Небојша Бабић: Последице наметнутог мира у Нагорно-Карабаху

Поделите:
Јереван је био принуђен на болне уступке јер је Баку био надомак реинтеграције целог Нагорно-Карабаха. Русија је остварила политичку победу, али део Јермена ће у њој видити кривца

Ноћас, након што су Азери оборили руски хеликоптер над Јерменијом и убили два руска војника, далеко од Карабаха, након неколико сати, Москва је практично наметнула тренутни прекид ватре и послаће своје мировне снаге на линију раздвајања до постизања политичког решења сукоба. Неки медији извештавају да је ово договор Ердогана и Путина, али ако узмемо у обзир да су Азери јуче ујутру потврдили заузимање града Шуши и да је јерменска страна остала без ресурса, а Јереван није могао слати појачања, очито је да је наметнути мир био воља Русије.

Осим тога, Ердоган и Путин су јуче разговарали телефоном и турски самозвани „султан“ је куповао време, тврдећи касније да ће рат стати када Азербејџан ослободи своју територију. Како јављају РИА Новости, турски председник Ердоган је у телефонском разговору предложио Владимиру Путину да се створи радна група за решавање кризе у Карабаху, известио је CNN Turk.

Развој догађаја

Према дипломатском извору канала, Путин је поздравио предлог турског челника, али није дао пристанак. Потом се из Анкаре наводи како би се преговори о кризи у Карабаху ускоро могли претворити у билатерални формат, који ће деловати изван рада групе ОЕСС-а из Минска. То би, наравно, Турску позиционирало као актера на Кавказу, а Москви је то неприхватљиво.

Након разговора, Кремљ је формално потврдио „узајамну спремност за сарадњу“. Саговорник телевизијског канала такође је рекао да су након разговора Путина и Ердогана разговарали и министри спољних послова обе земље. Турски челник раније је честитао Азербејџану на „победи“ у Карабаху и рекао да је Баку успео учинити оно што Минска група „30 година није могла да реши“.

Азербејџански председник Илхам Алијев је пре разговора објавио заузимање стратешки важног града Шуши, другог по величини у непризнатој Републици Нагорно-Карабах. Представник јерменског министарства одбране Артсрун Ховханисјан изјавио је да се борбе у граду настављају, али су Азери објавили видео у којем стављају своју заставу на градску скупштину и снимке из познате јерменске православне цркве у Шушију.

Дакле, Ердоган, чији је ово рат, и Алијев нису имали никаквих разлога да зауставе успешну офанзиву и само је војна победа могла довести Турке на Кавказ. Онда долази до обарања руског војног хеликоптера над Јерменијом и погибије двојице и рањавања једног војника. Алијев је понудио извињење и надокнаду штете, али Москва то није прихватила. Барем није прихватила одмах и покренуте су консултације унутар војног савеза Организације договора о колективној безбедности о одговору на чин агресије.

Након тога, само неколико сати после, долази до споразума Москва-Баку-Јереван и тренутног прекида војних активности. Турци су избачени из игре, али и Французи и Американци, који су део групе из Минска, која 30 година не успева да реши овај проблем.

Русија је зауставила рат

Ово би био тачан наслов, а не тврдње какве се износе у неким медијима, како је све ово договор Ердогана и Путина. Рат у Карабаху службено је заустављен, а Русија се претвара у јамца безбедности региона и у њега уводи своје мировне трупе. То је омогућило спречавање развоја катастрофалних догађаја за Јермене, али њихово огорчење због онога што се догодило толико је велико да би могло резултовати новом револуцијом и падом Пашињанове владе.

Цео текст споразума Владимира Путина, Илхама Алијева и Никола Пашињана о окончању рата у Карабаху можете прочитати било где, али главна ствар је следећа:

Прво, престају сва непријатељства и снаге две стране остају на положајима које су заузеле до поноћи. Град Шуши, око којег су се последњих дана водиле жестоке битке, одлази у руке Азербејџана.

Друго, јерменска војска се повлачи из региона, замењују је руски мировњаци, а њихово распоређивање је већ почело. Дакле, Русија ће у Карабаху обављати исте функције гаранта сигурности које је обављала у Придњестровљу, те Абхазији и Јужној Осетији прије рата 2008. године, у којем је Сакашвили, на наговор НАТО пакта, мислио да може протерати руску војску.

