Небојша Бакарец одговара “Данасу”: „Кад је неко глуп, не можете му то ни доказати“

Небојша Бакарец - Одговор листу „Данас“ и новинарки Мирјани Р. Миленковић

Поделите:

 

Кад је неко глуп, не можете му то ни доказати“ Душан Радовић

https://www.youtube.com/watch?v=Rwz6tD9dFXQ

Малотиражни лист „Данас“ (5000 продатих) је 14.новембра 2017. године, објавио је текст у коме помиње више људи у негативном контексту, па и аутора овог текста. Види на:

Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира

Само да се подсетимо шта је проблем са „Данас“-ом. Није проблем слаба продаја, то је само последица непрофесионалности и необјективности тог листа који је озлоглашен као „перјаница слободног и профи новинарства“. А за перјаницу га проглашавају западни странци и припадници мрзилачке „Друге Србије“, те други новинари који или служе странцима или су и сами другосрбијанци. Једноставно речено „Данас“ је петоколонашко гласило. Такође то је гласило које ноторно мрзи све што има српски или родољубиви предзнак. То је гласило које гаји и подржава све оно што поништава српску културу, идентитет и традицију. У том гласилу, одувек, добри момци су само западни странци, другосрбијанци и припадници жутоликих странака. Сви остали добијају стигму, бивају жртве стереотипа, предрасуда и сатанизације.

Да се разумемо, мојој маленкости импонује када је нападне „Данас“ – тада свако зна да је на правом путу. Текст који помињемо, сматрамо бесплатном рекламом. Такође, део непрофесионалности „Данаса“ састоји се у намери већине њихових новинара, да изврћу, подмећу или манипулишу изјавама свих оних које сматрају за неподобне. Током последње две деценије, ваш аутор је то више пута осетио на својој кожи. А у „Данасу“ постоје и новинари који су другачији и бољи од својих пристрасних колега – Јасмина Лукач, Сафета Бишевац и Зоран Пановић. Тек да се зна.

Што се ауторке (Мирјана Р. Миленковић ) спорног текста (наслов : Рашковић Ивић: Вучић је конвертит, па такве и бира“ ; наднаслов – „У СНС најбројнији и најгласнији прелетачи потекли из Демократске странке Србије“) тиче, њено новинарство можемо дефинисати као „отровно и несварљиво“, а искусво је и лично – током година, аутор овог текста јој је више пута давао изјаве – и сваки пут је била злонамерна. Тако је било и овај пут, без обзира што изјаву није добила. Мирјана Р. Миленковић говори неистину када каже :“Небојша Бакарец је учтиво сачекао да му кажемо шта нас занима, да би нам поручио да га зовемо касније, јер је на састанку и више се није јављао на позиве Данаса“. Неистина је да је „новинарка“ рекла шта је занима – чим се представила, речено јој је да сам на састанку и да не могу да разговарам. „Новинарка“ „Данас“-а, не помиње иронију и подсмех са којима се обратила аутору овог текста, након што је љубазно обавештена о заузетости. Иронично и са подсмехом је прокоментарисала чињенице о немогућности разговора. Тачније, ставила је до знања да сматра да моја маленкост лаже. Да ли је то професионално новинарство? Да ли је то поштовање које саговорници треба да покажу једно другом? То је само нови доказ какав је лист „Данас“ и каква је већина његових новинара. Такође, ваш аутор више није добио ни један позив од „Данаса“, као што тврди гђа Миленковић. То је друга неистина.

