekcionističke mere (carine, vancarinske barijere, državna pomoć…). U takvoj situaciji nacionalnim vladama ostaje samo jedno rešenje, a to su štednja i strukturne reforme, kojima bi se popravilo poslovno okruženje, privuklo više ulaganja, unapredili produktivnost i konkurentnost. Ali kako se sada okrenuti tako tegobnom putu, ako su EU i evrozona do skora nudili toliko jeftinog novca, a države toliko renti i pogodnosti.

Model kao prepreka

Kao lek za gore opisani problem – i time se vraćam na centralni ekonomski problem EU (ii) – bilo bi potrebno razviti model jeftine, a efikasne države, sa što manje regulacije i sa što nižim porezima (time i što manjim preraspodelama), što bi ličilo na ono što je postojalo u drugoj polovini XIX veka, i do Prvog svetskog rata u Evropi i Severnoj Americi. Ali, upravo je to problem, pošto su evropske zemlje u odnosu na taj, razvile model suprotnih svojstava društva, privrede i države sa obiljem regulacije i visokim porezima.9 Do te promene je došlo usled zamene liberalnog državnim kapitalizmom. To je bio izraz težnje da se nađe model u kome država često interveniše u privredi kako bi navodno predupredila krize sa jedne strane, a sa druge strane razvila model “kapitalizma sa ljudskim likom”, koji bi navodno bio superiorniji od modela liberalnog kapitalizma, koji se obično vezivao za anglo-američki svet u ranijim vremenima. Ekonomska efikasnost državnog kapitalizma bila je manja od liberalnog kapitalizma, ali se “kapitalizam sa ljudskim likom” računa kao navodno superiorniji u odnosu na liberalni model usled razvijene socijalne dimenzije. Ni tu tezu ne treba uzimati zdravo za gotovo, pošto je druga strana socijalne dimenzije procvat kulture zavisnosti od države. Bilo kako bilo, u Evropi se razvio i ustalio model velike države. Obilna ponuda jeftinog novca do koje je došlo stvaranjem evrozone takođe nije radila u pravcu štednje i manje državne potrošnje, već sasvim obrnuto.

Neki autori su taj model “kapitalizma sa ljudskim licem” nazvali i “meki socijalizam”, u analogiji sa “tvrdim socijalizmom”, kako je nazivan komunizam. Poenta metafore “meki” nije doslovno poređenje sa komunizmom, koga su karakterisali beda u materijalnom i nesloboda u građanskom i političkom smislu. “Meki” socijalizam je samo delimično ograničio neke ekonomske, građanske i političke slobode, ali bi dalje kretanje tim putem jednog dana dovelo do “tvrdog” socijalizma. Hajek (2012) je taj razvoj prilika, gde se država sve više meša u društvena i privredna pitanja još davno označio kao “put u ropstvo”. Korišćenje metafore “meki socijalizam” ima funkciju da ukaže na opasnost takvog razvoja događaja, a ne da kaže da su zemlje EU sada oblasti bede i neslobode. To bi bilo faktički netačno, jer neke zemlje-članice po nivou dohotka spadaju u najrazvijenije u svetu, dok su i zemlje EU sa najnižim dohotkom daleko iznad dohotka nekadašnjih komunističkih režima. Naravno, i građanske i političke10 slobode su relatvno velike u odnosu na stanje u nekadašnjim komunističkim režimima, mada nisu tako velike kao krajem XIX veka.

Zemlje EU glavne probleme imaju zbog visokih socijalnih izdataka i poreza, kao i obimne regulacije. Rast broja i obima zakona, podzakonskih akata, statuta i regulacije u užem smislu je u zemljama današnjeg sveta doslovno nepregledan. Ukupna papirologija EU, koja se zove acquis communautaire, porasla je sa 2.000 strana ranih 1960-ih na 80.000 strana 2005, i na oko 300.000 strana 2013. Tokom predstojećih 18-mesečnih pregovora EU i Britanije o izlasku, treba da se razmotri oko 21.000 zakona i pravila, više od 50 dnevno.11 Ni nacionalne vlasti ne zaostaju za mađunarodnim u proizvodnji zakona i druge regulacije. Američki Kongres je 2015. doneo 115, a nemački parlament čak 249 zakona. To su u oba slučaja samo federalni zakoni, bez podzakonskih akata, uputstava za primenu, statuta, kao i bez bilo kakve regulacije na nivou federalnih jedinica, regiona, okruga, gradova i opština. Rast papira i regulacije smanjuje slobode u privredi i društvu, nameće skupa ograničenja, sprovođenje tih propisa mnogo košta državu (poreske platiše), a mnogo košta i građane i privredu, kojima su potrebni sve veći resursi za praćenje propisa i ispunjavanje njihovih uslova.

