НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ТРЕЋИ ДЕО

Поделите:

Ставови појединих верских кругова

Поред залагања за „замрзнути конфликт“, религиозни кругови безразложно страхују да ће било какво компромисно решење косовског чвора угрозити вишевековну имовину СПЦ на КиМ. Исти тај страх, ти исти верски кругови показују и у Црној Гори. Имовина верских организација јесте важна, али није најважније питање. Верске организације често показују да су посвећеније стицању и очувању материјалног, него духовном уздизању својих верника, или народа уопште. Са једне стране, добро је да верске организације размишљају у размерама миленијума и векова, али са друге, то доводи до раскорака – губитка осећаја за живот и проблеме појединаца и генерације, који се одвија у размерама година или деценија. Јасно је наведено да ће део евентуалног споразума о Косову и Метохији бити својеврсна аутономија тј. посебан, заштићен статус свих храмова и манастира СПЦ, или споразума неће бити. Очигледно је да су ирационални страхови СПЦ, помешани са одсуством сагледавања стварности на КиМ и са вером у утопијске митове и завете, јачи од разложног и смиреног поступања и поверења у добре намере државних власти. Стога ставови јереја постају све бројнији, жучнији и пунији оптужби за „издају“ „Свете земље“ и „Косовског завета“. Одакле потичу ти страхови? Одговор на ово питање даје сагледавање положаја СПЦ, пола века уназад, у светлу негативног развоја историјских околности, у бившим републикама СФРЈ. Да не би ширили тему, задржимо се само на двема бившим републикама, садашњим самосталним државама – Македонији и Црној гори.

Македонија. Проблеми по СПЦ су кулминирали 1967. када се Македонска православна црква (МПЦ) одвојила од СПЦ, без сагласности СПЦ, али уз сагласност комунистичких власти. МПЦ је прогласила самосталност 1967. МПЦ је преузела сву имовину и већи део свештенства СПЦ. То је био огроман ударац за СПЦ. По стицању независности Македоније, постало је још јасније да независна држава Македонија, још више жели своју цркву, а не СПЦ. Македонцима нико не спори националност, нити право на државу, и њима је логично да желе своју националну цркву, а не „српску“ цркву. Друго, независној Македонији је на руку ишла чињеница да се њихова црква и фактички одвојила још у доба комунизма, као и чињеница да у Македонији живи свега 36.000 Срба, по попису из 2002. Међутим, не треба крити ни чињеницу да је црква у Македонији, аутономију добила од СПЦ. Свети архијерејски сабор СПЦ је 1955. године донео начелну одлуку да се изађе у сусрет свим захтевима македонског свештенства који нису у супротности са канонима и Уставом СПЦ. На Светом архијерејском сабору СПЦ који је заседао од 3. до 19. јуна 1959. године у Београду, донета је одлука о начелном прихватању обласне црквене аутономије у Македонији. Обављен је и канонски избор владике Доситеја за охридско-скопског архиепископа. Након ових одлука, патријарх Герман је посетио Скопље и ту је обавио устоличење (хиротонисање) владике Доситеја. Данас је процес ка канонском осамостаљењу МПЦ далеко одмакао, а помоћ МПЦ-у пружа Бугарска православна црква и делимично Васељенска патријаршија. Због тога што македонска држава штити своју цркву, СПЦ противзаконито, није регистрована као верска заједница, што је пресудио и суд у Стразбуру. Свештеници СПЦ службу обављају по приватним објектима. Нажалост, јасно је да је СПЦ највероватније изгубила битку за Македонију.

Црна Гора. Ситуација по СПЦ и по све оне који се изјашњавају као Срби је све гора у Црној Гори. Држава Црна Гора, својата сву имовину СПЦ у ЦГ, и полако води правну битку за отимање имовине СПЦ у ЦГ. А код државе Црне Горе су и нож и погача. Кадија те тужи, кадија ти суди. Јасно је да Црна Гора жели македонски сценарио. Додуше, то не иде лако, због великог броја Срба у ЦГ. Такође, у Црној Гори се говори само један језик – српски. На страну чињеница да су сви православни Црногорци углавном српског порекла – без обзира на то, нико им не може оспорити право да се изјашњавају као Црногорци. Процес потискивања СПЦ не иде лако и због чињенице да је СПЦ у поседу своје имовине и да је свештенство верно, а да тзв. Црногорска православна црква (ЦПЦ) нема подршку у народу. Активности државе Црне Горе против СПЦ, су довеле до скорашњих тешких оптужби против власти у ЦГ, од стране Патријарха СПЦ. Међутим, на дужи рок гледано, СПЦ-у се не пише добро у ЦГ, због тога што је држава ЦГ ипак јача од СПЦ.

Кад сагледамо ова два примера, онда је мало јасније због чега високи јереји СПЦ имају такве ставове према проблему КиМ, и према властима Србије (те ставове исказују Амфилохије, Атанасије, Теодосије, Сава и други). Нису у питању само имовина или заслепљеност митовима, већ и чињеница да су Косово и Метохија за српски народ колевка духовности, државности и историјског памћења. Међутим јереји СПЦ, случајно или намерно превиђају кључне негативне чињенице по Србе, из историје, демографије и економије, који се тичу КиМ.