Сам текст је школски пример (научено понашање новинара „Данас“-а), дефамације и сатанизације политичких противника, ширења стереотипа и предрасуда о онима који су вам политичка мета. Конкретно, поред аутора овог текста, три угледна функционера СНС (Миленко Јованов, Бранислав Недимовић и Петар Петковић) се проглашавају „прелетачима“, „конвертитима“ и „јањичарима“. Веома је „згодно“ за „Данас“ и за „новинарку“ Миленковић, да ниједан од четворице сатанизованих није „хтео“ да разговара. Американци би рекли „how convenient”! Остаје само да намигнемо и покажемо знакове навода! Из текста се лепо види да до изјаве Бранислава Недимовића нису ни покушали да дођу. Сам Недимовић се у тексту помиње једном – само се наводе име и презиме – и више се не помиње нигде. Зато су ту четири фотографије, као на групној потерници. Такође, осим поменутих увреда „новинарка“ „Данас“-а, наводи и: „Саговорници Данаса сматрају да програмске и идеолошке разлике прелетачима не представљају проблем. Највише њих води се личним интересом, функционерском фотељом и привилегијама које она носи“. Двоје саговорника, обоје бивши чланови ДСС, неомеђени лажном објективношћу „новинарке“, разобручено вређају своје бивше колеге. Приметите да намерно није позван нико из постојећег ДСС , да пружи свој коментар. А неко злонамеран би то двоје саговорника „Данас“-а, могао „крстити“ истим именима којима „Данас“ части своје мете. Неравно, када би „Данас“ био доследан и применио исте, негативне аршине, и према двоје својих саговорника. Цитирамо увреде два саговорника „Данас“-а:

Вучић не само што зна да су ‘издајници’ добре слуге сваког господара, он истовремено има и разумевања за њих, јер је и сам у једном тренутку издао радикалску идеологију.

Познајем годинама те људе који данас морају сопственом галамом да сакрију своје некадашње ставове и да нове наметну новим шефовима. Бескрупулозна жеља за останком у јавном животу и на власти руши сва правила. Ту се поставља наградно питање, имају ли уопште образа или им је дебео као ђон”.

“Вучић је конвертит. Од шовинисте типа 100 Муслимана за једног Србина, до Европљанина који подржи коалицију са Харадинајем. И сам зна како је лако манипулисати конвертитом, па такве бира, јер они су добре слуге сваког господара”.

“Тај свет који је листом био под репом ‘кабинета’ ДСС, сада је променио политику, али остадоше под нечијим репом – увек”.

Као што видите листа увреда на рачун четворице чланова СНС се наставља:“издајници“, „слуге“, алудира се на немање образа „имају ли уопште образа или им је дебео као ђон”,под репом“ (подрепаши). Наравно, упућене су и увреде Александру Вучићу – “Вучић-шовиниста“, “конвертит“,“издајник“. Да разјаснимо бесмислене и безумне увреде Вучићу. Вучић је патриота и родољуб, од почетка своје каријере. Вучић је сазрео као политичар, напредовао је , развио се – једноставно, није остао ригидни талац својих ранијих политичких ставова. Нормалније је да човек еволуира и да се позитивно мења, него обрнуто. Што се издаје тиче – по тим накарадним стандардима саговорника „Данас“-а, издајник је онда свако ко је водио или води ову земљу – и Милошевић и Коштуница и Ђинђић и Тадић и Николић и Вучић итд. Та сулуда сатанизација и дељење етикете издајника, дакле обухвата све председнике и премијере Србије. А није тако. Нико од њих није издајник – сувишно је и рећи. И употреба речи издајник је депласирана, превазиђена и лишена сваке тежине. Онај ко употребљава ту реч – увреду, више говори о себи, мање о другоме.

Све заједно, најмање осам тешких увреда, које су упућене четворици људи (и Вучићу) који не могу да се бране, јер им није пружена прилика за то. И све те увреде долазе од листа који за себе тврди да је „цвеће“ независног и професионалног новинарства! Вашег аутора не мрзи да да коментар сваке увреде.

Прва увреда – „прелетач“. Аутор овог текста не може бити прелетач, стога што дефиниција „прелетача“, подразумева да је из једне странке прелетео у другу. Ваш аутор је пре две и по године, избачен из ДСС, без образложења. Од тада није био члан ни једне странке. Био је члан удружења грађана СДСС, које није имало значајнијих активности , нити је излазило на изборе. Ваш аутор је оснивач ДСС и члан ДСС 23 године, непрекидно. Аутор овог текста је био члан ДС, од 1990. до 1992.године, дакле, био је члан ДС пре четврт века! После тога смо основали ДСС.

