Наталија Нарочницка: „КОНЦЕРТ ВЕЛИКИХ СИЛА“ УОЧИ ОДЛУЧУЈУЋИХ ДОГАЂАЈА

Поделите:

„КОНЦЕРТ ВЕЛИКИХ СИЛА“ УОЧИ ОДЛУЧУЈУЋИХ ДОГАЂАЈА

(одломци)

Други светски рат постао је прекретна тачка у историји ХХ века, због тога је толико копаља и сломљено од историчара и политиколога поводом тих догађаја. Последњих година расправа је изашла далеко изван граница научних дискусија, и сада ваља полемисати не само наводећи нове, речите чињенице и документе, већ и развенчавајући сâм образац, светоназорски оквир, логику по којој западни стручњаци истражују збивања и сведочанства 1930-1940-их гг.

(…)

Упркос начелу историзма, замало па главним узроком рата однедавно стадоше проглашавати совјетско-немачки споразум од 23. августа 1939. што, приметићемо, никада не чинише чак ни у годинама Хладног рата. Кривотворење историје – прећуткивање и извртање најважнијих чињеница и докумената, кључних збивања – дешава се пред нашим очима. Сасвим је могућно претпоставити да ће у западним уџбеницима кроз пар десетлећа да напишу како су на једној страни војевале демократске САД и Британија, а на другој – два тоталитарна чудовишта. Већ сад је очевидно доследно увођење у информационо поље и у парламентарне кругове мишљења да је наша држава била преступничка и да подлеже закаснелом суду. Истовремено се 70-годишњица такозваног Минхенског споразума с јесени 2008. хотимично и у потпуности прећуткује од свих западних јавних гласила!

Управо је с Минхенским споразумом започета прерасподела европских граница. Ора је да се баш тај тренутак узме као почетак Хитлерових освајања и да се пред историјском јавноћу постави питање: због чега се Другим светским ратом не сматра ни окупација Албаније од Италије, ни рат у Северној Африци, ни велика јапанска војна против Кине, која до тренутка Хитлеровог напада на Пољску беше већ изгубила много милиона људи што се уопште не урачунавају у општем броју губитака у Другом светском рату.

Резултат Минхенског споразума западних демократија с нацистичком Немачком је да је Хитлер објавио ултиматум сувереној држави, увео своје трупе и отргао прво део те државе, а затим је потпуно рашчланио, насилним дејствима „узевши чешки народ под заштиту немачке империје“. Теме усиљених тајних преговора европских држава сведоче о грабећој пуном паром правој прерасподели граница и освојења, о уследелим војним корацима Немачке и правцима освајања нових територија, питањима заједничких дејстава при нападу Немачке на ову или ону земљу. При чему је реч била углавном о Хитлеровом ширењу на истоку Европе. И то је очигледна потврда главног смисла Минхенског договора, којим су намерно Берлину одрешиване руке управо на истоку. Тај процес у Европи, започет ултиматумима и увођењем трупа, неизбежно је прешао на крвави ступањ септембра 1939. године. Заузимање и подела Чехословачке се ипак намерно у западној историографији и у историјској свести не представља као почетак европског рата јер би, то признавши, требало признати одговорност оних држава које су одобриле преиначење граница. Због тога се ни Чехословачка, освојена и рашчлањена од хитлеровске коалиције на очи целог света, не сматра жртвом Хитлерове агресије у тој мери у каквој се сматра Пољска.

Но, време је дати одговарајућу оцену и улоге Пољске у Минхену, зато што она себе сада истиче као невину жртву поделе између два пљачкаша – Хитлера и Стаљина. Притом сви прећуткују да је годину дана пре тога, у Минхенском процесу, сама Пољска одиграла улогу ситног пљачкаша. Варшава у ствари, што потврђују документи, беше веома разљућена тиме што је нису позвали као петог учесника Минхенског споразума. Пољаци су одмах испоставили захтеве на Тешинску Шлезију, и Варшава је постала Хитлеров саучесник у растрзању Чехословачке – прве жртве Хитлерових освајања.

