Младен Васиљевић: Теологија анархије

Поделите:

Теологија анархије

(увод)

            Црква је огледало друштва, имуни систем једне заједнице. Узвишени концепт Цркве за српску државу од постанка обје јесте да СПЦ оплемењује српску државу или српске државе, да им даје димензију у вјечности, да би српски народ кроз богочовјечанску заједницу имао прилику за вјечности. Свједоци смо и сами у нашим временима да се врши управо напад на Цркву, наравно да је заједница вјерујућих била прогањана од првог хришћанина Господа нашег, и да природно све који крену тим путем морају на Голготу да би доживјели Васкрсење и обезбједили егзистенцију у вјечности. Наравно да је Богочовјечанска заједница одољевала, крв мученика и исповједника је била сјеме за нове хришћане. Међутим шта се дешава када напади дођу из дубине, из самог организма Цркве. Када се појави аутоимуна болест, јесмо ли ми обљутавили као со земљи?

            Термин побуне у Светом Писму  је старији од термина човјек, што значи да је револт против „система“ старији од друштва и то оног прародитељског. Црква јесте заједница различитих и другачијих, никако једномислије, већ јединство у различитости, али опет мора да постоји хијерархија, као у било којем сегменту друштва. Анархија и побуна против свега, антисистемско дјеловање, има за циљ само уништење система.Сада опет како неко ко себе сматра дјелом Цркве може да се из Цркве бори против уклањања система, апостолског поредка? Наравно да Цркву чине људи, а сви људи су склони гријеху, паду и несавршености и сигурно да систем има грешке, али никако не треба разграђивати оно што Дух Свети јесте саградио. Наравно да онај ко је унутра само може да побољша „Систем“, да утиче на несавршености. Срећа па хришћанство има традицију преко 2000 година и јасно да можемо наћи методологију побољшања и дјеловања изнутра на корист Цркве. Замислите апсурда да су древни хришћани бранили Цркву са Нероновим или Диоклецијановим перјаница,а оним који су мишљења да је Црква нешто најпогубније за народ, да унутар Црквене спорове желите да рјешавата са оним који би да гоне, прогањају и стављају Цркву ван маргина друштва. Чак ни познати јеретици тог доба нису ишли тако далеко, опет они су имали своје слободно мишљење и сукобљавали су се, али никада са циљем разградње Цркве, него да наметну своје мишљење. Обично побуне дижу они са највећим привилегијама када им те привилегије крену нестајати, и ти нови реформатори крену прво из свог комфорнизма, затим из ината и наравно да него препозна настојања „Мартина Лутера“ из махале и да га искористе као „корисног идиота“ и његову борбу за своје циљеве, давајући му подршку и медијску кампању и хвалоспјеве, тако да усмјере личне фрустрације за своју корист, Опет фрустрације долазе можда и из полтронства када човјек бескичмењак се клања до пода свом „спаситељу“ и помоћнику вјероватно га идеализује и онда не види своје грешке него прави побуну против тог истога који му је дао све привилегије и благодати. Настаје проблем када се фрустрације претварају у борбу против свих у СПЦ, а помоћници у тој борби ти јесу атеисти, југокомунисти и они који ту исту Цркву, твоју браћу, твоју породицу  сматрају ретроградним маргиналцима друштва. Као инстититуцији мрачног средњег вјека, и ако јесте све обрнуто иправо ти исти користе модерне методе клевете и инквизиције прилагођене овом времену, и показивајући очито незнање ка и историји и инквизицији, него то је нека друга тема разлике црква и шта је нама дала Православна Црква као друштву. Колико у тој инквизицији коју воде атеисти, и они који протестују против Патријаршије за права абортуса  и „побуњени“ служе методама етикетирања, па се свако неслагање са њима предсатвља као наручени напад, ботовање и напад на слободну мисао. Колико је све апсурдно огледа се у тежњи атеиста да уређују Цркву, да врше кадрирање њима симпатичних, а све неистомишљенике традиционалније, оне који су очували Цркву забранили, почевши од Светог Саве као епископа па до ових овдашњих. Свако да постоји право на другачије мишљење, на неслагање па и на побуну, али не ону против Цркве, побуна треба бити за Цркву, за бољу институцију, никако против. Посебно за какву се то Цркву боре клеветама, полуистинама и сличним?

 Опет Црква је много динамичнија и савременија него што њени противници мисле, статична је у вјери у Христа и благодати Духа Светог, Цркву чине савременици доба и свједоци времена, само што је богатија за искуство. Цркву чине разлике и то јединство. Црква јесте заједница вјерних, са својом историјом и предањем никако само „писмима“ и законима, онда би постали као они на које је Христос упозоравао-фарисји и књижевници. Црква је црква вјерујућих, Господа Христа и као таква не може бити побјеђена у рационалном и овоземаљском смислу. „А ви сте Христови, а Христос Божји.“ 1Кор.3;23

Младен Васиљевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here