Visoki porezi su izraz skupe države, i oni destimulišu radni napor i ulaganja, smanjuju rast produktivnosti i poskupljuju cenu proizvoda u odnosu na cene rivalskih firmi iz ostatka sveta. Da su u poslednjih vek i po današnje razvijene zemlje EU imale poretke i politike koje imaju u poslednjih nekoliko decenija, one bi i danas bile nerazvijene. Isto tako, ako ne napuste sadašnji skup i preregulisan poredak, one kroz nekoliko decenija više neće biti razvijene, jer će ih preteći mnoge zemlje koje su sada nerazvijene, a koje se danas brzo razvijaju. Podaci s početka rada o tome da je EU najsporije rastući region u svetu jasno govore o tendenciji takvog razvoja događaja.

U Tabeli 7 je prikazan nivo ukupnih državnih izdataka u rasponu 1850-1938, podeljen na nekoliko perioda. Proseci su zasnovani na državnoj potrošnji u šest evropskih zemalja – Danska, Francuska, Nemačka, Norveška, Švedska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Ukupna državna potrošnja bila je niska sve do 1920-ih i iznosila je oko 10% BDP, da bi onda usled krize i priprema za II Svetski rat bila duplirana.

Tabela 7.

Prosek državnih izdataka u % od BDP

Period Državni izdaci
1850-1870. 9,9
1871-1890. 10,1
1891-1913. 11,8
1920-1938. 21,6
Ukupno do 1938. 16,7

Izvor: Aidt i dr. 2006, s. 258.

Od 1920-ih državna potrošnja kao deo BDP praktično neprestano raste. Tabela 8 prikazuje nivo ukupne državne potrošnje za većinu zemalja evrozone 2015. godine. U Tabeli 8 nema nekih zemalja EU, jer nisu članice evrozone, kao npr. Danska i Švedska, čija je ukupna državna potrošnja 2015. redom iznosila 54,8% i 50,3% od BDP.12 Kada se pogleda prosek državne potrošnje za svih 19 zemalja evrozone, on iznosi 48,5%, što je značajno više od ključnih rivala, kao što su SAD 35,7%, Kina 31,9%, Indija 27,9%, Japan 37,3%, Australija 37,3%. Prosek za čitav svet je 33,9%.13

Od 16 prikazanih zemalja evrozone iz Tabele 8, čak pet ima državnu potrošnju preko 50% BDP, devet preko 45% i samo tri ispod 40%. Prosek za evrozonu kao celinu (19 zemalja) iznosi čak 48,5%, što je 4,9 puta više od nivoa državne potrošnje u periodu 1850-1870. Za samo 150 godina državna potrošnja u evropskim zemljama porasla je skoro pet puta.

Tabela 8.

Ukupni državni izdaci zemalja evrozone 2015. kao % od BDP

zemlja izdaci zemlja izdaci zemlja izdaci
Francuska 57,0 Slovenija 47,8 Estonija 40,3
Grčka 55,4 Slovačka 45,6 Letonija 37,1
Belgija 53,9 Holandija 45,1 Litvanija 35,1
Austrija 51,6 Nemačka 44,0 Irska 29,4
Italija 50,4 Španija 43,8 Evrozona 19 48,5
Portugal 48,4 Luksemburg 42,1

Izvor: Eurostat. State expenditures. http://appsso.eurostat.ec.europa.eu/nui/show.do?dataset=gov_10a_main&lang=en