Треће, у наредних месец дана Баку ће контролисати оно што назива регијама Келбаџар, Агдам и Лачин у Азербејџану. Односно, већину земаља које је изгубио током првог рата за Карабах. Те су регије и по Јеревану територије Азербејџана, али су чиниле такозвани сигурносни појас око непризнате републике.

Повратак тих територија још од првих дана рата био је услов да Азербејџан заврши офанзиву. У најгорем случају, то би значило прекид комуникације између Јерменије и Карабаха, територије која је под несрећном совјетском влашћу у потпуности окружена Азербејџаном.

Избегнута је најгора опција. Јерменима остаје пет километара зоне надзора над коридором Лачин, кроз који пролази пут који повезује Јереван и Степанакерт. Уз њу ће се налазити осматрачнице руских мировних снага. Руски граничари ће заузврат контролисати оживљавање прометне и теретне комуникације између Азербејџана и његове аутономне регије Нахчиван, одвојене од њега територијом Јерменије и Карабаха. Те суптилности локалне географије одражавају се у иконографијама које су свакодневно објављиване на друштвеним мрежама.

Општи споразум о миру важиће пет година и биће аутоматски обнављан на исти период ако ниједна страна не изјави да одустаје од њега најмање шест месеци пре очекиваног датума.

Импликације по Русију

Под претпоставком да се план наведен у трилатералној изјави спроведе, Москва је решила главни проблем на Јужном Кавказу, поштујући своје кључне интересе.

Главни проблем био је сам рат, тачније, успешна офанзивна операција Азербејџана. У принципу, заустављена је потпуна апсорпција Карабаха, то јест, са становишта Азербејџана, потпунта обнова његове територијалне целовитости, чему је тежио Баку. Након стварног губитка града Шуши од стране Јермена, чини се да је заузимање главног града Степанакерта од стране азербејџанских трупа било питање сати, највише дана. Очување Карабаха као територије коју не контролише Баку гаранција је да Азербејџан неће почети приступање НАТО пакту и да НАТО неће добити приступ Каспијском мору и руској граници у регији Дагестан.

Чини се да је Русија ипак успела да спречи нагло јачање Турске у региону. Анкара је била главни стратег новог рата и тврдила је да је гарант његовог краја, и то под њеним условима. „Чини се“, будући да је председник Азербејџана Илхам Алијев, коментаришући прекид непријатељстава, дао следећу изјаву:

„Биће ово заједничка мировна мисија Русије и Турске, ово је нови формат.“

Међутим, Турска се не спомиње ни у тексту трилатералне изјаве, ни у обраћању Владимира Путина по том питању. Тамо се појављују само руски мировњаци. Можда је реч о саучествовању турских представника у раду центра за надзор примирја у самом Азербејџану, чије је стварање предвиђено у изјави тројице челника, али не и о турским војницима директно у зони сукоба. Ако их је Алијев већ успео обећати Ердогану, то ће бити ствар њиховог личног односа. До сада све изгледа као да се турски распламсани сукоб не завршава на идеалан начин и да Ердоган није постигао све своје циљеве, што је већ изнедрило засебну теорију завере.

Наводно је Анкара покушала да спречи постизање споразума у овом облику и можда то стоји иза обарања руског хеликоптера Ми-24 у близини границе с Нахчиваном, где се дуго говори о присутности турских трупа. Било како било, Москва је одлучила да не замени овај трагични инцидент мировном иницијативом.

Импликације по Баку

Баку слави победу. Узео је део Карабаха и вратио под своју контролу значајна подручја, укључујући већ споменути град Шуши, који има важно симболично значење и за Јермене и за Азере. Наиме, бивша престоница Карабашког каната камен је темељац у међусобним претензијама на одлучујућу улогу у историји регије.

Током другог рата за Карабах, Азербејџан је деловао као агресор, одмрзавајући сукоб под измишљеним изговором. Но, према његовим резултатима, оно што ће остати од самоуправног јерменског Карабаха или Арцаха постојаће, рецимо то тако, захваљујући „доброј вољи“ Бакуа. У ствари, због гаранција Русије изражених у мировном контингенту, али азербејџанска пропаганда ће то представити на овај начин.

Још увек се све мора некако приказати тако да су сви „победили“, а једини проблем који Алијев може имати у вези са свим тим јесте најрадикалнији део друштва. Потребно је објаснити својим генералима и нацији у целини зашто су азербејџанске трупе ипак стале, односно зашто нису окончале „питање Карабаха“ и стекле контролу над целом његовом територијом, иако су то могле учинити.