Амбиције и улога Пољске не беху ни тада, ни данас, нити осуђене, нити одбачене од тих истих западних сила. Изгледа како је у Пољској и данас политички сасвим коректно не устезати се тих амбиција. 2005. године један од водећих историчара Пољске, Павле Вечоркович, отворено се жалио на то што Пољска 1939. није умела да се договори с Хитлером, премда је покушавала, и заједно с њим сатре толико немилу Русију. Гротескно самовредновање, изгледа, допушта си умишљати како би баш пољске војске обезбедиле Хитлеру победу у Стаљинграду и под Курском и чежњиво сликати призор: „Могли би на страни рајха наћи скоро исто такво место као Италија… На крају бисмо били у Москви, где би Хитлер заједно с Ридз-Смиглом* вршио смотру победоносних пољско-немачких војски“.

(…)

Спроведе ли се кратка, сажета анализа онога што је произашло у свету 1930-их година, до 1939, онда ће постати јасно да је до тог времена већ био у току светски рат – најопсежнији и по жртвама, и по амбицијама, и по захваћености стратешких региона. И какво беше држање великих „демократија“? Па рат и нова, невиђена прерасподела света почели су пре пакта Молотов-Рибентроп. Означимо међаше те крваве прерасподеле, која због нечег западне демократије није побудила на уплитање, подвргавање агресора осуди, бојкоту, изоловању.

Прерасподела света на Далеком Истоку однела је животе више од 35 млн људи – пре свега Кинеза који се тукоше с јапанском Квантунском армијом већ 1931. Јапан је тада заузео територију једнаку површини Француске. С попустљивошћу међународне заједнице Јапан је 1933. заузео још и покрајину Џехол, а 1935. је упао у Чахар и Хебеј.

Италија 1935. почиње агресивна дејства у Северној Африци и напада Абисинију, применивши хемијско оружје против незаштићеног становништва. Ако се Друштво народа изјашњава за санкције, то се Енглеска и Француска ограничавају тек символичним гестовима, одрекавши се чак и нафтног ембарга, који би могао нагло расхладити ратоборни жар Италије. Британски кабинет сматраше нецелисходним противити се акцијама у Африци, објаснивши цинично такву попустљивост жељом за умиривањем и уздржавањем агресора од „корените измене размештаја снага у Европи“. Мада је тај Мусолинијев корак потпуно подрио Бријан-Келогов пакт, тј. свеевропски систем безбедности, председник Рузвелт је пожурио да обнародује декларацију о неутралитету, који је значио неограничену пуномоћ не само за Италију и Јапан, но и за Немачку, која је направила војне кораке у Рајнској области и објавила ништавним Локарнски споразум, давши на знање да закључивање франко-совјетског уговора посматра као према Немачкој непријатељски потез. В. М. Фалин у својој монографији оправдано скреће пажњу на смисао те „посланице“ – ако Запад буде Москви давао гаранције, онда ће Берлин нарушавати статус кво на западу Европе.

И та „посланица“ беше схваћена: Немачку стадоше отворено подјаривати на исток. Обелодањујући архивске фондове совјетске обавештајне службе и НКИД*, могли бисмо и западним земљама предложити да скину ознаку тајности са докумената који се односе, на пример, на закључење „пакта четворице“. „Пакт о разумевању и сарадњи“ беше потписан јула 1933. с хитлеровском Немачком од влада Француске, Енглеске и Италије, чије архиве су, што се тога тиче, до дан-данас закрите. Чак и нератификован због протеста француског друштва, баш тај пакт је Хитлера преобратио у поштованог учесника на европској политичкој позорници и увео га у круг „признатих“. А то је отварало пут ка Минхенском сопразуму.