Превелика моћ цркве је један од узрока дехристијанизације и обратно, што је црква сиромашнија и скромнија то је већи њен углед у јавности. Запажам такође да је скромнија црква мање склона реторици застрашивања у односу према хришћанима и нехришћанима.

Жан Делимо

У одбрани од критика упућених из редова свештенства по питању Косова власт и њени медији се не позивају на принцип одвојености Цркве и државе. То је грешка. Свети архијерејски сабор изнео је недавно свој предлог обавезујућег српског националног становишта. Полазећи од тога да је косовско питање на првом месту „српско црквено“, а затим и „национално и државно питање првог реда“, сабор је изједначио политичку одговорност Цркве и државе у очувању Косова и Метохије „те наше историјске покрајине у границама Србије“. Када сабор епископа једне верске заједнице јавно стави до знања да има територијалне политичке циљеве, није тешко констатовати да је процес секуларизације црквене свести у СПЦ достигао неслућене размере. Епископи су Цркву поистоветили са нацијом и државом – односно спојили су теократско и секуларно: „Косово и Метохија, са нашег становишта, није питање ни националне идеологије или митологије нити, штавише, само територије већ представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања, без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Признавање независности Косова „дугорочно би угрозило опстанак наше Цркве и народа и допринело проглашавању српских светиња за косовске или албанске споменике културе. Све би то убрзано довело до дезинтеграције православног хришћанског идентитета у целом српском народу“. По јерејима, суштина Цркве и вере више није непролазно царство небеско, нити Бог и Христ, него догма о територији Косова и Метохије која постаје срж и биће српске Цркве и народа, без којих и верном народу и свештенству прети нестанак и смрт.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? –ДРУГИ ДЕО

Уместо да антивучићевски настројени јереји заузму искрене и промишљене хришћанске неселективне ставове о достојанству и слободи сваке људске личности (ма које вере и нације била), грађанским правима или борби против сиромаштва, они се мешају у државне послове и вређају државни врх Србије. Уз то шире утопијске митове о једној територији. Такође у средиште (српског) хришћанства стављају ту територију , цитирам : Косово и Метохија, са нашег становишта, представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања„. До сада је важила догма да је срж црквеног бића, између осталог, хришћанска вера и Свето тројство, Бог – отац, Богочовек- син и Свети дух. Срж црквеног бића и црквеног постојања не може бити било која територија. У том случају шта је са територијом Македоније? Шта је са територијом Црне Горе? Због чега и територије Македоније и Црне Горе не представљају саму срж бића и постојања СПЦ, као што представља територија КиМ?

Одговорност за стање на КиМ од 1945. године

На овом месту говорићемо о оним мање пресудним (другоразредним) разлозима за губитак Косова и Метохије (то су разлози изван оних историјско демографских). Овде ћемо говорити о одговорности ранијих власти Србије и Југославије од 1945. године до данас.

Комунистичке власти Југославије су од 1945. до 1989. године повукле низ потеза изузетно штетних по Србију, а посебно по Косово и Метохију (забрана повратка протераним Србима и Црногорцима 1945., проглашење Аутономне Косовско-Метохијске Области, проглашење Аутономне Покрајине Косово и Метохија, промена назива у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, уставне промене из 1971. и 1974.). Од 1974. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су хрватски, словеначки, босански, црногорски, македонски и албански функционери Југославије, уз срамну сарадњу српских, од 1945. до 1987.,намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Такође, велики терет су представљале и грешке власти Слободана Милошевића, посебно 1998. и 1999. године. Милошевићева власт је прво, из патротских и државних разлога, али ипак неопрезно, ушла у клопку сукоба са Албанцима на Косову и Метохији, сукоба у коме није могла да победи. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко обрачунале са албанским фашистима и балистима. Такође, својом кратковидом и неодговорном политиком Милошевићев режим је упао у још гори сукоб са НАТО. Још тада је објављено да је Србији било јасно предочено које ће бити последице одбијања Рамбујеа. Из данашње перпективе се види да је било боље, по интересе Србије, да су прихваћени захтеви из Рамбујеа, без обзира на њихову дубоку неправедност (војно присуство НАТО снага на КиМ и аутономија КиМ која се граничила са независношћу – предвиђен је био референдум о независности Косова). Прво, Србија не би доживела НАТО злочине 1999. Не би погинуло 2500 цивила и 754 припадника ВЈ и МУП-а. Не би било 6.000 повређених. Срби би били у много бољем положају на Косову и Метохији, него данас, јер се не би догодио егзодус 200.000 Срба. Србији не би била нанета огромна материјална штета од 100 милијарди долара. Наша војска би била много јача него данас. Не би имали епидемију малигних болести. И данас су НАТО снаге на Косову и Метохији, а САД имају и базу Бондстил. Косово је прогласило независност коју данас признаје око 105 чланица УН (90 држава није признало Косово). Косово би и у случају прихваћеног Рамбујеа, прогласило независност на референдуму. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре. Кривицу за ратове деведесетих и за стање на КиМ, од 1990. до 2000.,не сноси Србија, односно Милошевић, већ САД, ЕУ и НАТО, због тога што су те ратове изазвали и водили.

