Mr Danijel Igrec: Rusko-srpski humanitarni centar “na nišanu” Brisela i Vašingtona

Podelite:

U poslednjih nekoliko meseci Balkan je zauzeo jedno od ključnih mesta na zapadnom geopolitičkom radaru. On se ponovo našao u središtu spoljne politike velikih sila, pre svega Nemačke (oličene u politici EU), Velike Britanije, SAD i Turske. Pored posebnih, specifičnih geostrateških interesa koje svaka od ovih država već vekovima ispoljava prema Balkanu sve one imaju nešto zajedničko što ih podstiče da na ovim prostorima deluju usklađeno. Taj zajednički interes je borba protiv jačanja ruskog uticaja u regionu i još uvek prisutna hladnoratovska percepcija Moskve kao “najvećeg geopolitičkog protivnika Zapada”.

To nam potvrđuje i mnoštvo koordinisanih izjava zapadnih zvaničnika u kojima se Rusija označava za “najveću pretnju evropskoj bezbednosti i glavni remetilački faktor na Balkanu”. Iz brloga rusofobične EU Tereza Mej, Dejvid Mekalister i Ursula fon der Lajen poručuju nam da je sa Moskvom neophodno razgovarati sa “pozicije sile” i pozivaju članice NATO i EU da više učine na promociji “evropske perspektive Zapadnog Balkana” i suzbijanju ruskog uticaja u regionu i Evropi. Najnovija u nizu histeričnih ispada je poruka germanskog atlantiste, nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea, u kojoj on poziva SAD da zadrže ulogu „svetskog policajca“, zaštitnika liberalnih i demokratskih vrednosti jer će se u suprotnom planeta naći pod šapom ruskog medveda i krilom kineskog zmaja.

Takav pogled na Moskvu vlada upravo iz razloga jer uticaj na ključna spoljnopolitička usmerenja i odluke Londona, Brisela, Beča, Berlina, pa i Ankare još uvek vrše atlantističke strukture moći u tim državama, finansirane i kontrolisane iz centra zapadnog upravljanja, centra koji režira sukobe i proizvodi krize širom sveta – američke “duboke države“.

Da se dolaskom Donalda Trampa spoljnopolitičko interesovanje Vašingtona za ovaj prostor nije umanjilo (kao što je bilo prognozirano) jasno se vidi i po tome da je NATO pakt progutao Crnu Goru dok slična sudbina po svoj verovatnoći uskoro čeka i Makedoniju. Naivno je misliti da takav intervencionistički kurs prema Balkanu diriguje nova administracija u Beloj kući. Naprotiv, što se tiče odnosa SAD prema Balkanu treba istaći da njega i dalje kroje i usmeravaju ljudi koji proističu još iz vremena Klintonove, Buševe i Obamine administracije, američki politički jastrebovi i „psi rata“ koji su zadržali ključne pozicije u Pentagonu i Stejt departmentu i koji u Rusiji vide izvor svakog zla“, „istočnog Golijata.

Ta “država u državi” još uvek pokušava da zadrži svoju poziciju ekskluzivnog kolonijalnog gospodara na Balkanu. Tu nameru njeni verni izaslanici ostvaruju u vidu nove antiruske balkanske diplomatske ofanzive, još jedne geopolitičke igre Zapada u kojoj glavne uloge zauzimaju službenik Stejt departmenta Brajan Hojt Ji i Kajl Skot, aktuelni američki ambasador u Srbiji. Na njihovoj meti sada se našao i Rusko-srpski humanitarni centar u Nišu.

Klintonističke pudlice, Kajl Skot i Brajan Hojt Ji, izražavaju strepnju da će pružanjem diplomatskog statusa taj centar postati “centralni špijunski centar Moskve na Balkanu”.

Glasnogovornicima američkog “imperium in imperio” smeta centar koji je od višestrukog humanitarnog i bezbednosnog značaja za područje čitave Jugoistočne Evrope, koji je do sada spasao na stotine ljudskih života prilikom prirodnih nepogoda. Da ne govorim o njegovom doprinosu razminiranju i uklanjanju kasetnih bombi sa kojima su naši NATO  „prijatelji“ širili svoju krvavu demokratiju po čitavoj Srbiji.

Priznanjem diplomatskih privilegija, naročito u domenu poreza i carinskih dažbina RSHC bi osnažio svoje logističko-tehničke kapacitete i postao višestruko efikasniji u obavljanju svoje osnovne funkcije–pružanju humanitarne pomoći, adekvatnom reagovanju na sve ključne prirodne nepogode i pružanju neophodnih bezbednosnih uslova za sigurnost građana.