Друга увреда – „конвертит“. Ова увреда је на стакленим ногама. Конвертит је неко ко се преобратио у своју супротност. ДСС и СНС су странке десног центра, нису супротности. Дакле, националне, патриотске странке. Ваш аутор је и даље евроскептик. У СНС их има још. Што се Косова и Метохије тиче, СНС и Вучић су за те живе људе, за тих 120.000 Срба који живе тамо, учинили више, него било ко уназад 30 година!

Трећа увреда -„јањичар“ , згодно звучи, али је бесмислена. Припадник једне групе, који је постао припадник друге и који се свети, и који кињи и мучи, припаднике своје првобитне групе. Да упростимо значење јањичара. Ваш аутор, није опседнут ДСС-ом, штавише преболео је избацивање. Сада имам добро мишљење о новом председнику ДСС – за разлику од Санде Рашковић Ивић он је достојан да води ДСС.

Четврта увреда – “издајник“ је такође бесмислена. Поновићемо, ваш аутор је избачен из ДСС, није напустио ДСС! Тај појам, та увреда је исувише значајна и важна, док је аутор овог текста не тако значајан и не тако важан. Са друге стране, да ли је издајник она особа, као Санда Рашковић Ивић, која у тв емисији оптужи свој, српски народ да је геноцидан?

Пета увреда – „слуга“. Аутор овог текста је служио грађанима и својој земљи. Служио је народу тако што је два пута спашавао животе изгореле деце, па је био донатор сопствених органа – коже, и два пута ишао на озбиљне операције на ВМА. Није служио себи, као Санда Рашковић Ивић. За двадесет седам година бављења политиком, моја маленкост није остварила било какву материјалну корист од државе, нити било која са њом повезана особа. Санда Рашковић Ивић је искључиво служила себи. Зато је била амбасадорка у Италији, „служила“ је својој земљи и инкасирала чисту добит од око 200.000 евра по том основу. Била је и комесар за избеглице, па је оптуживана од стране Ђинђића да је манипулисала доделом избегличких станова. Тако је и смењена од стране Ђинђићеве владе.

Шеста увреда – „немање образа“ и седма увреда – „образ као ђон“. До сада је већ одговорено и на ове увреде.

Осма увреда – „под репом кабинета-под нечијим репом- увек “. Исто тако би могли рећи да је Санда Рашковић Ивић, била под репом Драгољуба Мићуновића, у чијој странци ДЦ, је започела политичку каријеру. То је бесмислена оптужба – али је једнака оптужби Санде Рашковић Ивић. Такође, она је била потпредседница ДСС- дакле, могли би рећи, да је била под репом тог истог кабинета који оптужује. Била је амбасадорка Тадићева, Јеремићева, могли би рећи, била је под репом те двојице. И то је бесмислено. Такође је бесмислено и нечасно да вређа Војислава Коштуницу и покојног Александра Никитовића, јер кад каже „кабинет“ она мисли на њих двојицу. Војислав Коштуница је тако много учинио за Санду Рашковић – предложио ју је за потпредседницу ДСС, изгурао ју је за амбасадорку. Она је са своје стране, тако много учинила за себе, а ништа за народ и Коштуницу. Кад је дошла на чело ДСС и непосредно пре тога, није пропуштала прилику да вређа Коштуницу. Исто тако би могли рећи, сада је Санда Рашковић Ивић, подрепашица, слушкиња, вазелинка Вука Јеремића – због тога што је потпредседница те штеточине и тајкуна. Али, нећемо то рећи. Рећи ћемо само то да је хладно трајно ондулирана госпођа, склона неинтелигентним доскочицама, попут оне о фазану и лисици, на деблу, током поплаве. Умислила је мучена пуњена птица Санда, да је Езоп, али је заборавила да фазани лете – што би рекао Џони Штулић. Она је убеђена да је фазан, као киви, или као пингвин, па да се у басни или у животу може задесити са лисицом на деблу – али не може. А Бранимир Штулић каже:

