Младен Васиљевић: Теологија анархије – Поговор

Close-up of statues on a cathedral wall depicting purgatory and hell, Duomo Di Orvieto, Orvieto, Umbria, Italy
Поделите:

Теологија Анархије
Поговор

          Свједоци смо да хајка не јењаваи да се и даље пишу наслови са ужасним инсинуацијама. Тако је освануо гнусан наслов „Да ли је величина битна?“ у контексту крстова широм Србије који су постављени на отвореном. Да ли је могуће да након писања медија „Јунајтед групе“, након те хајке ботова, нико не осуђује њихов напад на Владичански двор у Новом Саду? Професор Кубат је одржао предавање о бунту гдје је намјерно покушао да политизује свој случај, поредећи себе са пророком Јоном, пророком слободе, као симбол некога ко ће да нас изведе из ропства. Сматра да он је пострадао због праведности доводећи себе у контекст пророка Јоне. Симптоматично да као човек који толико дуго предаје није добио подршку својих садашњих или бивших студената. Дјела о човјеку суде па тако и о Родољубу. Такође постаје говорник опозиције на неким суманутим скуповима. Са друге стране извјесни Велибор Радовановић из Берлина, епархија Диселдорфска,  са новинаром који га бодри, износи низ неистина, клевећући на слабом српском језику уз кориштење нацистичких метода, с циљем дехуманизације и етикетирања појединих људи. Наравно да се Велибор  разумије у све од цијепања атома до теологије, гдје користи најгорији могући ријечник(уз константно пркање термина и факата, назива Аву Јустина Поповића владиком на пример) и све изречено је без и једног доказа или чињенице. Његов говор је у принципу оговарање са јединим циљем-блаћењем, готово по инструкцијама. На питање о Космету, каже да се то нас не тиче, да то одређују неки други, све своје информације црпи из портала, све своје знање о Цркви из антицрквене пропаганде. Господин психолог јасно говори да цркву треба реформисати, пошто ето у неким протестанским црквама и жене су пастори. Затим износи низ полицијских случајева који су отворени, потврђује их, без претпоставке потенцијалне невиности, а докази кривице које износи су неке крилитаце „прича се“ и ето криви су.

Младен Васиљевић: Теологија анархије

Него, свакако да су ова два случаја само шрафови у пропаганди, ако уђете у коментаре на друштвеним мрежама видите да овакви имају подршку само антицрквених људи, да користе сваку ситуацију у СПЦ да би нападали, дискредитовали и разорили цркву. Јасно је да ово није удар да поједине епископе, ово је удар на читаву Цркву, ти исти људи који су ударали на патријарха, храм Светог Саве, подржавали отимачину свега што припада СПЦ у ЦГ, сада се покушавају сакрити иза некаквих ауторитета, покушавају изазвати раздоре у самој цркви, створити поделе зарад својих личних интереса. Политизација Цркве служи само да се кроз „Теологију Бунта“ СПЦ сврста на страну опозиције, а опозиција је испод цензуса, на маргини друштва, јасно је где хоће да сместе Цркву, сатанизујући све водеће људе Цркве.

Младен Васиљевић: Теологија анархије II

Црква није ни уз власт нити уз опозицију. Они који се залажу за секуларност желе да се Црква умјеша у њихове политичке процесе. Највећа срамота јесте што се један дио „реформиста“ унутар Цркве удружио са овима антицрквеним, па тако након хајке на Цркву на Новој С можете да видите како њих хвале, величају и дају им медијски простор. „Divide et impera“ јесте стари метод, који они користе, али не да владају него да збришу Цркву и њен утицај у друштву. Очигледно да су увидјели да споља не могу уништити Цркву да она постаје само јача. Искористили су људе којима је Црква дала све, који су се побунили, оне који мисле против ауторитета и хијерархије, против своје куће, свога дома и своје породице. Црква као огледало друштва није остала имуна на аутошовинизам и аутодеструкцију, све под изликом борбе против неких тамо „духовних тиранина“, али како ти тирани не постоје у СПЦ то је само борба против вјетрењача у којима страда Црква, њени вјерници, зарад сујете и личних интереса (оних којима је интерес угожен, они који су сада протјерани).

Младен Васиљевић: Теологија анархије III

Симптоматично да су сви ови „бунтовници“ напали Артемија, а они чине исто, они исто цијепају јединство и сијеку ризу Христову. Ми морамо имати емпатију и ка овим гордима који мисле да побољшавају Цркву тако што је нападају(не критикују) и према овим злонамјерним. Наше је да сачувамо Цркву, да Српски народ и српска Црква буду јединствени, да опстанемо. Одбрана Цркве од некада највећих полтрона црквених мора да траје, црква мора бити независна, мора опстати као институција која има и своју духовну власт и своју хијерархију, која ријешава питања унутар себе, а не кроз антицрквену хајку. „Сазидаћу себи цркву да је паклена врата неће надвладати.“

Младен Васиљевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here