Tako enorman rast državne potrošnje ima mnoge posledice, a jedna od njih je da on poskupljuje proizvode iz evropskih zemalja u odnosu na rivale iz sveta, usled čega opada udeo evropskih zemalja u svetskom proizvodu i svetskoj trgovini. Na primer, udeo Evrope u svetskom proizvodu pao je sa 42% u 1960, na 23% u 2015. Udeo zemalja EU u svetskom proizvodu i trgovini pada, naravno, i iz drugih razloga, kao što su demografski trendovi u svetu i brz ekonomski razvoj nekih vanevropskih, posebno azijskih zemalja. Praktično je nemoguće utvrditi koliki je udeo svakog od tih faktora u padu evropskih zemalja u međunarodnom proizvodu i trgovini.

Zemlje EU za sada ne nalaze način da reformišu i pojeftine rad sopstvene države. Odbijanje promena ima ideološku komponentu u teoriji o “kapitalizmu sa ljudskim likom”, a praktičnu teškoću u društvenom i političkom otporu na koji bi promene naišle. Čak i Grčka, koja se nalazi u vrlo teškim problemima, ni pod pretnjom prekida strane pomoći od koje vitalno zavisi, ne želi da prihvati ozbiljnije reforme. Spremnost za reforme je još manja u zemljama gde je akutna kriza privremeno ublažena, kao i u onima gde se još nije pojavila u manifestnom obliku. Postoje mišljenja da neke šire i dublje reforme za ustanove EU i za većinu njenih članica neće ni biti. Čekaće se da se kriza vrati i da snažno pritisne većinu članica, koje će onda tražiti pojedinačne puteve kako da izađu iz krize i ozdrave svoje privrede. Pritisak problema učiniće promene neizbežnim. Za razliku od normalnih prilika kada je otpor reformama izuzetno snažan, u situaciji kada nastupi privredni slom društveni i politički otpor promenama skoro nestaje.

Umesto zaključka

Ekonomske teškoće, ako ne već i kriza, u zemljama EU imaju bar tri izvora. Jedan je vezan za stagnantne privrede, posebno u starim članicama (EU 15), koje bi mogle postati još stagnantnije. Drugi po redosledu pobrajanja, a zapravo ključni problem, jeste skupa država, što je stvar realizacije preovlađujuće koncepcije države u Evropi. Kriza evrozone, izazvana delom konstrukcionim koracima u integracijama, a delom pogrešnim politikama, čini treći osnovni ekonomski problem EU. Naravno, ne može se izbeći zaključak da su neki koraci u evropskim integracijama hranili pogrešan model društva, privrede i države. Bilo indirektno, tako što je dobit od carinske unije, zajedničkog tržišta i zajedničke valute otišla u državnu potrošnju, umesto da dovede do snižavanja poreza i državne potrošnje, bilo direktno time što je usled pada kreditnog rizika pojedinih zemalja posle ulaska u Uniju i evrozonu došlo do pada cene zaduživanja.

Jeftiniji krediti su doveli do povećanja državne potrošnje i naglog rasta ulaganja u neke privredne sektore, što je jedno vreme dodatno povećavalo i budžetske prihode zemalja. Nije normalno što su 2004-2009. Grčka, Italija ili Španija svoje dugove servisirale jedva malo skuplje od Nemačke ili Holandije. To bi se grubo moglo sažeti u tvrdnji, da su stvaranjem evrozone zemlje poput Grčke i Španije mogle da se zadužuju na nivou koji je blizak nemačkim kamatnim stopama, dok su zemlje poput Nemačke i Holandije preko evra dobile kurs za izvoz poput grčkog ili španskog. Te okolnosti su samo podstakle već postojeće neravnoteže u javnim finansijama i na tekućem računu, što je ubrzalo nastupanje krize. Finansijska tržišta su procenila da će u slučaju teškoća u nekim zemljama druge članice njima priteći u pomoć, što se i desilo, iako u ugovorima EU izričito stoji da je zabranjena takva pomoć jedne članice ili članica drugoj. Pomoć je, međutim, sam privremeno olakšala, ali i dugoročno otežala ekonomske probleme u Uniji.