Međutim, u očima američkih kauboja postoji drugačija (namerno pogrešna) slika. Prema logici Hojt Jija, bivšeg savetnika Havijera Solane, upravo onog koji je 1999. godine žestoko lobirao kod evropskih zemalja da podrže NATO intervenciju na SRJ, jačanje kapaciteta centra u Nišu, blizu granice sa Kosovom, gde SAD imaju oko 600 američkih vojnika i 4.000 pripadnika NATO mirovnih snaga, nije pozitivan pomak. “Dobijanje imuniteta značilo bi da je Srbija dozvolila Rusiji da oformi centar za špijunažu, čime Beograd gubi kontrolu nad delom svoje teritorije”, rekao je Hojt Ji.

Pitam se odakle Amerikancima pravo da vode brigu o zaštiti srpskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta? Odakle onima koji su jednostrano intervenisali u našoj državi, okupirali deo njene teritorije, rasturili njenu vojsku i policiju, bacili na kolena njene obaveštajne službe, sada pravo da strepe od (nepostojećih) pokušaja Moskve da preuzme kontrolu nad delom srpskog neba i zemlje?

Kako se to Brajan Hojt Ji nije setio da kaže da će Amerikanci u duhu “prijateljstva” sa Srbima ukinuti Bondstil, najveću vojnu bazu izvan teritorije SAD, svoje postupanje po pitanju KiM vratiti u okvire Rezolucije 12 44, prestati da podržavaju velikoalbanske teroriste? Zašto službeniku Stejt departmenta smeta jedan običan humanitarni centar u Nišu, a ne smeta mu marširanje NATO trupa kroz Srbiju, i to bez ikakve prekršajne, krivične i materijalne odgovornosti za štetu koju nanesu državi i građanima? Zašto mu, primera radi, ne smeta NATO kancelarija u Beogradu, koja već odavno važi za sedište evroatlantske špijunaže u Srbiji? Zašto se Brajan Hojt Ji i Kajl Skot nisu setili da pomenu multinacionalne privatne američke korporacije koje razjedaju srpsku privredu ili agente zapadnih obaveštajnih službi koji vršljaju po Srbiji, svojim subverzivnim delovanjem promovišući globalističke interese transatlantskog ekonomskog i finansijskog kartela?

Odgovor je jednostavan. Zato što “ono što važi za ostale, ne važi za Srbe” i “ono što važi za Srbe, ne važi za ostale”. Ovo je postala glavna poluga i princip delovanja američkih diplomata na Balkanu. Politika dvostrukih aršina je jedina politika koju briselsko-vašingtonska klika poznaje kada su u pitanju Srbija i njen narod.

Kako bi nas podsetili da je ovo pravilo i dalje na snazi vojvođanski autonomaši, verne sluge Soroševog NVO imperija, brže bolje požurili su da pozdrave izjave američkih diplomata, svojih omiljenih sponzora, i još jednom potvrde da im je NATO čizma draža i milija nego suverena Srbija. Tako je zahtev za zatvaranje Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu stigao i iz legla vojvođanskih separatista, Čankove Lige socijaldemokrata Vojvodine.

Glasnogovornik osvedočene antisrpske politike, Bojan Kostreš, upozorio je Beograd da će zbog svoje privrženosti jačanju srpsko-ruske saradnje Niš postati “obaveštajni punkt Moskve”, a Srbija “gubernija Rusije i rupa na persijskom tepihu Evrope”. “Srbija ne sme biti talac nedemokratskih procesa već buduća članica Evropske unije, koja će svoju spoljnu politiku prema Rusiji uskladiti sa Rezolucijom Evropskog parlamenta”, poručuje nam u svom rusofobičnom tonu generalni sekretar LSV.

Očigledno je da su Brisel, Berlin i Vašington jako nervozni mogućnošću da Rusko-srpski centar u Nišu dobije diplomatski status, a njegovi pripadnici imunitet.

Oni u svakom potezu Srbije koji barem malo nagoveštava povratak na put obnove bezbednosnog suvereniteta i zaštite državnih i nacionalnih interesa vide pretnju od “ruske agresije”, pa potežu čitavu plejadu svojih marioneta, autonomašku pešadiju na severu Srbije kako bi nas upozorili da ima onih koji se neće pomiriti sa pokušajima da Srbija skine NATO omču sa svog vrata.

