Небојша Бакарец*: Правда је спора, али достижна

Поделите:

„In this proud land we grew up strong
We were wanted all along
I was taught to fight, taught to win
I never thought I could fail

Peter Gabriel – Don’t Give Up

Правда је победила. Нема бољих речи којима се може описати правоснажна пресуда Судског већа, Специјалног суда у Београду, којом је једногласно ослобођено седам припадника некадашње Јединице за специјалне операције, оптужби за оружану побуну 2001. године. О овом случају сам још у новембру 2010., водио полемику са адвокатом Срђом Поповићем. Тим поводом сам написао два аналитичка текста (први, „Нечастиви адвокат лажно пријављује“ и други, „My life in the bush of ghosts -Мој живот у шикари духова“ ), види линкове:

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/necastivi-advokat-lazno-prijavljuje.html

http://www.nspm.rs/polemike/odgovor-srdji-popovicu-ili-moj-zivot-u-sikari-duhova.html

Први текст као одговор на кривичну пријаву Поповића, против Коштунице, Томића и припадника ЈСО – види линк на Пешчанику: https://pescanik.net/krivicna-prijava-za-oruzanu-pobunu/ и други текст као одговор на текст Поповића упућен мени – види линк на Пешчанику:

https://blog.pescanik.net/?p=50

Текстове сам писао у своје име и за свој рачун, а Поповић је радио за рачун „Пешчаника“, Друге Србије и целе Пете колоне. На „Пешчанику“ је Поповић овим поводом имао блог и многобројне сараднике. У полемику су се укључили, на страни Поповића и „е-новине“, „Данас“ и Басара. Сви су изнели низ увреда на мој рачун. За Поповића је радила цела редакција „Пешчаника“, уз низ сарадника – коментатора на блогу, од којих су већина били екстремисти Друге Србије. Иако се радило о неравноправној борби, због тога што сам полемику водио сам, без ичије помоћи, „Пешчаник“ је после мог одговора Поповићу, био присиљен да угаси блог, због тога што су многи коментари Поповићевих сарадника обиловали личним, али и шовинистичким увредама, пре свега на мој рачун, али и на рачун Ружице Ђинђић, Војислава Коштунице и многих других.

Све то сам побројао у свом тексту „My life in the bush of ghosts -Мој живот у шикари духова“. Зашто сам тако насловио текст? Нигеријски писац Амос Тутуола је 1954. године написао роман тог наслова. Књига се бави судбинама смртника који залутају у свет духова. Музичари Брајан Ино и Дејвид Бирн су 1981. године издали албум под истим именом, инспирисан Тутуолиним делом. Имам га и дан данас. Ту плочу сам још тада схватио као упозорење, као предвиђање, као звучни запис који описује медије, савремени свет, хаос, ентропију, све у злокобној какофонији звукова. Када сам 2010., посетио наведени блог и погледао коментаре, помислио сам на албум „My life in the bush of ghosts“. Цео блог је остављао утисак роја демона и злодуха, заробљених у оностраном. Угасили су тај блог брже боље, због тога што су га сами претворили у нечист. Мени је било довољно што сам их сам поразио. Толико о томе. Иначе, пре неколико дана , поводом пресуде, „Пешчаник“ је објавио кривичну пријаву Поповића и цео блог у прилогу.

(Овај спот најбоље описује блог „Пешчаника“)

Сам Срђа Поповић се прославио деведесетих, када је у Америци потписао петицију којом захтева бомбардовање свог народа. У интервјуу америчком листу „Peace magazine он је сам и признао да је починио акт издаје сопствене домовине. Срђа Поповић је из САД, где је живео до 2000. године, мртав хладан позивао да се бомбардују Србија и Република Српска.

(видети на линку: http://archive.peacemagazine.org/v10n2p08.htm ).

Указујем на један део тог интервјуа када новинар Слободан Дракулић подсећа Срђу Поповића да је својевремено потписао петицију којом се позива на бомбардовање Србије:

Дракулић: Прошле јесени сте потписали петицију за бомбардовање Србије и српских положаја у Босни. Очекивао бих да вам људи поставе одређена питања попут : Нисте ли извршили чин издаје против сопственог народа, или против државе Србије?