Кад фазани лете

зашто тражиш каризму у себи пуњена птицо

могућност просвјећености

раздваја те у бескрај од жудње за мисијом

мирис земље

концентрични кругови глупости и незнања

као прстење

оно даље не разумијем

изгледа ми да је мртва стража

рекох себи

мој боже колико демагогије суставно поређане у артиљеријске салве

колико покрадених мисли иза који не стоји ништа осим

мржње

сујете

власти

и колико покварености треба да се излије пред наше ноге

и како је до непрепознавања доведена суштина преваре

Бранимир Џони Штулић

Што се тиче другог саговорника „Данас“-а, он је слабо познат аутору овог текста. Једино по чему се тај саговорник „Данас“-а, својевремено истицао је стицање огромне тежине, док је био посланик. Није говорио, није писао, ћутао је и пустошио скупштински ресторан и бар. За два мандата је дотерао до тежине од 0.15 тона (150 кг живе ваге)! Сви кувари, конобари и бармени у скупштини су га запамтили – човек је оборио све рекорде у ићу и пићу. Образи си му били нежни и румени, као бебино дупе. Политика га није много занимала – али је волео скупштину, из наведених разлога. Долазио је само на готово. На иће, на пиће, по мандат…Имају Руси једну дивну реч – приживаљшчик. Ту реч изванредно употребљава Фјодор Михаилович Достојевски у свом ремек делу „Браћа Крамазови“. Није тешко погодити шта она значи, тако да је нећу превести. Та реч савршено одсликава овог „тешког“ саговорника листа „Данас“. Приживаљшчик. Е тај дијалог Ивана Фјодоровича и нечастивог код Достојевског изгледа овако:

— Дурак, — засмеялся Иван, — что ж я вы что ли стану тебе говорить. Я теперь весел, только в виске болит… и темя… только пожалуста не философствуй как в прошлый раз. Если не можешь убраться, то ври что-нибудь веселое, Сплетничай, ведь ты приживальщик, так сплетничай. Навяжется же такой кошмар! Но я не боюсь тебя. Я тебя преодолею. Не свезут в сумасшедший дом! — C’est charmant приживальщик. Да я именно в своем виде. Кто ж я на земле, как не приживальщик? Кстати, я ведь слушаю тебя и немножко дивлюсь: ей богу ты меня как будто уже начинаешь помаленьку принимать за нечто и в самом деле, а не за твою только фантазию, как стоял на том в прошлый раз…“. Федор Михайлович Достоевский -„Братья Карамазовы“,ЧАСТЬ ЧЕТВЕРТАЯ. IX. ЧОРТ. КОШМАР ИВАНА ФЕДОРОВИЧА.

Већ смо поменули да се све увреде које изговара Санда Рашковић Ивић, изречене на рачун четворице чланова СНС, могу односити и на саму Санду Рашковић Ивић. У родном Загребу, је била млада комунисткиња. Крије и место рођења и ово друго. Кад је дошла у Београд, сама каже да је имала једино поверење у Мићуновића (бивши стари комуниста), у чију странку Демократски центар, се учланила још 1996.године. Кад је Мићуновић пропао на председничким изборима 2003., а ДСС победила на парламентарним, изненада је заволела Коштуницу. Четири године касније је схватила да љубав према резервној домовини Италији не може да чека, и постала је амбасадорка. Пред изборе 2014. била је одстрањена са свих функција у ДСС. Док је била председница ДСС једини њен резултат је била општа бежанија из ДСС, или масовна избацивања. Назвали су је Медејом ДСС-а. У октобру 2016. је смењена са места председнице ДСС и избачена је из странке. У октобру 2017., осетила је огромну љубав према бесрамнику Вуку Јеремићу, и постала потпредседница његове Народне странке. Е сад ко је ту „прелетач“, „конвертит“ ,„јањичар“, “издајник“, „слуга“, „има ли уопште образа или јој је дебео као ђон”? Ашкенази имају једну изреку на јидишу:“zolst farlieren aleh tseyner achitz eynm, un dos zol dir vey ton“. Пожелимо то госпођи Санди, потпредседници странке нечастивог Вука Јеремића.