Upravo ti pokušaji će u narednom periodu koji će biti obeležen premijerskim mandatom protagoniste zapadnih interesa, Ane Brnabić, biti sve učestaliji i sve izvesniji. Zapad je Srbiji pod taktirkom svoje liberalne miljenice namenio sudbinu daljeg geostrateškog, privrednog, bezbednosnog i kulturno-duhovnog propadanja. Postoji ozbiljna i realna opasnost da će politika Ane Brnabić, pripremana u kuhinji zapadnih centara moći, biti oličena u kursu “postepenog distanciranja od Rusije i Kine i minimizacije saradnje sa Moskvom i Pekingom” i rezultovati ukidanjem Rusko-srpskog centra u Nišu. Zametke te politike već možemo da uočimo u najavi budućeg premijera o formiranju Ministarstva za evropske integracije kao i u otvaranju novog pregovaračkog poglavlja sa EU i to ni manje ni više nego upravo o carinskoj uniji.

Ako znamo da carinski propisi i standardi koje forsira Brisel podrazumevaju postojanje jedinstvene carinske tarife prema trećim zemljama onda se kao opravdano postavlja pitanje: “Da li će nova protestantska, veberovska Srbija, oličena u Ani Brnabić, slaviti trijumf svoje anacionalne politike ukidanjem Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom? Da li je to uvod u uvođenje sankcija Rusiji? Da li nas nakon Ministarstva za EU očekuje i Ministarstvo za NATO integracije?” Predsednik Vučić nas ubeđuje da se to neće desiti. Predsednik Vučić misli da će uspeti da zadrži dosadašnji kurs balansiranja, kontrolu nad Anom Brnabić i kormilo državne politike u svojim rukama. Nažalost, predsednik Vučić je usamljen u tom (svom) mišljenju.

Vlastodršci Srbije moraju konačno shvatiti nekoliko geopolitičkih zakonitosti, geopolitičkih aksioma koji važe na ovim prostorima. Konačni strateški cilj Zapada, ma koliko god heterogen on na prvi pogled izgledao, je sveopšta izolacija Srbije, preko koje se zatvaraju vrata ruskom izlazu na toplo Jadransko more. Potčinjavanjem srpskog faktora na Balkanu koji jedini ima potencijal da bude samostalan geostrateški činilac u regionu, suzbija se ruski uticaj i balkanski rimland stavlja pod potpunu kontrolu angloameričkih, germanskih i neoosmanističkih sila. Taj cilj se nekad ostvaruje otvorenim ratnim sukobima, a nekad instrumentima “meke moći”, kontrolisanim haosom i hibridnim ratovima.

Pošto udarna imperijalistička pesnica američke “duboke države”, NATO pakt, trenutno niti je u poziciji niti ima želju da nakon krize u transatlantskim odnosima i rasplamsavanja tenzija na Bliskom istoku, severu Afrike i Korejskom poluostrvu otvara novi ratni front na Balkanu on Srbiju pokušava da baci na kolena putem dobro oprobanih metoda hibridnog rata – podsticanjem unutrašnje destabilizacije, subverzivnim delovanjem u režiji prozapadnih NVO, ofanzivnim diplomatskim rečnikom, ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Uplašena Srbija, Srbija u stanju „permanentnog straha“  je upravo karta na koju igra Zapad jer samo takva ona će biti spremna da se povinuje, da deluje defanzivno i da ispunjava sve njegove diktate.

Jedini izlaz iz takve situacije je spremnost Srbije da istupi sa jasnom proaktivnom strategijom i demonstrira odlučnu, nepokolebljivu, energičnu ali diplomatsku i mirnu politiku zaštite državnih i nacionalnih interesa. Beograd je možda baš sada u poziciji da po hitnom postupku parafira i implementira Sporazum o diplomatskom statusu za RSHC, da izvede svojevrsni diplomatski “blickrig” i stavi NATO i EU pred svršen čin.

Smatram da bi se time stvorila geopolitička ravnoteža, uslovi za određeni kompromis, pa čak i ustupke sa zapadne strane u vidu da Vašington i Brisel dođu u situaciju da, želeli oni to ili ne, prihvate nastali status kvo.

To bi bila i poruka svim njihovim marionetama u Srbiji. Poruka Nenadu Čanku i Bojanu Kostrešu da Rezoluciju EU mogu da okače mačku o rep. Poruka da srpska država i narod za razliku od njih nikada nisu i neće ljubiti NATO lance, već samo srpsku slobodu.

Na kraju krajeva ako NATO može da iznosi svoje zahteve, iznesimo i mi svoj. Zatražimo da se zatvori američki Bondstil, centar kolonijalne uprave i vojno-logistički stožer velikoalbanskih terorista.

Mr Danijel Igrec

VIDOVDAN

 

Podelite:

1 komentar

  1. Bude li ta ustašica pretila ukidanjem ruskog centra ili uvođenjem sankcija Rusiji, poslanici da joj izglasaju nepoverenje i da raspuste Skupštinu. Ovo za carinsku uniju je skandal, kome trebaju da idiotska poglavlja, sporazum sa Rusijom je zakon, u to se ne dira.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here