Intervencije države, uglavnom preko ECB, a nešto i putem spasilačkih fondova, nisu uspele da reše nijedan problem, ali su uspele da privremeno anesteziraju tržišne sile i akutnu krizu pretvore u hroničnu. Anestezijom su tržišne sile umrtvljene ili suspendovane, što znači da su privremeno onemogućene da kazne menadžere ili ministre u firmama, bankama i državama za loše upravljanje, ali to stanje ne može trajati večno. Pre nego što se anestezija ukloni (a to će se desiti putem rasta referentnih kamatnih stopa, povlačenjem emitovanog novca, zaoštravanjem uslova za pozajmice radi likvidnosti, itd.), potrebno je rešiti probleme, za šta je monetarnom anestezijom kupljeno vreme. Međutim, umesto da se kupljeno vreme iskoristi, ono je protraćeno u EU i evrozoni, tako da su nerešeni problemi ostali. Kada kriza pritisne, političari pričaju o potrebnim promenama, kada oslabi, reformske priče nestaju.

Tako su svi nagomilani problemi još uvek oko nas. Na prvom mestu, ostao je problem ekonomske stagnacije ili blagog rasta u starim članicama Unije, bez obzira na ogromnu ponudu novca na tržištu. Prosto, ona nije “pokrenula proizvodnju” kako su se kejnzijanci i drugi državni intervencionisti nadali. Ali, i ovo veštačko ubrizgavanje novca neće ostati bez loših posledica. Pad cene kapitala je omogućio da i neprofitabilni poslovi izgledaju profitabilno, što će dovesti do njihove likvidacije kada cena kapitala osetnije poraste. To će povećati nezaposlenost, smanjiti nivo privredne aktivnosti i izazvati krizu. Dakle, i ovaj vrlo niski evropski privredni rast, najniži u svetu, nerealan je, tj. dugoročno neodrživ.

Drugo, dugovi privatnog sektora i države su sa privatnih banaka preneti na javni sektor (putem fondova pomoći i akcija ECB), tj. na poreske platiše širom EU, i tačno se zna koliko pojedine zemlje-poverioci moraju platiti, ako zemlje-dužnici ne budu mogle da servisiraju svoj dug. Još nema rešenja ko će plaćati nagomilane dugove u problematičnim zemljama i kako će one servisirati te dugove posle porasta kamatnih stopa, jer se ne zna ni cena kapitala koja će se tada uspostaviti, pa time ni mogućnost servisiranja dugova od strane tih zemalja.

Treće, nije rešeno pitanje fiskalne discipline, jer je bilo mnogo prekoračenja granice budžetskog deficita od 3% u prošlosti, a da nijedna zemlja nije zbog toga kažnjena. Sa javnim dugom je još gore, jer je on u ogromnoj većini članica evrozone iznad dozvoljenih 60% od BDP – a što je još gore, on nastavlja da raste u skoro svim članicama evrozone, sem Irske, Luksemburga i Nemačke. Loša fiskalna disciplina iz prošlosti verovatno će se nastaviti i u budućnosti.

Rešenja problema postoje, ali nisu jeftina. Rešenje za prvi problem su dublje strukturne reforme, rez državnih izdataka i snižavanje poreza. Tome na putu stoje mnoge interesne grupe i model države koji bi se morao napustiti. Rešenje za drugi problem je da deo dugova problematičnih zemalja bude plaćen solidarno, a da ostatak one nastave da samostalno servisiraju. Međutim, nema političke volje za takvo rešenje. Za treći problem još od 1997. postoje pravila definisana Paktom rasta i stabilnosti, ali se ne sprovode. Sve su to razlozi zbog kojih mnogi veruju da će evrozona i evropske integracije vrlo različito izgledati za nekoliko godina u odnosu na današnje stanje.