Потврђен од западних демократија аншлус Аустрије, подела и заузимање Чехословачке, проистицали су право из стратегије „одвући од нас (Енглеза) Јапан и Немачку, и држати СССР под непрестаном претњом“, како се отворено изразио Лојд Џорџ. „Пружићемо Јапану слободу деловања против СССР-а – појашњаваше он. – Нека корејско-манџурску границу рашири све до Леденог океана и присаједини себи далекоисточни део Сибира… Отворићемо Немачкој пут на Исток и тиме обезбедити њој толико неопходну могућност ширења“.

Јапан је такође потпуно схватио да се САД, Енглеска и Француска неће уплитати. Осигуравши се обећањима Немачке и Италије да ће „указати подршку ако се СССР покаже као савезник Кине“, почео је остваривати „Танакин меморандум“, чији садржај совјетском руководству беше познат још 1928. У Нанкину су Јапанци убили више од 200 хиљада људи – сваког другог житеља, а јапанска агресија у целини Кину је стајала 35 млн живота. При том је, по мишљењу Запада, светски рат започео тек с нападом на Пољску и ступањем Велике Британије у војну!

И тако, Европа доследно „умириваше“ Хитлера и не ометаше Италију, која упаде априла 1939. у Албанију и укључи је 7. априла у свој састав, приближивши се остварењу своје концепције mare nostre – прстенастог надзора над Средоземним морем.

(…)

Изгледало је да Хитлерови планови освајања источног „животног простора“ потпуно ломе англосаксонску доктрину о „низу ситних, несамосталних европских држава између Немаца и Руса“ од Балтика до Црног мора. Па ипак, познато је да су Британија и САД посредним начином свим средствима наводили Хитлера управо на Исток. До дан-данас распростире се мишљење како је Британија мислила да умири Хитлера. Није! Англосаксонцима би најстрашније било ако би се Немачка задовољила Минхеном и аншлусом Аустрије, који беху прихваћени од „демократске заједнице“.

Као прво, они су се већ обрукали приносећи Чехе као жртву својим интересима.

Као друго, десило би се сједињавање немачког потенцијала у једној држави, а то би била ревизија Версаја, при чему таква каквој би потом тешко било замерати – те територије не беху освојења 1914-1918, већ су улазиле у Немачку и Аустроугарску пре Првог светског рата.

Британија уопште није рачунала на умиривање Хитлера, већ на то да га наведе на даље напредовање ка истоку, а не ка западу, што је померало рат од Енглеске. И англосаксонско рачунање на необузданост амбиција беше тачним. Агресија на исток давала је повод уплитању и, при срећном стицају околности, довршавању геополитичких пројеката не само у погледу земаља подвргнутих агресији, него и целог ареала. Штампа и политички кругови у Енглеској отворено су расправљали о следећем Хитлеровом кораку – захтеву за Украјином.

Закључак о погубној за сопствену историју политици Пољске уочи рата проистиче из документарне грађе, навођене чак и од „полонофилских“ аутора, које научничка савест приморава признати „очити заокрет у спољњој политици Пољске ка зближавању с „Трећим рајхом“ (по иницијтиви Берлина)… задавајући озбиљан удар целом систему међународних односа у Европи… Опчињено могућношћу задовољавања територијалних прохтева на рачун суседне државе, пољско руководство пошло је на отворену сарадњу с нацистичком Немачком“. Већ у јануару 1939. пољски министар иностраних послова Ј. Бек зајавио је после преговора са Берлином „потпуно јединство интереса у погледу Совјетског Савеза“, а затим је совјетска обавештајна служба известила и о преговорима Рибентропа са Пољацима, током којих је Пољска изражавала спремност да се присаједини противкоминтерновском пакту ако Хитлер подржи њене захтеве односно Украјине и изласка на Црно море. Како се види, то питање решавало се тек у зависности од цене за отказ од „једнако удаљеног“ става између Немачке и СССР-а јер, према сазнањима Литвинова, Пољска одрицаше такву могућност у преговорима с италијанским министром и Мусолинијевим зетом Галеацом Ћаном, који Варшави није могао понудити одговарајући плен.