Импликације по Јереван

„Трагедија“, „катастрофа“, „потпуна ноћна мора“, „национална издаја“, у тим је терминима оно што се догодило описано с јерменске стране. На пристанак Пашињана о престанку непријатељстава Јереван је одговорио нередима. Демонстранти су упали у владу и Народну скупштину, односно парламент, чији је предсједник извучен из аутомобила и претучен.

Емоције Јермена се могу разумети. На територијама који ће сада ићи под контролу Азербајџана не живи толико људи, али постоје многе древне јерменске цркве и други национални споменици – укључујући, на пример, рушевине Тигранакерта, основаног пре наше ере. Емоционална веза с тим земљама врло је јака, посебно као део херојства народа уопштено и потомака оних који су, положивши тамо свој живот, ипак победили у првом рату.

Посебна је бол Шуши, за који су и даље спремни борити се и ослобађати га „без обзира на све“. Невоља је у томе што је овај град својеврсна тврђава. С једне стране окружен је планинама, с друге стране стратешком висином с које се пуцало на Степанакерт. Ако није било могуће одбранити га, сигурно неће бити могуће сада вратити га.

Јермени не желе одустати од својих покушаја да врате ситуацију статус кво прије споразума, иако је ситуација све само не „статус кво“, јер је за њих ситуација на фронту критична. Признајући губитак Шушија и других територија, они барем спашавају Степанакерт, где је концентрирано главно становништво Карабаха. То је језгровито формулисао председник Републике Арцах Арајик Арутјуњан, којем је ублажавање стварног пораза морало бити посебно тешко.

„Узимајући у обзир тренутну тешку ситуацију, полазећи од потребе да се избегну даљи велики људски губици и потпуни губитак Арцаха (Карабаха), дао сам пристанак за окончање рата“, рекао је Арутјуњан.

По овом питању нема јединства у Карабаху. Већина у парламенту сложила се с премијером, али секретар Савета безбедности Самјуел Бабајан оштро се противи примирју. Демонстранти у Јеревану такође захтевају наставак оружане борбе, као и пренос власти у Јерменији на Главни штаб и тренутну оставку премијера Никола Пашињана. Његова улога у развоју тако тужних догађаја за јерменску нацију тема је за посебну расправу.

Између логике и емоција

Чини се да јерменски челник није крив толико за то што се сложио са „срамотном предајом“, јер је ово углавном изнуђена одлука. Заправо је сукоб у принципу досегао такве границе. Да је било веће тактичке флексибилности и више самопоуздања с његове стране у раним фазама рата, рачун можда не би бити тако велики као овај који сада плаћа.

У сваком случају, Пашињанов политички банкрот је неопозив. Друштвеним мрежама активно кружи гласина да је премијер побегао из земље и да се сада налази у Сочију. Чак и ако се ради о „клевети“, у блиској будућности сви пси Јужног Кавказа биће му за репом, и с азербејџанске и с јерменске стране. Али то су његови лични проблеми.

А могући проблем Русије је тај што ће сва јерменска бол и сва негативност која је сада усмерена на Пашињана, након што поједу њега, некако бити преусмерена на Москву. Сада јерменски народ не цени толико чињеницу да је Карабах спасен од коначне катастрофе, колико замера Москви чињеницу да је био присиљен на предају.

Нова „безбедносна архитектура“ у региону је таква да Јереван пада у критичну војну зависност од Москве. Само ће руски мировњаци спречити Азербејџан од „коначног решења сукоба у Карабаху“, а линија одбране коју су створили Јермени је уништена. Ово су чињенице, али осим чињеница постоје и емоције, а на Кавказу их има у изобиљу и јако су вруће. Као резултат свега, одређене снаге у јерменском друштву Русију неће доживљавати као миротворца, већ као препреку.

Митови о томе да је Москва склопила заверу с Алијевим и спречила бег Азербејџанаца од Шушија све до Бакуа, не само да ће живети, већ ће их и активно ширити онај део јерменске елите који је окренут Западу. У будућности, њихов пропагандни учинак може довести до сазревања врло отровних плодова, и то се мора узети у обзир.

Но, то је оно што тек треба да се догоди, а предвиђати било шта на Кавказу је незахвално, баш као на Блиском истоку и Балкану, главним регионима у свету у којима логика често не игра никакву улогу.

 

Небојша Бабић је слободни новинар, публициста и аутор великог броја текстова и есеја о међународној политици.

 

Извор alterminfo.blogspot.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here