МИТАР Б. РАДОЊИЋ: Срби и Руси! – четврти део

Поделите:

ПЕТАР ВЕЛИКИ И СРБИ

Доласком на царски престо Петар Велики (1672–1725) показао се као велики реформатор Русије. Наметнуо је обавезну војну службу, а племству обавезу да буде у војној служби или државној администрацији. Створио је моћну војску од око 300.000 војника и морнара с резервистима. Такође је ради издржавања војске ојачао привреду, извршио индустријализацију, подизао фабрике и бродоградилишта да би имао моћну флоту. Петру Великом су били потребни поморци вични том послу, па је радо примао официре и морнаре из словенских области с Јадрана. Они су били интересантни, како због искуства и умећа у мерепловству, тако и због етничке и језичке блискости, што је значајно олакшавало сарадњу. У Бококоторском заливу је било искусних помораца који су имали и своје школе. Тако су у поморској школи капетана М. Мартиновића у Перасту у току посете П. А. Толстоја били на обуци млади руску кнежеви Д. Голицин, будући генерал-губернатор, А. Рјепин, будући генерал-фелдмаршал, Б. Куракин, будући дипломата, Н. Бутурлин, будући командант дивизије, као и И. Гагин и Ј. Хиков. Матија Змајевић је био је талентовани бродоградитељ и успешни заповедник флоте у чину вице-адмирала. Истакао се у поморској бици против Швеђана код Гантунга. У руској армији и флоти било је 30 генерала и адмирала досељеника из Црне Горе и приморја.(14)

Када је Петар Велики почео 1710. године припреме за рат против Турске, Јован Текелија, обрштар Поморишке границе из Арада, и Вулин Илић, обрштар Потиске границе из Сегедина, послали су му писмо у којем моле ,,да помисли и о њиховој српској земљи” и да га Срби са своје стране нестрпљиво чекају ,,да се ставе у службу свога православнога цара”. Ова двојица официра граничара су с трећим, Мојсијем Рашковићем, руском цару 1712. понудили ,,да са 10.000 граничара под руском командом крену на Турке”. То је било у складу с позивом руског цара упућеном свим хришћанима да се укључе у рат Руса против Турака и Татара. У саставу руске војске био је одред Срба којим је командовао капетан Јован Албанез.

Одазивајући се молби наведених официра, Петар Велики је послао писмограмату по пуковнику Михаилу Милорадовићу и капетану Ивану Лукачевићу које је предато 3. марта 1711. владики Петру I а које је насловио ,,пресветлом Митрополиту, преузвишеној и уваженој господи губернаторима, капетанима, кнезовима и војводама и свим хришћанима грчке и римске вероисповести, духовног и световног чина у Србији и Маћедонији, Црногорцима и Приморцима, Херцеговцима и Никшићанима, Бањанима и Пивљанима, Дробњацима и Гачанима, Требињцима и Кучима, Бјелопавлићима и Пиперима, Васојевићима и Братоножићима, Клементима и Граховљанима, Рудњанима и Поповљанима и Зупцима”, позвивајући на хришћански устанак против Турске с којом је Русија већ била у рату.

Поступајући по позиву Петра Великог, Срби-Црнoгoрци се одазваше, aли кaд је 21. јула 1711. потписан мир с Tурскoм, у њeму ниje билo ни пoмeнa o Црнoj Гoри. Дa би сe oсвeтиo Црнoj Гoри штo je пoмaгaлa Русиjи, султaн пoслa нa њу војску од 50.000 људи коју Црнoгoрци пoтукoшe 9. августa 1712. нa Цaрeвoм лaзу. И поред тог пораза појачана војска под Нумaн-пaшом Ћуприлићем сa прeкo 100.000 вojника Црну Гoру oпустoши, пoхaрa црквe, рaзвaли дo зeмљe цeтињски мaнaстир и цркву.

Пeтaр Велики је дознао о страдању Срба Црногораца, па jaвљa 19. јулa 1715. дa му je пoзнaтo кaкo су сe oни oдaзвaли њeгoвoм пoзиву и кaкo су пoстрaдaли, зaтo je нaрeдиo дa сe у руским црквaмa чини пoмeн oнимa кojи су зa Христa пострадали, a живимa шaљe 160 мeдaљa злaтних, 5.000 рубaљa зa oнe кojи су нajвишe пoстрaдaли и 5.000 рубaљa дa митрoпoлит исплaти дугoвe и oбнoви рaзoрeнe црквe и мaнaстирe.