О периоду од 2000. до 2008. године смо већ говорили у поглављу „Замрзнути конфликт“.

Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић и Б.Стефановић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Посебну штету по будуће напоре су Србији нанели Вук Јеремић и Борко Стефановић. Министар Вук Јеремић је успео да преговоре о КиМ пренесе из надлежне УН, у ненадлежну ЕУ. Јеремић је 2008. успешно потурио домаћој јавности мисију Еулекс, представивши је као мисију УН. Јеремић је пред Скупштином УН, неспорно питање суверенитета Србије учинио спорним, штеточинским предлогом Резолуције којом се тражи мишљење Међународног суда правде (ICJ) о легалности једнострано проглашене независности Косова. Тај суд је стао на страну Албанаца. У време Јеремићевог министарског мандата, преко 90 држава је признало Косово. Целокупна петогодишња активност Јеремића, као министра спољних послова је ишла на штету Србије. Борко Стефановић је у Влади Мирка Цветковића био Политички директор у Министарству спољних послова Републике Србије и Шеф преговарачког тима за разговоре са такозваном Републиком Косовом. Сви споразуми које је он потписао су апсолутно ишли на штету Србије (Споразум о прихватању царинског печата, Споразум о катастру, Споразум о матичним књигама, Споразум о граничним прелазима…). Деловање Тадића, Јеремића и Б.Стефановића је посебно штетно због тога што они нису остављали никакав маневарски простор будућој власти и што су практично приморали будућу власт да настави преговоре у Бриселу, али у апсолутно подређеном положају, што је терет који Тадићева власт није наследила 2008. године. Било ко други ко би дошао на власт после њих би морао да настави тамо где су они стали. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату. Посебно је одвратно што се данас Јеремић, Б. Стефановић и Ђилас усуђују да говоре о КиМ, и да лицемерно критикују садашње власти. У некој другој држави би прва двојица била у затвору због кривичног дела угрожавања територијалне целовитости Србије. Такође обојица су док су обављали државне функције радили као агенти (заступници) страних интереса. Што се Ђиласа тиче њега Косово и Метохија никада нису занимали, већ само лично богаћење, па у случају његовог бављења темом КиМ важи пословица „Видела жаба да се коњи поткивају, па и она дигла ногу“.

НЕБОЈША БАКАРЕЦ : КОСОВО И МЕТОХИЈА – ШТА И КАКО? – ПРВИ ДЕО

Овде долазимо до питања одговорности садашње власти за стање на КиМ. Као што видимо из претходних поглавља јасно је да кривица Вучића и СНС за стање на КиМ, практично не постоји. Што се тиче бриселских преговора и споразума, то је углавном несрећно наслеђе од претходних власти, које садашњој власти нису оставиле никакав маневарски простор. Међутим, за разлику од Тадићевог режима који је максимално излазио у сусрет захтевима ЕУ и САД , Вучићева власт чини само оно што је неопходно да би се очувао опстанак Срба на КиМ, и да би се спречили нови погроми над Србима од стране Албанаца.

Одреднице:

1.http://www.fosserbia.org/sr/assets/uploads/ekonomska-studija/studija-ekonomski-demografski-socijalni-efekti.pdf

2.https://www.futurist.rs/projekti/kosovo-cena-neresavanja/

3.http://www.fiskalnisavet.rs/doc/istrazivacki-radovi/studija-projekcije_stanovnistva_srbije_od_2010-2060-penev.pdf

4.

https://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-prvi-deo/

5.https://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-drugi-deo/

6.https://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-treci-deo/

7.https://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-cetvrti-deo/

8.https://vidovdan.org/autori/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-peti-deo/

9.https://www.vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-svetlost-kosova-i-metohije-sesti-deo/

10.

http://www.politika.rs/scc/clanak/402577/Pogledi/Cinjenice-u-vezi-s-KiM

11.http://www.politika.rs/scc/clanak/409029/Pogledi/Zamrznuti-um-zamrznutog-konflikta

12.https://www.rastko.rs/kosovo/istorija/knjiga_o_kosovu/index_c.html

(крај трећег дела)

Аутор је политички аналитичар и одборник Скупштине у Београду
Небојша Бакарец

Поделите:

2 Коментари

  1. rece da su svemir i ljudska glupost beskonacni, a dokaz za ovo drugo su beskonacne Bakarceve baljezgarije o KiM.Zanimljivo da crkva ne sme da se mesa u “politiku” (ova razdvojenost je nastala na Zapadu, kao posledica sukoba, ne drzave i crkve, vec drzave i drzavolikih pretenzija katolicke crkve i nema veze sa odnosom crkve i drzave u istocnom hriscanstvu, a posebno kod Srba), ali da partijski opadaci, popu Bakareca, mogu da razglabaju o crkvi i njenoj srzi.Istoricar, demograf, eticar, bogoslov… Bakarec.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here