Поповић: Па добро, ја сам адвокат, технички гледано, да, починио сам акт издаје, по законима Србије. Војни пораз Милошевићеве владе је у најбољем интересу српског народа. То је нешто што треба да жели сваки добар српски патриота.

Дракулић: Потписавши такву петицију, не сугеришете ли да насиље и рат могу да реше одређене политичке проблеме, какав је оружана српска сецесија од Босне и Херцеговине или од Хрватске?

Поповић: (…) Ја видим да Срби у Босни врше агресију против државе признате од УН, и видим да врше геноцид. Мислим да обе ствари морају бити заустављене.

Дракулић: Али зар не треба они онда (мисли на међународну заједницу) у средњој Босни да бомбардују Хрвате када они врше геноцид над муслиманима? Или да бомбардују Србе када врше геноцид над Хрватима? И зар не треба да бомбардују муслимане кад они врше геноцид против кога год – Хрвата или Срба?

Поповић: Не мислим да су све три стране једнако одговорне за почетак (рата) или да су све три стране једнако одговорне за ратне злочине. Мислим да су Милошевић и Југословенска Армија (која је значајна сила) започели рат. И најгоре и најбројније ратне злочине је починила српска страна.

Дракулић: Призивањем оружане интервенције против српских снага, зар не призивате у ствари неизбежне ратне злочине који ће бити извршени над српским становништвом? Српске снаге су на терену измешане са цивилним становништвом. Оне седе у српским селима и бомбардују Сарајево.

Поповић: У сваком оружаном сукобу ће бити цивилних жртава. Нажалост то је неизбежно. Не мислим да ова чињеница треба да спречи међународну заједницу да учини оно на шта је обавезана међународним законима: зауставити агресију, зауставити насиље“.

Што се саме пресуде тиче, она је само констатовала оно што и врапци знају. Да 2001., никакве побуне није било, већ само протест ЈСО, што је потврдила и Влада Србије на своје две Седнице (61. и 62.), којима је председавао сам Зоран Ђинђић. Влада Србије није прогласила ванредно стање,није ставила службе безбедности у стање борбене готовости, и констатовала је да није била угрожена безбедност грађана и да не постоји бојазан од насилног преузимања власти. То доказује и долазак премијера Зорана Ђинђића са малолетним сином на прославу славе ЈСО, тих дана.

Стенограми са те две седнице Владе Србије су објављени у НИН-у средином 2007.године и Ђинђићеви ставови о тој теми су добро познати.

На 61.седници Владе Републике Србије, одржаној 11. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :

Трећа тачка – Влада је прихватила Извештај Министарства унутрашњих послова у вези са испољеним незадовољством јединица МУП-а смештених у Кули, без даљих квалификовања. Значи, прихватили смо Информацију без неког посебног закључка“.

Министарство унутрашњих послова ће у складу са својим надлежностима донети као и код рудара, у овој земљи су сви кршили законе у изражавању својих протеста. И рудари, и синдикати и у сваком од тих случајева смо рекли – хајде да видимо да надлежно министарство нађе неко решење које неће доливати уље на ватру. Имамо довољно времена сутра, ако се ствар заоштри, да реагујемо оштрије (…) У овом тренутку треба да спуштамо лопту. Не треба да правимо панику. Значи, ово саопштење треба да значи подршку министарству и у принципу ово је емитовање поруке да је све у реду и да је све под контролом“.

На 62.седници Владе Републике Србије, одржаној 14. новембра 2001.године Ђинђић је рекао :

Чим сам се вратио са пута, добио сам позив од организатора ових протеста да посетим њихову јединицу у Кули и да разговарамо о проблему који је настао. Разговарао сам са њима три сата. Ја сам им и дао један предлог, оставио им времена да размисле о томе и очигледно је било да то нису прихватили, јер сам у току ноћи, односно у 03.00 сата, добио информацију да су они кренули са борбеним колима и возилима ка Београду, али сам у међувремену, из њихових редова добио и информацију да ће то бити миран протест и да се не ради о покушају никаквог државног удара или оружане побуне“.

