Младен Васиљевић: Болесно антицрквено новинарство у домаћим медијима

Поделите:

Напади на СПЦ од стране медија са либералном реториком су све учесталији. Користи се свака прилика за лешинарење и спиновање против цркве. У овим нападима предњаче новинари попут Ане Лалић, чије извештавање је често врло упитно. Вирални наслови у којима се истиче како је песник који је целивао покојног митрополита Амфилохија заражен короном би требали да унесу згражавање међу читаоцима због “примитивних”, “нехигијенских” и “заосталих” религијских обичаја и обреда које практикује црква.
При овом спиновању се намерно изоставља чињеница да је на опелу митрополиту Амфилохију било присутно више хиљада верника. Отупелост на нападе на цркву чини лицемерним и оне који су пролетос организовали и учествовали на протестима иако је било ванредно стање због пандемије а који се сада згражавају због присуства великог броја верника на опелу митрополиту. Литургија и други обреди цркве су проблематични и извор су заразе али Мирдита фестивал који је окупио број људи који стање у храм средње величине, није проблем. Двоструки аршини мрзитеља цркве су подли и лицемерни, а новинарски напади на СПЦ већ одавно јасно указују да је у питању добро организована и оркестрирана кампања. Где је линија пристојности истраживачког новинарства? Зар мора сваки истраживачки новинар да покаже крајљи безобразлук и поквареност да би био признат од својих колега као “храбар” и “професионалан”. Шта је уопште професионално у медијској хајци на цркву? Многи од ових наводних истраживачких новинара на друштвеним мрежама, када се с њима уђе у пристојну полемику, показују извесну патологију.

Не нападају они цркву само зато што се не уклапа у њихов лево-либерални екстремизам, што је чувар традиције, породице, духовности и других вредности, већ зато што су лично склони деструкцији и што изгледа имају одређених психичких проблема. Никоме од ових агресивно антицквених новинара није пало на памет да истакну позитивне стране цркве – брига за бескућнике, народне кухиње, донације болница, ситоришта, и уопште свакодневна помоћ и брига о народу.

Те “моралне громаде” а заправо најгори инквизитори, које цркву окривљују буквално због тог што пада киша или сунце сија, заборављају да је отварање нпр. Црквене народне кухиње у Новом Саду истинско сведочанство пастирског рада и старања за народ, за разлику од њиховог шиканирања и сатанизовања Срба и Цркве у Срба.
Врхунац њиховог безобразлука је напад на најбоље елементе српске традиције. Једна српска специфичност су Крсне славе. Бизарни и антисрпски напади на српску традицију иду дотле да вулгаризују и банализују Крсне Славе до крајњих граница. Тако по злонамерном писању ових анисрпских и антиправославних гласила, свеће са Слава изазивају учестале пожаре… значи свеће са рођендана не изазивају пожаре или свеће са романтичних вечера такође не изазивају пожаре. Изгледа само они обичаји који су типично српски имају ту “несрећу” да изазивају пожаре. Суштина оваквог, слободно можемо рећи – усташког новинарства, није ништа друго до мржња према Србима и српском православљу, пре свега према цркви. Но време ће показати и ко су били ти и такви новинари и за кога су радили и од кога били финансирани и с којим циљем. Они су се већ свакако огадили народу јер више ни не крију презир према том истом народу и његовој културној и духовној баштини.
Колико је њихова пропаганда пролазна, толико је Црква вечна.

 

Младен Васиљевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here