Reakcija na patetični tekst ep. Maksima: Moj izlet u Parizu

Podelite:

 

Bio je episkop Maksim Zapadnoamerički nedavno i u Parizu. Iza svake posete on zapiše i par reči. Što da ne? Vuče ga inspiracija. Zašto da se ne opiše taj prelepi izlet? Iza izleta je i inače samo jedna glavna misao i samo jedna centralna želja: «Izaberite me konačno za Episkopa zapadnoevropskog umesto zapadnoameričkog! Ne želim više da čekam!»

Vladika Maksim u svom novom izletničkom i opuštenom marketing pisaniju između redova kao da poručuje: U Americi je već tako dosadno. Tamo niko ne shvata moj genije. U Americi sam ionao već uspeo pokarabasiti toliko toga da mi je već ne samo dosadno nego i neprijatno. Šta će mi više taj San Francisko i zadrigli Srbi nacionalisti koji ne shvataju moj prefinjeni ukus za odabrane? I Los Anđeles je postao dosadan. Niko više ne shvata moje talente i moj genije. Skoro svi me nešto kritikuju. Pa šta? Eto, uspeo sam da u Americi mnogo toga dovedem do nereda i usijanja i sada mi kao nagrada pripada … Pariz!

Glavni grad Francuske je i inače grad svih koji vole da se bave avanturom, slikanjem na ulici i slobodnom teologijom za odabrane. Fensi teologija je moj fah a Pariz je kao stvoren za moje domete. I inače, mnogo volim da se igram i istražujem nove narode, nove meridijane i nove kontinente. Zašto ne početi sa Notrdamom, mada sam u Americi svoj mali pravoslavni Notrdam, svoj jedini ozbiljni manastir u pustinji ovoga sveta i Arizone uspeo da oteram iz SPC stada. Da ih sablaznim svojim naivnim darvinizmom i “baš me briga” stavom. Nije važno. Koga nema bez njega se može. Ja ionako najviša volim da pišem o lepim fensi teološkim temama. Ko još brine za manastire, monahinje,  žive ljude. To je retro. Bitna je promocija nove zizjulas-fanarske teologije i osmeh. Uzeo sam zato nanovo slobodnu temu da pokažem kako jako volim SPC i Kosmet, iako sam još juče istu SPC ponižavao u želji da se svidim duhu i moćnicima ovoga sveta.  Oni su moć a ja imam želju za moć. Mada je vešto krijem iza providnog bejbi osmeha.

Ja pored toga i uprkos tome jako volim da pišem i o velikanima Crkve, mada sa njima nemam neke posebne unutrašnje veze. To u 21. veku i nije bitno. Po narudžbi sopstvene narcisoidnosti i želji da ispadnem pametan branič sam i bezbožnog Darvina od okrutnih i ne baš “kul” kreacionista. Iako Darvin uči nasuprot sv. Fotija Velikog, kojeg u tekstu jako sažaljevam kao svetog stradalnika. Darvin je za mene ipak “kul”. Korifej antihrišćanskog duha 19. veka. Avangardista neverja i besmisla ljudskog racionalizma sa elementima otvorenog satanizma je “kul”, jer i ja sam “kul”.

Ko još tamo ima pravo da mi posle svega zabrani prelazak u Pariz ili da u domaćem zadatku voshvalim onoga koji me najviše gura da pređem na drugu stranu Atlantika. Bliže domovini i u Evropi gde mogu više uticati na dešavanja u SPC. Svakako, uporediću svetoga Fotija i onog koji na terenu najviše radi za moj transfer. Šta ću posle misliti i pisati i o njemu samom, to već nije važno.