Ипак, англосаксонска стратегија је постала толико очигледном, да ју је већ то предодређивало на крах. И схватајући то, Британија практично једновремено, али ипак неколико дана пре СССР-а, беше спремна договорити се с Хитлером, у вези са чим је припремљен сусрет Геринга с Халифаксом и „миротворцима“-минхенцима Чемберленовог кова, који су поново дигли главе лета 1939.

(…)

У збиру, врло усиљени и напети покушаји да се дође до резултата од западноевропских партнера ништа нису дали, што је и довело до закључивања озлоглашеног совјетско-немачког уговора 23. августа 1939.

Да ли је такав развој догађаја и последак био савршено неочекиван за западне државе, како то данас покушавају представити? Нимало. Већ септембра 1938, после преговора са замеником наркоминдела В. Потемкином, амбасадор Италије у СССР-у јављао је своме надлештву о потпуној разочараности СССР-а, чије руководство држи да ће се одмах након поделе Чехословачке Хитлер латити Пољске, и закључке о неизбежности промене курса: „Ја држим да ће сада непосредан резултат последњих догађаја бити то што ће СССР бити принуђен да се остави својих покушаја међународне сарадње са буржоаским владама западних демократских држава, прелазећи на одбрамбену политику релативне изолације“. Дакле, будућа смена трагања за договором са Британијом и Француском пактом о неутралитету с Немачком од западног дипломате у његовој тајној поруци центру названа је одбрамбеном политиком!

У свим разговорима са британским амбасадором Сидсом у Москви и Литвинов и Молотов неједном њему износише разочарење политиком Лондона, чији крах у Минхену допушташе СССР-у „сматрати себе слободним од свих обавеза“. После Минхена и на Западу су увиђали да је за СССР то једини пут. Непрестано потхрањивати у совјетском руководству лажну наду на могућност споразума о узајамним колективним гаранцијама – ето очигледног циља стратегије пре свега Британије, чијим главним оруђем беше Пољска.

Родоначелником извртања смисла Другог светског рата може се сматрати немачки историчар Е. Нолте, чија су гледишта 70-их изазивала бурне протесте целе научне и политичке јавности на Западу. До данас се он због својих нелибералних погледа сматра политички некоректним, јер је фактички почео рехабилитовати фашистичке појаве у Европи и посредно оправдавати хитлеровска освајања. Ипак, његову концепцију која Запад избавља од кривице за грех нацизма сад учинише стожером кривотворења историје.

У својој књизи „Европски грађански рат 1917-1945“, Нолте своју концепцију доводи до врхунца, приказујући међународне односе у међуратном периоду и кретање ка рату као сукоб двају идеологија које представљају изазов грађанском свету и друштву, а сам Други светски рат – не као кулминацију стремљења за територијалном превлашћу и новом прерасподелом послеверсајског света, већ као тобоже Октобарском револуцијом започет „свеевропски грађански рат“. Нолте првенство даје небављењу чињеницама, а оне што су општепознате надовезује на своју схему. Ипак, чињеница јесте то да одлука о датуму напада на Пољску 1. септембра 1939. беше од Берлина донета још пролећа 1939, и совјетско руководство је са тим одлично било упознато. Штавише, скоро одмах после Минхена многи на Западу схватали су да се СССР налази у потпуној изолацији. Тако да је теза о томе како је, тобоже, пакт Молотов-Рибентроп довео до напада на Пољску апсолутно противисторична.