14.11.2017.

Небојша Бакарец, Видовдан

Поделите:

12 Коментари

  1. Не мора да не схвати нешто неко само зато што је глуп. Може да буде да је покварене душе, па да из свог личног интереса неће да схвати истину.
    на пример, ми из Удружења “Ћирилица” (2001) објашњавамо близу две деценије зашто српска ћирилица не може да се повећа ни један једини проценат у писању српског језика док се српски језик, као и сви други језици Европе и света, поново не нормира на свом писму, а не на два писма од којих је туђе писмо (хрватска гајица) довела српску ћирилицу на бедних десетак одсто у писању језика Срба. Објашњавали смо им то у наших двадесетак књига, објаснили смо им зашто то нико тако не нормира српски језик као српски плаћени лингвисти и — џабе. Неће да ураде како то други лингвисти нормирају своје језике по свету. Ми нисмо сигурни да су српски лингвисти баш сви глупи, да су најглупљи на свету. Мислимо да је пре у питању интерес да се докрајче ових десетак одсто српске преостале ћирилице у Србији. Са је то друго (намера) у питању, доказ нам је и тај што српски лингвисти неће да изаберу у Одбору за стандардизацију српског језика некога од оних који су макар студирали српски језик као главни предмет, него петнаестак година, биће и дуже, намерно држе на челу свог Одбора романисту Ивана Клајна који се већ јавно изјаснио да је он за то: ако желимо да буде и у српском језику једноазбучје, како је у свим напредним светским језицима, он је за то да се латиничко писмо (хрватска гајица) изабере као једино писмо за писање језика Срба. То је своје становиште објаснио тако што је рекао да се и математичке формуле и латинички језици пишу латиницом. И такав лингвистички геније не може да напусти положај председника Одбора за стандардизацијну српског језика, јер га не дају српски лингвисти. Они, очигледно, сматрају да он мора бити доживотно на челу Одбора или макар док не нестане и ових бедних десетак процената српске ћирилице у Србији.

  2. Јован Скерлић је у име југословенства нудио да се Срби одрекну ћирилице, а да Хрвати прихвате екавицу. Данас у Хрватској нема ни Срба ни екавице, а ћирилице нема ни у Хрватској ни у Србији.
    Павле Ивић је јавно рекао да би у име слоге са Хрватима одустао и од ћирилице и од екавице.
    Кад су лингвисти нудили Павлу Ивићу да буде преседник Одбора за стандардизацију српског језика, он је пристао под условом да његов заменик буде Иван Клајн.
    После смрти Павла Ивића једно време је председница Одбора била Милка Ивић, а заменик опет Клајн. Она је знала рећи како се латиница осладила Србима. Можда јесте њој, али многима није . На пример, академику Радомиру Лукићу , који је још 1970.г написао текст у ПОЛИТИЦИ “Лингвисти се оклизнули на ћирилици.” Видео човек да је равноправност писама смишљена да би латиница заменила ћирилицу. А лингвисти нису приметили да нестаје ћирилица. Па ни то да је још тада ЈУС објављиван на следећим језицима : српскохрватском, хрватском књижевном, словеначком и македонском језику.
    После Милке Ивић на трон је засео Клајн. И наставља да разара српско национално ткиво латиничењем . Недавно је потписао неку декларацију по којој постоје босански и црногорски језик.
    Скренуо сам пажњу неком функционеру данашњег ДСС-а како та странка не примећује нестајање ћирилице , јединог српског писма. Позвао се на Мила Ломпара, по коме је српска и латиница и да је у српски језик ушла као резултат контаката две културе. Истина је да се Ломпар у својој књизи “Дух сампорицања” определио за два писма у српском језику, што је највеће порицање ћирилици карактера српског националног симбола. Из овога се закључује да Клајн неће владати српским језиком све док је жив зато што га подржавају само лингвисти, него што га подржава српска “елита” у целини.