Jako mi je važan moj zapadni imidž jer od njega zavisi status mnome zamišljene SPC u ovom svetu. Moj mentor sa juga koji zna moj najveći kvalitet, da nisam nastran, već je ionako biblijski star. Zašto ga ne iskoristiti u mojoj kampanji u kojoj je potrebno promeniti SPC i upodobiti je neoglobalizmu fanarskog tipa. On onako star i namrgođen, fotijevski oštro udara po vlastima. Što ne iskoristiti takav kvalitet i uporediti ga sa Velikim Carigrađaninom iz devetog veka. Isplati se. Kad već pređem u Pariz dobiću još veću inspiraciju i dopunsku snagu srpske dijaspore, da zajedno sa mojim starim frendom ep. Grigorijem iz Germanije napadnemo starce koji vladaju Srpskom Crkvom. Naš lokalni Fotije Veliki neka i dalje kritikuje vlasti. Neću mu u tome smetati. Njemu ću prepustiti taj deo opasnijeg zadatka. Ja ću mudro i ćutljivo čekati svoju šansu dok se starci ne istroše u sukobima.

Pa da. Moja omiljena disciplina i jeste da solim pamet svima i da se sprdam sa ljudskom glupošću, na čijem talasu se uzdižem i koja me gura iz jednog zapada u drugi. Nije važno. Udaraće i dalje naš lokalni Veliki Fotije sa juga po glavarima. Pre svega po onima u Srbiji. Dosta mekše će šibati milog mu prijatelja Mila Đukanovića u lokalnom ataru Montenegra. Svejedno. Nije to moj nivo. Neka se starci tuku šakama sa vlastima i bave opasnim sportovima. Mi mlađi ćemo pokupiti kajmak i u bezbednoj hladovini se smeškati njihovoj naivnosti. Kad me je moj južnjački mentor već tako silno branio red je da me onda nosi na grbači do kraja. Uostalom, isti smo tim. Bar trenutno. Dok ne budem u prilici da preuzmem stvari u svoje ruke. Onda će svi videti moje pravo bejbi fejs.

Zašto stoga da ne naoštrim pero i ovoga puta i ne napišem nekoliko utisaka o Notrdamu, bogoslovima, Prizrenu. Tema je lepa. Može koristiti. Zar ne čujete kako cvrkuću ptice? Zar ne vidite da su sa mnom čak i Tesla, Šekspir, Bah, Mocart, Van Gog? Zar ne shvatate koliko sam pametan u samo par redova i koliko ste ujedno naivni kada me i pored svega gurate na nove katedre i hvalite kao samog Fotija Velikog? Stvarno sam neponovljivi genije. Ja u par reči stignem da brinem i o gladnoj deci sa Severa Kosmeta i o fensi teologiji i o ličnoj kampanji.

A i red je početi iz mog budućeg planiranog episkopskog centra. Sa Parizom. Moj Pariz! Moj obećani Pariz svetlosti ovoga sveta. Obećan od stare garde sa juga. Garde koju takođe posmatram sa olimpijskih visina. Koju ujedno hvalim i kojoj se u isto vreme smejem. I hvaliću je, sve dok mi se krila ne osuše. Potom, kada poletim, biće im kasno da shvate koliko im je unutrašnja taborska borba protiv mudrijih od sebe zatvorila oči. Zato, zašto sada ne hvaliti staru gardu sa juga koja mi tako verno služi. Do nekog novog Krita kada ću im se podsmevati sa fanarskim društvom iz ćoška. Zašto se na kraju i filmski ne nasmešiti? Ovo je pravi trenutak za to. … Škljoc. Škljoc … Evo ih! Moje najnovije i najlepše fotografije za novu naslovnu stranu. Za novu kampanju koja će dovesti do velikih promena u Srpskoj Crkvi. Pre svega za mene.

Oh, taj Pariz, Pariz, Pariz. Izabraću i ovog puta najlepšu fotografiju. Zar nisam najlepši u Parizu? Sve se okreće oko mene, zar ne ? Ili će se okretati kad se starci međusobno istroše? Važno je da kao feniks vasksrnem u Parizu. Da prodišem novim plućima neofanarske slobode. U toj svetoj zajednici Crkve i duboke brige za gladnu decu na severu Kosmeta. Uz geslo: svi za jednoga – mene, a ja jedan – za sve.

 

Reakcija na patetični tekst +Maksima zapadnoameričkog (Vasiljevića): Hegemoni, kompleksni svet i uteha teologije

Dragomir Petrović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here