Neki smatraju da integracije mogu i da nestanu. EU, evrozona i većina zemalja članica nagomilali takve probleme za čije rešavanje je potreban veliki kapacitet, a za koji se ne vidi da im stoji na raspolaganju. To važi i u personalnom i u institucionalnom i u političkom smislu. Kapaciteti su rutinski ili skromni, a problem veliki. Unija je region sveta sa najnižim ekonomskim rastom, najvećom državnom potrošnjom u odnosu na dohodak i sa najvećim dugovima (uz izuzetak Japana). Takvi privredni i finansijski pokazatelji nagoveštavaju burnu skoriju budućnost Unije. Okolnost da EU, pored valutne, nije ni “optimalna politička zona”, jer ima suviše veliku diversifikaciju običaja, identiteta, osećanja i jezika14, može biti gorivo koje će ubrzati razlaz. Posle svakog razlaza nastupa novi formativni period, koji ima svoje rizike. To je ono što budi veliku zebnju u vezi daljeg razvoja ekonomske i političke situacije u Evropi.

Literatura

  1. Aidt, T. S., Jayasri, D., Loukoianova, E. (2006) Democracy comes to Europe: Franchise extension and fiscal outcomes 1830-1938, European economic review, br. 50, s. 249-283.

http://www.econ.cam.ac.uk/people/faculty/tsa23/papers/web/eer2005.pdf

  1. Alesina, A., Tabellini, G. i Trebbi, F. (2017) Is Europe an optimal political area, CesIfo WP, Munich: CesIfo, s. 1-73. file:///C:/Users/User/AppData/Local/Microsoft/Windows/INetCache/IE/OKJ3KS3Q/cesifo1_wp6469.pdf
  2. Baldwin, R. and Giavazzi, F. (Eds.) (2015). The eurozone crisis. A consensus view of the causes and a few possible solutions. CEPR: London, UK.
  3. Bown, C.P. & Irwin, D.A. (2016) The GATT’s starting point. Trade levels circa 1947, World Bank Group, WPS 7649, pp. 1-32 PDF.

http://documents.worldbank.org/curated/en/935351468193733666/pdf/WPS7649.pdf

  1. Brammer, R. (2016) How many federal laws were passed last year?,

https://blogs.loc.gov/law/2016/03/how-many-federal-laws-were-passed-last-year/

  1. Hajek, F. A. (2012) Put u ropstvo, Beograd, Službeni glasnik.
  2. Kafsack, H. (2017) Brexit betrifft 21.000 Gesetze, FAZ, 2. februar, http://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/brexit/brexit-betrifft-21-000-eu-gesetze-14879558.html
  3. Payne, J. L. (2016) Government fails, long live government! The rise of “failurism”, The independent review, god. 21, br. 1, s. 121
  4. Prokopijević, M. (2010) Kriza evra, Panoeconomicus, god. 57, br. 3, s. 537-549.

  5. Prokopijević, M. (2015) Liberalni i državni kapitalizam, Ekonomske ideje i praksa, br. 15, s. 99-126.

  6. Prokopijević, M. (2017) The end of the euro. Procedia. Finance and economics, Springer: Berlin i dr. (u pripremi).

  7. Worldwide inflation data http://www.inflation.eu/inflation-rates/cpi-inflation-1960.aspx

What is the key economic problem of the EU?

SUMMARY: In a search for the main economic problem in the European Union the article nominates the three of them – (i) economic stagnation, (ii) model of the state and economy and (iii) debt crisis. It is stated that the main economic troubles in the EU are caused by the model of state and economy (ii). The state is too expensive, with huge redistribution and regulation, discouraging investment and work effort and making the products from the Union more expensive than those by its rivals. By solving the problem of the model (ii), economy would make faster advance (i) and that would make easier to service the debts (iii). By solving the problem (ii), all three problems would be solved. Otherwise, the improvement in (i) and (iii) is not able to solve the problem of the model (ii). This shows that the main problem is (ii) rather than the other way around.

KEY WORDS: EU, Eurozone, economic stagnation, the European model of state and economy, economic crisis.

2 Neka novija istraživanja (up. Alesina et al, 2017) pokazuju da je diversifikacija nekih kulturnih i identitetskih svojstava kod građana veća sada u Uniji nego pre nekoliko decenija, dok je u nekim pogledima smanjena.