Да ли иза тога стоји нека друга позадина и да ли је током тих протеста створена нека друга позадина, то је неко сасвим друго питање. Сигурно да не постоји и да је то незадовољство имало неколико фаза и да се кроз те фазе карактер тих протеста мењао, али ми имамо посла са пропустима у Служби који су озбиљне природе (…)“

Захтев ових демонстраната, или штрајкача, или протестаната, или како год хоћете да их назовем, јесте(…)“

Не можемо ми да позивамо увек Владу да решава искрсле проблеме у појединим ресорима, да позивамо председника владе када треба да решимо питање штрајка. Или штрајк рудара, штрајк полицајаца, да председник владе решава штрајк“.

Верујте мојој процени, ово је један међупотез који нама омогућава реорганизацију, која је неопходна, да решавамо ствари. То је као са „Црвеном заставом“ (…) За мене је то типично јавно предузеће. Ништа није боље стање у „Електропривреди“ Србије, ништа није боље стање у железници, ни у једном јавном предузећу, с тим што они имају специфично средство за рад, али за мене је струја још гори проблем него „црвене беретке“ (…)“.

Ова смешна оптужница је подигнута почетком марта 2012., у доба жутог картела на власти. Подигнута је због огромних притисака Тадићеве власти (Маловић, Хомен, Месаровић, Бошко Ристић) на Тужилаштво, а за потребе предстојећих избора. Из оптужнице су неминовно изостављени Коштуница и Томић, због тога што би окривљавање њих двојице учинило оптужницу предметом подсмеха. Кривичну пријаву против Коштунице, Томића и седам бивших припадника ЈСО је поднео адвокат Срђа Поповић, као што сам указао на почетку текста. Цео малигни процес је почео много раније, као део настојања да се Коштуница оптужи да стоји иза убиства Зорана Ђинђића (политичка позадина). Једини мизерни аргумент против Коштунице је пука чињеница да је је он прокоментарисао протест ЈСО, цитирам :“Ишло се ка једном разрешењу уз доста околишања и изгубљеног времена, али ипак се ишло ка решењу које води ка смиривању. С друге стране ради се о људима који нису угрозили безбедност државе, осим када је реч о функционисању саобраћаја. Њихов посао је такав да немају друге униформе- они су се појавили у оном што је њихова радна и свакодневна униформа. Да су се ствари решавале раније овог проблема не би било“. И тада и касније вешто је сакривана чињеница да је и сам Ђинђић, на седницама Владе, слично окарактерисао протест ЈСО.

И наравно, плејада нечасних оптужитеља, је намерно прикривала очигледно и основно – да Коштуничин коментар из 2001. године, не може бити, у било каквој вези са убиством Зорана Ђинђића, 2003.године., а камоли „мотив“ или „кључни доказ“ убиства (поред чињенице да су одговорни за убиство и осуђени). То данас потврђује и некадашњи коминистар унутрашњих послова, угледни адвокат Божо Прелевић. Он је оценио да је било очекивано да ће бивши припадници ЈСО бити ослобођени оптужби за оружану побуну. Прелевић је рекао да је иза свега била идеја да се прозове тадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница за нешто за шта није био одговоран. С обзиром на то да је ово првостепена пресуда, Тужилаштво за организовани криминал има право жалбе.

Истовремено, ова пресуда и њене поуке, нас подсећају на механизме којима се поново служи жути картел, овај пут у случају убиства Оливера Ивановића. Истим методама данас се служе Саша Јанковић, Ђилас, Јеремић и други бесрамници, у покушају да убиство Ивановића подметну Александру Вучићу, без икаквих аргумената. Сам Јанковић се већ трећи пут „грчи“ у Пионирском парку уз десетине следбеника(!), испред Председништва, покушавајући да за убиство Ивановића оптужи Вучића. Читава „аргументација“ ових безумника се своди на то да су у октобру 2017., на локалним изборима на КиМ, Ивановићева и Српска листа биле политички супротстављене, а да су Српску листу подржавали и Србија и СНС и Вучић. И све то им згодно дође да додатно поткопају Вучићеве, односно државне напоре да се сачувају Косово и Метохија.

*Аутор је политички аналитичар и одборник Скупштине у Београду

Небојша Бакарец

 

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here