  3. Mislim, veoma dobar, korektan članak, naročito korektno opisivanje Aleka (AV) Predsednika Srbije. Diskutabilno je to “šta je to izdajnik?” Svakako da niko nije to u onom rigidnom smislu, ali “EU nema alternativu”!?? je “priprema”, “sondiranje terena” na tako nešto! Mora postojati alternativa, stvoriti je! Samo idioti mogu prihvatiti nešto “bez alternative”! To je radio “BoTa” i DrK – adžija “prvnih nauka” sa prodajom NIS (i naftnih resursa), to se zove izdaja, jer pravi idioti i neznaju šta rade, pa tako ni kada naprave izdaju! Izdaja može biti veoma “suptilnog” oblika. Kralj Aleksandar Karađorđević je jedan od najvećih (ili apsolutno najveći) izdajnik srbskog naroda, njegov sin je tek dečarac. Srbski komunisti (i SANUisti) su bili samo volovi ali to ih ne amnestira da nisu bili izdajnici srbskog naroda! Toma (majmun) Nikolić (i njegova opajdara Dragica) su (isto) izdajnici bez obzira što im je namera bila samo da kradu, nije im bila to bila dužnost, ali oni nisu ni znali šta treba da rade, prva Tomina aktivnost (kao Predsednika države) bila je da amnestira (“pomiluje”) neke teške zločince, i on je to uradio, pustio ih na slobodu!!! Tu se odmah video njegov moralni karakter i politički kredibilitet!

  4. Dodaje se da je odbornik DSS Nebojša Bakarec podržao pozivanje na nasilje i diskriminaciju jedne manjinske grupacije, a huligane nazvao mladim ljudima koji su gurnuti da se biju protiv predstavnika policije.

    “Bakarec je homoseksualnost okarakterisao kao bolest, nastranost, devijantno ponašanje i izopačenost, te društveni problem zbog koga su se sukobili predstavnici zdrave, heteroseksualne Srbije”,
    To je deo izjave cenjenog g. Bakareca o tzv. Paradi ponosa 2010. Pametnom dosta,,,a apropo Vucica i kako je uradio vise za 120 000 Srba sa KiM nego bilo ko za poslednjih 30 godina,uveo je granicne prelaze,pozivni broj,priznao dokumenta i diplome lazne drzave,ukinuo sve preostale institucije drzave Srbije,pomogao izbor Tacija,usao u koaliciju sa Haradinajom…jel treba jos nabrajati…

      • Ne nego da je doticni Bakarec kao bio protiv tzv. Parade ponosa 2010. i podrzavao je nasilno prekidanje iste a 2017. podrzava one koji su nekoliko godina kasnije izveli i vojsku da bi osigurali odrzavanje iste i takodje koji su postavili LGBT osobu da bude predsednik vlade Srbije. Takodje,sto je mnogo bitnije, podrzava one koji su napravili granicne prelaze izmedju KiM i ostatka Srbije i koji su dozvolili da NATO sparta po ostacima ove nekada slobodarske zemlje,a nije u stanju da RSHC u Nisu da barem diplomatski status…

  5. Што је саме државе тиче, нема Србије без ћирилице. Џаба вам прича .Има ли Србија потребу да буде држава или подрепак неке веће заједнице која ће јој на силу узети не само идентитет, него државност, суверенитет и радну способност.
    Знате ли када ће Србија постати држава?
    Оног дана када у престоници, у свим градовима Србије, на улицама, буду рекламе и истицани називи фирми исписани ћирилицом.
    Ћирилицу штити народ преко Устава, мора да је штити држава.
    Човек-србин је највише државно богатство. Уништен је са ћирилицом.
    А Клајн? Какве везе он има са српством и ћирилицом. Уљез, глодар,

  6. Hm,hmm…uvesti neke,latinicne takse,za firme i oglase, Posta Srbije,da propise, postansku marku,od 500 dinara,na svakoj koverti,adresiranoj latinicnim pismom, sa obznanom,da pisma,adresovana latinicom,bez propisane marke,nece biti urucena,primljena.bice vracena.