3 Sasvim je pritom svejedno da li se to rešenje traži u EU kakva danas postoji ili u EU koja bi ličila na neku federaciju, recimo, Sjedinjene Evropske Države. Drugim rečima, neosnovana je nada onih koji kažu da problema u ekonomskom funkcionisanju EU ne bi bilo ili bar da bi oni bili manji, ako bi kao pandan monetarnoj postojala i fiskalna unija, o čemu sam govorio na drugom mestu (Prokopijević 2017).

4 Austrija i Nemačka su takođe imale visoke carine 1949, ali one su poseban slučaj zbog ratnih razaranja.

5 Prokopijević 2010.

6 Tekući račun uprošćeno čini zbir u trgovini dobrima i uslugama, kao i bilans plata, doznaka, profita i kamata koje su zarađene u inostranstvu.

7 To je ono što se u teoriji naziva „sudden stop“ ili „naglo zaustavljanje“. Up. Copelovitch 2016, 10.

Baldwin, Giavazzi, Eds, 2015. to nazivaju usaglašenim, konsenzusnim gledištem kada je u pitanju kriza evrozone.

8 Krajem maja 2017, desetogodišnje dužničke hartije nekih zemalja imale su sledeće prinose: Grčka 5,3%, Portugal 3,2%, Italija 2,1%, Španija 1,7%, Nemačka 0,3%. U svim slučajevima sem Nemačke, te stope su bile iznad prosečnih višegodišnjih stopa rasta tih zemalja. Takva konstelacija servis duga čini dugoročno neodrživim. Treba očekivati da prinos na hartije problematičnih zemalja narednih godina poraste za nekoliko procentnih poena.

9 Detaljnije o tome u Prokopijević 2015, 2017.

10Februara 2017. bilo je mnogo uzbuđenja u evropskoj štampi, nacionalnim prestonicama i Briselu oko mogućeg nominovanja Teda Meloka (Ted Malloch) za američkog ambasadora pri EU. Razlog za to je Melokova kritika EU, gledište da je evrozona napravljena loše i da će se brzo raspasti, itd. Neverovatna je netrpeljivost sa kojom veliki deo evropskih zvaničnika govori o Melokovim kritikama, koje usput uopšte nisu neosnovane. Za poznavaoce prilika u EU to nije veliko iznenađenje. EU odavno jedan broj intelektualaca i stručnjaka posmatra na sličan način na koji su komunistički režimi tretirali disidente. EU ih istina ne ubija i ne zatvara, ali se na sve načine trudi da ih intelektualno i politički marginalizuje. To se čini tako što se njihov naučni rad ne finansira, ne pozivaju se na skupove EU i nacionalnih vlada članica, rečju, isključeni su iz istraživanja, predavanja, projekata i konsultantskih usluga koje finansira Unija, a dobrim delom i kada su u pitanju nacionalni izvori zemalja članica. Sva podrška je usmerena na one autore koji nekritički hvale Uniju i njene politike. Na te lojalne naučnike vrši se pritisak da skeptike i kritičare ne uključuju u projekte i timove kojima rukovode, da se što više suprotstavljaju kritikama Unije i njenih politika, itd. Naravno, takav sektaški i ograničen pristup rezultira velikim greškama u definisanju politika Unije, kasnijem otkrivanju grešaka, sprečavanju birača da doznaju o tim greškama, itd.

11 Up. Kafsack, 2017. Pregovori o izlasku treba da se okončaju u roku od dve godine od trenutka pokretanja postupka.

12 Podatak o nivou državne potrošnje za Irsku 2015. je suviše nizak, jer se njen višegodišnji prosek kreće se oko 40%.

14 Up. Alesina et al. 2017, s. 8, 20-22, 30.

 

Preuzeto iz posebnog izdanja K. Polisa broj 2, za 2017. godinu.

Podelite:

1 komentar

  1. Hm,hmm…naj veci,problem im,je da u trci,startni pistolj drze Francuzi, pronadju,gde je Gadafi,zakopao zlatne poluge,za oko 70 milijardi dolra,u Libijskoj i zsirijskoj pustinji,buduce,africke banke za razvoj.U Libiji, afrikancima,nije bio potreban pasos za ulazak ” slobodno kretanje,ljudi roba i kapitala”..niz ” evropskih,laznih vrednosti” ,nisu imale prodju !

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here