Вероватно због доброг одзива Срба Црногораца би успостављена власт владика на Цетињу. Петар Велики је од 1715. почео да материјално помаже Црну Гору. Тако је настала традиција да руски цареви помажу Црну Гору да би могла опстати као државна организација, јер народ у Црној Гори није плаћао порез ни владикама ни Турцима. Император Павле I је од 1798. године одредио као државну обавезу да исплаћује годишњу помоћ Црној Гори од 3.000 рубаља „за народне потребе и формирање корисних установа.“

Доста живе везе традиционално је одржавала с Русијом Црна Гора. За време рата 17351739. Црногорци су опет били савезници Русије. Турска освета је, разуме се, убрзо уследила. Владика Сава Петровић, наследник владике Данила, дошао је у Русију 1742. и молио да се обнови помоћ коју је Црна Гора примала још од Петра Великог све до његове смрти, па је 1744. молби владичиној било удовољено. После смрти владике Петра II Петровића Његоша 1851. године, Црна Гора је постала световна држава. Књаз Данило није се завладичио, него се оженио и гледао да оснује династију у правом смислу те речи. Он је ишао у Петроград и тамо му је план одобрен. За време кратке владавине 1852–1860. књаз Данило је водио сурову унутрашњу и агресивну спољну полититику која је могла да доведе до пропасти Црне Горе, да није било интервенција великих сила. Недоследност политике Књаза Данила огледа се у томе што је тражио у Русији војног савезника, а да тим савезом не изазива Аустрију. Од Париског мира до Берлинског конгреса Русија је увек штитила интересе Срба на Балкану. Тако је скинуто с дневног реда питање граничних спорова између Црне Горе и Турске у корист Црне Горе, као последица сукоба Црне Горе и Турске 18521853. године у рату Омер Паше Латаса. Овим је призната самосталност Црне Горе с тим да је Турска одустала од осветничког рата против књаза Данила чије су трупе под војводом Мирком победиле Турке на Грахову. Књаз Данило је меморандумом тражио да Русија издејствује на Париском миру 1856. независност и проширење Црне Горе,што Русија после Кримског рата није могла да учини. Ипак, у одговору на меморандум наведено је ,,да је руска влада увек признавала независност Црне Горе и увек ће то чинити, без озира на став осталих великих сила”. Књаз Данило је и од Наполеона III тражио да осигура признање Црне Горе, а допринео је повећању утицаја Француске уз пријем новчане помоћи од око 200.000 франака годишње. Тим чином књаз Данило је изгубио углед међу Црногорцима, који су тај чин сматрали за издају Русије. Овде треба имати у виду однос Црногораца према великодушности руских царева. Још је Петар Велики владици Данилу (16701735) дао 1712. помоћ ,,осиромашеним људима, манастирима и црквама” 2.000 златника и 13.000 рубаља. По повратку владика Данило у писму брату износи своју политичку оријентацију кратко и јасно: ,,Ја сам Москов, Москов, Москов. Кажем, кажем, кажем. А чији сам ја, тога је читава земља”. Надаље су руски цареви редовно исплаћивали средства за манастире и помоћ народу. Руски цар Павле I је 1798. успоставио годишњу субвенцију Црној Гори у износу од 3.000 златника. Када би руска влада из неких разлога била спречена, увек би накнадно исплатила и ,,заостали дуг”. Цареви су само тражили, као на пример Јелисавета Петровна (17411761), ,,да јој остану верни и императорска милост и у будућности ће неотуђива бити”!

МИТАР Б. РАДОЊИЋ: Срби и Руси! – трећи део

Није Петар Велики био само ратник који је схаватао да је слобода Руса императив за њихов развој, већ и слобода других православних народа, међу њима и Срба, па их позива да ,,дижу ,буне и ослобађају се”. Петар Велики је знао да је велики значај и образовање народа. То потврђује писмо митрополита Мојсија Петровића 1718. у којем се жали на римокатоличку пропаганду и тражи од цара да се Србима пошаљу руски учитељи и руске књиге. У писму стоји: ,,Не тражимо богатство, него помоћ за просвету учења и за оружје душа наших, да би се супротставили онима који војују на нас”. Петар Велики се одазвао молби и 1722. наредио да се српским црквама пошаљу одежде и књиге и да се у Србију упуте двојица полазника Кијевске духовне академије. У фебруару 1724. Петар Велики издаје указ ,,о упућивању из светог Синода у Србију ради обуке таамошњег народа деце латинског и словенског дијалекта двојице учитеља”. Међутим, за његовог живота није се остварио тај указ, али први руски учитељ стиже међу Србе за време Јекатерине I, тј. Максим Терентијевич Суворов долази у Сремске Карловце у мају 1726.. С њим је стигло оно најважније што је митрополит Мојсије тражио: 400 буквара, 100 граматика и богослужбених књига, 70 граматика црквенословенског језика Мелетија Смотрицког, 10 примерака тројезичког речника чувеног Поликарпа као и знатна новчана сума. Убрзо по доласку, 1. октобра 1726. године, Суворов отвара прву Славјанску школу у Сремским Карловцима. По благослову митрополита Мојсија учитељ Суворов се 1727. пресељава у Београд где такође отвара школу. Намере српског епископата да уз помоћ руских учитеља подигну духовни ниво православног свештенства и народа полако се и остваривала. Суворов се под новим митрополитом Вићентијем (Јовановићем) вратио из Београда у Сремске Карловце где је међу ђацима имао и монаха, ђакона па и свештеника. Ускоро је и у Араду отворена руско-словенска школа у којој је учитељ био брат Максима Суворова, Петар Суворов. После Београда, отварају се школе у Ваљеву, Пожаревцу и Мајданпеку. Доцније ће стићи Емануел Козачински и 1733. отворити Латинску школу у Сремским Карловцима који постају центар српске писмености. У Београду се отвара 1838. лицеј, па 1846. инжењеријска школа, затим 1850. војна академије и 1853. пољопривредна школа. Долазак руских учитеља имао је огроман културни и просветитељски утицај на Србију. Тај просветитељски замајац који је Петар Велики покренуо указом од фебруара 1724, реализовала Јекатерина I, а две године касније спровео Максим Суворов више се није могао зауставити. Од тада су међу Србе почели да долазе руски учитељи, а млади Срби одлазе на школовање у Русију, одакле су се враћали ширећи културу, русофилство и словенске идеје. Та стечена духовна култура и широко образовање учинила је да та православно словенска веза издржи све историјске изазове које су наметали будући векови.