(…)

Руководство СССР-а, обавештено о свим закулисним преговорима, постепено долази до убеђења да одлагање процес кретања Немачке ка истоку може учинити неповратним и врло брзим. Немачку је тада могао приуставити само најшири и врло јак по узајамним обавезама свеопшти међународни споразум, с јемствима земљама што Немачку окружују, према целом опсегу њених граница и према стратешким тачкама Европе. Москви такав споразум беше ускраћен. Пред њом се назирала могућност немачког напада, током којег би западне земље посматрале уништавање Русије дотле докле „не започну промене структуралног реда“. Управо о томе је говорено у поменутом извештају Ф. Рузвелта свом кабинету о ставу САД према могућности рата између Немачке и СССР-а без учешћа западноевропских земаља. Па какве промене структуралног реда очекиваху СССР у случају ако би Немачка одлучила да најпре нападне СССР?

У таквом претпостављеном случају Немачка, брзо исцрпљујући снаге неспремне и обескрвљене репресијама совјетске војске, потискивала би СССР преко Волге и Урала, с Кавказа с његовом нафтом и од Црног мора. Британија би се зацело, следећи вишевековне каноне своје геополитике, од стране Средоземног мора постарала затворити мореузе, а од стране Балтика и Северног мора би помогла Пољској. Одмамивши својим почетним неделовањем Немачку што се може даље на совјетску територију, и прстом не мрднувши да би помогла Русима док их не сузбију далеко на исток, Англосаксонци, дабоме, не би Немачкој дозволили да постане господар Евроазије. Озбиљан сукоб распламсао би се и на далекоисточним границама, куда би се ринуо Јапан. Али у томе би га, већ по канонима америчке геополитике, пројављене у годинама Грађанског рата, омеле САД. Оне се једном већ искрцаваху 1919. у Владивостоку, како би предупредиле излазак Јапана ка Забајкаљу. Британија и САД окористиле би се положајем Русије како би је заувек удаљили од мôрā у дубину континента. При таквом исходу СССР, искориштен као главна жртвена материјална сила о коју би се саплео Хитлер, остао би у тундри, што би значило крај његове историје.

Тешко је уздржати се од напомене како се та иста геополитичка стратегија притиска на Русију, премда и у савршено другим облицима, препознаје и на прелому ХХ и ХХI века. Предузима се нови покушај њеног сузбијања на североисток Евроазије, у дубину континента.

Тада, 1939, у Москви знадоше и за немачке планове агресије на Запад. Заплет се састојао у томе на кога ће Хитлер прво поћи. То да он имађаше готове и прорађене планове не просто напада, већ освајања и потчињавања и Истока и Запада – свима беше познато.

(…)

Совјетско-немачки споразум 1939. заиста је изменио редослед и „распоред“ Хитлером планираних напада на оне мање прихватљиве за Запад. Али главно је што је уговор из 1939, променивши „само редослед“ рата – променио и послератну конфигурацију, учинивши немогућним за Англосаксонце улазак у Источну Европу, и у почетку рата, и после победе. Па су, следствено, крах претрпела и надања на изузимање Источне Европе из орбите СССР-а.

Баш зато Пакт Молотова-Рибентропа 1939. године јесте најкрупнији неуспех енглеске стратегије за цео ХХ век, и баш зато њега ће увек демонизовати.

За Британију је најмање издатке наговештавало ступање у рат пошто Хитлер пође на СССР, на Украјину преко Прибалтика, који у њиховим очима имађаше мању вредност у поређењу с „антисовјетском“ Пољском, на коју је Антанта од Версаја стављала улог. Британија предност даваше иступању у заштиту Пољске, што је 1939. и учинила. Но, Лондон је рачунао да ће Немачка њу напасти у истом походу на исток, уплевши се у безнадежну војну с СССР-ом, што је обећавало очување Западне Европе с мало крви, а такође наговештавало шансу уласка у Источну Европу са запада „ради њене заштите“.