  7. За Лунета
    Политичари не би смели да предузму тако радикалне мере , јер је народ већ давно поверовао у лаж лингвиста да је његово писмо и латиница. Да бе се додатно осигурали у таквој лажи “елита” је чак фалсификовала репринт издање Вуковог речника. Др Голуб Добрашиновић и други додали су том речнику још један лист на коме су једна поред друге ћирилица и латиница. А то би онда требало бити сведочанство да је Вук аутор и ове хрватске латинице. Тај фалсификат је открио електроинжњер Владислав Грујић. Проф. др Р. Симић је доказао да Вук није аутор ове латинице, али је ипак закључио да је она српска. Прошле године је било 100 година од прве окупације српских земаља латиницом, којом је била забрањена ћирилица. Симић и остали му саборци у латиничењу српског народа нису уопште регистровали тај историјски догађај. Нису ни могли јер су унели у српски правопис да је стандардно писмо српског језика и латиница, управо она коју је окупатор унео на бајонетима 1916.г.
    Чини ми се да прво треба обавестити народ о описаној подвали и избацити ту латиницу из српског правописа . Тиме што би латиница била избачена из српског правописа, српски народ би опет добио оно што вреди у целом свету, а што му је одузето у комунизму и југословенству – једно писмо за један језик.

    • OK. Čak i da se prihvatie te tako radikalne mere (ako su neophodne – neka budu) ipak, sa jedne strane se Srbi ne mogu odricati latinice kao “okupatorsko” pismo a da (sa druge) “tituliraraju” kralja Aleksandra (Karađorđevića) kao “viteški kralj” (kada to ni po čemu nije bio, već suprotno) jer je upravo On, zahvaljujući (izključivo) njemu, latinica dobila status koji sada ima u Srbiji i srbskom narodu! Daklem, treba mu (tom kralju) odreći sve časne “atribute” i izbrisati znamenja geografska (nazive ulica i trgova kao i imena gradova koja nose njegovo ime) a njegove potomke svesti na obične građane bez ikakvih prava na neke pretenzije po vladarskoj liniji, jer taj njihov predak je doneo toliko zla Srbima kao retko koji neprijatelj! Drugo, o pravu njegovih potomaka za dolazak u Srbiju kao nekakvi “naslednici” trebao se narod pitati a to znači referedum, a ne zakulisane radnje nekih ljubitelja monarhije koji bi da i oni postanu neki “knezovi” i (naprečac) nekakva “aristokratija”, kao što je i Toma Nikolić, od obične bitange, dripca i bukvana – hop i “predsednik države” i akademik SANU čak, “vojvoda” i “ktitor” crkve, i povrh svega “svetac”! (Doduše, svetc može jer i kod katolika ima takvih svetaca – Sv Roko sifilističar npr. Tako može i Sv Dragica npr.!

      • СРПСКИ НАРОД ЈЕ У 20. ВЕКУ ДОЖИВЕО НАЈВЕЋУ НЕСРЕЋУ У СВОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ ОД СРПСКИХ ЛИНГВИСТА, А ТА НЕСРЕЋА НАСТАВЉА СЕ И У 21. ВЕКУ