Петар Велики 1715. издaје прoклaмaциjу у кojoj пoзивa Србe дa сe усeљaвajу у Русиjу. Зaтим су 1720. и 1723. издaти слични царски укази, али oвoга путa пoзивaла су се сaмo вojнa лицa из грaничaрских jeдиницa дa дoђу у Русиjу. Цар Петар Велики је 1723. упутио Јована Албанеза у српске земље с позивном грамотом којом се обратио свима спремним да ступе у руску војну службу изражавајући решеност да формирају неколико коњичких пукова састављених од Срба. Позивна грамота и акција Јована Албанеза дали су одређене резултате. Тако се 1724. године на подручје Украјине доселило око хиљаду Срба, од којих је формирана Српска команда 1727. преформирана у Српски хусарски пук. После повратка из рата против Персије, пук је размештен између тврђава Тора и Линије, а српским војницима обезбеђена је земља за обрађивање. Српски хусарски пук организован је на начин који је подсећао на систем Војне границе у Аустрији.

Први у низу руско-турских ратова догодио се 1710-1711. Тада је изведен чувени Прутски поход армије цара Петра Великог и у тим ратовима против Турске у 18. веку посебно је значајан за Србе гроф Сава Владиславић Рагузински (16641738). После Великог рата 16831699. када су Турци протерани из већег дела Панонске низије, у припремама за заједничко дејство Руса и Молдаваца против Турака 1710. он је имао значајну улогу као царски саветник, политичар, дипломата, путописац, полиглота, један од најзначајнијих бораца у Руском царству за српску ствар.

Сава је потицао из угледне српске породице Владиславића из Гацка у Херцеговини. Сава, син кнеза Луке Владиславића, школовао се у Дубровнику, а крајем века отишао је у Цариград ради трговине. Овде су га запазили руски посланици В. В. Голицин и Е. И. Украинцев с којима је сарађивао. На њихову препоруку 1703. ступио је у службу Петра Великог. Веома широког образовања, имућни трговац с великим кругом познаника и смислом за дипломатију, зналац више језика (српског, руског, турског, италијанског, латинског и грчког), постао је саветник Петра Великог. По Петровом налогу одлазио је у дипломатске мисије у Рим код Папе и у Цариград где је имао широк круг познаника из високог друштва, тако да као трговац није изазивао никакву сумњу код турских власти да ради за интересе Руса. Сава Владиславић је у Цариграду откупио младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и поклонио га Петру Великом. Ханибал је прадеда великог песника Александра Пушкина. У бици код Полтаве, када је Русија поразила Шведску чију је војску предводио краљ Карло XII, Сава је снабдевао руску војску. За изванредне заслуге Петар Велики доделио му је 1710. титулу дворског саветника за питања православног Истока, јер је Сава изванредно познавао ситуацију у турском царству. Сава Владиславић је заинтересовао Петра Великог за српско и православно питање на Балкану, а 1710. посредовао је у организовању устанка црногорских и херцеговачких племена.

После смрти Петра Великог 1725. царица Катарина I га је именовала за амбасадора у Кини са задатком да разреши питање границе две велике империје. Преговоре је водио с царем у Пекингу, а разграничавање је потрајало четири и по године. Резултат тих преговора било је склапање Буринског уговора, којим је током наредна два века обезбеђен мир на овој дугој граници. По налогу руског двора Сава Владиславић је на кинеској граници подигао више градова, утврђења и граничних постаја. Тако је 1727. основао град Тројицкосавски (данас Кјахта) и подигао цркву посвећену Светом Сави. По повратку из Кине 1728. добио је висока руска признања. Поред Ордена Александра Невског, поклоњен му је дворац у Петрограду и три имања. Написао је већи број радова, међу којима се истицао опис путовања у Кину. Још је тада Сава закључио да „с Кином не би требало улазити у рат, ако не постоје крупни разлози“. Умро је 1738, у време владавине царице Ане Ивановне, сахрањен у Благовештенској цркви Александра Невског у Петрограду, међу члановима царске породице.

Из књиге МИТАРА Б. РАДОЊИЋА: ПОМОЋ РУСА И РУСИЈЕ СРБИМА И СРБИЈИ

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here