Х. Кисинџер у обимном и темељном раду „Дипломатија“, у коме се субјективизам историка бори са савесношћу ученог истраживача, такође се није уздржао од суда како је „Русија одиграла одлучујућу улогу у избијању оба рата“. Ипак, одељак његове књиге, посвећен „нацистичко-совјетском пакту“ оповргава те његове речи и показује мешавину љутње и невољне усхићености. Он, тако, наводи Хитлерове речи од 11. августа 1939.: „Све што предузимам, усмерено је против Русије. Ако је Запад сувише глув и слеп да то схвати, бићу принуђен да се споразумем с Русима, да смрвим Запад и да тада, када он буде поражен, прикупим све снаге и кренем на Совјетски Савез“. Кисинџер се слаже да је та изјава „свакако тачно показала Хитлерове приоритете: од Велике Британије је желео да му се не меша у послове на континенту, али од Совјетског Савеза је желео Lebensraum – животни простор. Једино што је Стаљин постигао, било је да макар привремено преокрене Хитлерове приоритете“. Но, достигнути врхунац могућег не може бити оцењен иначе него као успех дипломатске тактике – тим више у замршеним условима који угрожавају живот државе. Кисинџер заправо тако и оцењује тај пакт, називајући га врхунцем коришћења средстава која „могла су да буду преписана из неке осамнаестовековне расправе о државничкој вештини“.

(…)

Сами британски политичари држали су да поступци Стаљина природно проистичу како из историјских права, тако и из околности. „Мање од свега бих желео да браним радње совјетске владе у тренутку док их она предузима – коментарисао је збивања с јесени 1939. и заузимање Западне Белорусије од Црвене Армије лорд Халифакс 4. октобра 1939. у Дому лордова – но биће правично напоменути две ствари: прво, совјетска влада никада не би предузела такве радње ако немачка влада не би почела и показала пример, упавши у Пољску без објаве рата; друго, мора се напоменути да су дејства совјетске владе закључена преношењем границе у суштини до линије која беше препоручена од лорда Керзона у време Версајске конференције. Ја не намеравам да браним поступке совјетске владе или било које друге владе, осим своје сопствене. Ја наводим историјске чињенице, и држим да су оне неоспорне“. Такву исту оцену је 10. октобра дао и В. Черчил.

(…)

У Лондону су се више од свега бојали образовања чврстог немачко-совјетског modusа vivendi, тим више што у немачком друштву почетком 20-их година беше распрострањено некакво „русофилство“, очитовано жеђу за руском културом. Авет уговора у Рапалу, закљученог од Вајмарске Републике и совјетске Русије 1922. не даваше мира британској геополитичкој стратегији. Али однос према совјетској Русији В. Ратенауа, који је трагао за приликом да ван идеолошких разлика изађе из међународне изолације, није имао ничег заједничког с тим што ангажована, антинаучна публицистика приписује митској „сродности“ Хитлера и Стаљина. Озбиљни научници се и на Западу придружују приговорима против савршено антинаучног приказивања истоветности нацизма и комунизма.

У олујним и нагло променљивим приликама лета 1939, у условима кад је ратни пожар већ буктао на три континента, СССР је, као свака самодовољна држава, водио вишесмерну спољну политику, тражећи најповољније решење за обезбеђивање своје безбедности. Совјетско руководство и совјетска дипломатија обезбедили су додатне две године за припрему земље на рат. Москва је, штавише, процењивала да ће нагло покренуте везе с Немачком августа 1939. послужити као подстицај појачавању делотворности преговора са демократским државама. Колико год то можда парадоксално звучало, баш су нагодбе између Москве и Берлина у августу 1939. Енглеску, Француску и САД натерале да при решавању међународних питања у обзир узму совјетско руководство, што је после ступања СССР-а у рат крунисано образовањем антихитлеровске коалиције.

Из књиге Наталије Нарочницке „Због чега смо и ским војевали“, „Службени гласник“, Београд, 2012.

Превео и приредио Драган Бунарџић Буковички

* Едвард Ридз-Смигли (1886-1941) – пољски војсковођа и политичар, маршал, врховни командант пољске армије у рату с Немачком 1939.

* Народни комесаријат иностраних дела.

Наталија Нарочницка

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here