        1. Нормирање и српског језика, као сваког другог језика у Европи, на једном (српском) писму, а не на два писма није никаква “радикална мера”, него пракса која је једина у свим језицима и народима Европе. Хрвати су то нормално, као сви други, осим Срба и њихових лингвиста, урадили. У њиховом Правопису хрватског језика напуштено је нормирање њиховог језика на два писма, него су записали: “Хрватски језик данас се пише латиницом.” У наставку су осигурали своје стваралаштво и на ћирилици на овај начин: “Све оно што је до сада објављено на ћирилици припада хрватској културној баштини.” Хрвати су уважили чињеницу у свету да је хрватски језик регистрован с латиничким писмом.
        Срби су једини поступили као у време “српскохрватског језика”, па су нормирали језик Срба и даље на оба писма. Последица тога јесте једина могућа: наметнуто хрватско писмо (окупацијско писмо уместо забрањене српске ћирилице од 1916-198) настављено је да се фаворизује и оно данас покрива и у Србији 90 одсто. То је буквални ћирилицоцид (помор српског писма). То су омогућили плаћени српски лингвисти који и не спомињу никада и нигде да је пре сто година то хрватско писмо стигло у Србију преко окупатора који су заједно с непријатељима Срба донели туђе писмо ради замене српске азбуке. Зато се, на моју и личну жалост, мора рећи истина: српски лингвисти су практични и најважнији данашњи затирачи ћирилице у Србији и у српском народу изван Србије. Они су чак неспособни да међу собом нађу неког стручњака за језик, па су деценијама са стручњаком у Одбору за стандардизацију српског језика, који није ни студирао српски језик него италијански језик. Ако неко пронађе такву глупост игде на свету, честитаћу му. Дакле, српски лингвисти су такве пришипетље хрватским мудрим лингвистима јер су и после одустајања Хрвата од “хрватскосрпског језика” наставили да примењују Новосадски договор о српскохрватском језику и двама писмима из 1954. о још су чак и 1990. године били против враћања имена српском језику, него су тврдили и тада да је “српскохрватски језик израз њиховог научног уверења”. Они не знају ни да се постиде за помор ћирилице и за данашње настављање израде Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Ваљда се надају повратка политике у којој ће поново бити “српскохрватског језика”. Они су неспособни да се угледају макар у нечему на мудрије хрватске лингвисте па да забораве на глупост о “српскохрватском језику” и “богатству двоазбучја”. Они су чак толико наивни (или глупи, враг ће знати шта им је), па као председник данашње сироте Матице српске, кажу: “Историја је Србима донела два писма и то мора да се уважава.” Шта је њих брига што је то донела Србима окупаторска историја у што и у Србији данас не можеш срести српско писмо у српском језику ни на пушкомет. Српски народ је доживео у свом језику и писму највећу несрећу с својим плаћеним лингвистима.
        Они (као филолог поменути Станић) не знају ни толико да се дубровачка књижевност не може учинити српском преко било ког писма, него може само тако што је написана српским језиком!
        оВА ИСТИНА МОРА ДА СЕ СТАЛНО ПОНАВЉА КАЈКО БИ СИРОТИ НАРОД УСПЕО ДА СХВАТИ ДА СУ ГА СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ИЗМАНИПУЛИСАЛИ И У СВОМ ЈЕЗИКУ И ПИСМУ БУКВАЛНО ЗАКОПАЛИ.

  8. За Збиљића
    Осврнуо сам се на коментар Лунета који је предложио неке мере у корист ћирилице, а ја сам за њих написао :”Политичари не би смели да предузму тако радикалне мере…” Дакле, нисам поредио неупоредиво : нормирање српског језика ( којег би требало да врше лингвисти) и мере које би могли предузети политичари . Нормирање српског језика на једном писму , уместо на два писма како је учињено српским правописом, није никаква радикална мера него је то само поступање по Уставу, односно враћање на стање какво је и било пре уласка Срба у језичко заједништво са Хрватима, а мере које је предложио Луне јесу радикалне мера за политичаре. Они знају да је латиница већ дубоко укорењена у српском народу ( више од 90% у јавној употреби) , а не знају да ли би залагањем за ћирилицу добили или изгубили који политички поен. Опрезни су јер су ДВЕРИ једина странка која је отворено за ћирилицу, а једва је ушла у скупштину.Па зар и овај бедни број коментара не сведочи о томе колико је Србима стало до ћирилице?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here