НЕБОЈША БАКАРЕЦ: ПРОТЕСТ 2019.- РАЗОТКРИВАЊE

Поделите:

У претходна два текста о протестима (Одреднице 1.и 2.) 2018/19, анализирали смо првих пет протеста и говорили смо о искуствима из прошлости, о циљевима протеста – припремама за преврат у Србији, о вербалном насиљу и претњама упереним против власти, о слабостима протеста, о обмањивању јавности, о инспираторима и организаторима протеста. Ваш аутор није очекивао да ће се даље бавити овом темом. Међутим, дошло је до таквог развоја догађаја, који заслужује да буде посебно анализиран. То се пре свега односи на врховне организаторе и инспираторе протеста, Американце (амбасаду САД), који су отворено иступили на протесту (16.01.), дан пред долазак Владимира Путина. На том протесту су се појавили шеф политичког одсека амбасаде САД (и трећи човек амбасаде) Дејвид Линдгрен Геренбек (David Lindgren Gehrenbeck) и Денис Ибишбеговић, службеник политичког одељења амбасаде САД (Одредница 3.). Тиме је амбасада САД послала вишеструку политичку поруку. Прво, отворено су демонстрирали силу, поручујући да им њихова моћ омогућава да се отворено мешају у унутрашње послове једне суверене државе. Друго, послали су отворену поруку да они, САД, стоје иза протеста. Треће, својим недипломатским актом, ароганцијом и бахатошћу, покушали су Србији и Вучићу да покваре тријумфални сусрет са Путином, поруком – „уживај сутра, али знај да ће протести које ми организујемо, у циљу твог свргавања с власти, бити настављени и кад Путин оде“. Аутор овог текста истиче да је у последњих неколико година више пута указивао на чињеницу да протесте у Србији (2016.,2017.,2018. и 2019.) иницирају и организују амбасаде САД и УК. Више пута су те амбасаде то и потврдиле, директним учешћем на протестима. О свему томе у посебном поглављу. Такође, појавили су се велики сукоби међу организаторима протеста, и настали су нови ексцеси које су изазвали Ђилас, С. Трифуновић и Ж. Веселиновић.

Пређашњи скандали – мешања амбасаде САД у унутрашње послове Србије

Већ смо утврдили да ово није први пут да САД и УК организују или подстичу безразложне протесте у скоријој прошлости. То се већ догодило 2016. и 2017. године. Сетимо се и да је амерички амбасадор Кајл Скот (Kyle Randolph Scott), посетио изборни штаб и седиште ДС током изборне ноћи 2016. Он је сазвао тадашње лидере цензус странака, који су после тога упали у РИК. Тадашњи неуспех ових странака, натерао је Американце и Британце , на другачији приступ у планирању и организовању демонстрација. Више пута током 2016., САД и УК су финансирали и организовали протесте организације „Не давимо Београд“. Тако су 25. јуна 2016. на протесту „Жуте патке“ снимљени, функционер америчког Стејт дипартмента, Соломон Блек ( у ствари „специјалац“) и службеник америчке амбасаде, Денис Ибишбеговић (Одредница 4.). Они су на тим протестима не само учествовали већ су их и контролисали. Овим поводом тада се огласио амерички амбасадор Кајл Рендолф Скот. Он је био видно изнервиран и бесан због питања листа „Информер“ о учешћу Блека и његовог саветника Ибишбеговића на протестима. Амбасадор је изјавио:“То није ништа погрешно. Погрешан је чланак Информера о томе. Апсурдан је! Задатак дипломата и запослених у амбасадама широм света јесте да шаљу извештаје Вашингтону о томе шта се дешава у земљи. И то што је саветник амбасаде САД стајао по страни на протесту и гледао шта се догађа није ништа другачије од тога да новинар Информера испрати тај догађај. Потпуно је апсурдно таргетирање америчког званичника на један такав начин. То је неодговорно“. Његова екселенција је „заборавила“ да Соломон Блек и Денис Ибишбеговић уопште нису “стајали по страни“, већ су били учесници антивладиних демонстрација. Амерички амбасадор тада није желео да одговори на питање шта би се десило када би службеници српске амбасаде у Вашингтону активно учествовали у антивладиним протестима у САД, односно у Вашингтону.

После тога, након председничких избора 2017., две амбасаде су одлучиле да бесмислене протесте не организују неспособне и компромитоване опозиционе политичке странке, већ, како је ранијих деценија чињено – „аполитични студенти“. Крунски доказ о вештачки изазваним протестима у априлу 2017., је сам ток и резултат председничких избора. Сви међународни и домаћи посматрачи су потврдили регуларност избора, није било никаквих проблема на бирачким местима, а Вучић је глатко победио у првом кругу са 55%. Није било никакве изборне крађе. Шеф посланичког клуба СНС у Скупштини Србије, Александар Мартиновић, је у априлу 2017. на конференцији за новинаре у Скупштини Србије, показао фотографије службеника амбасаде Уједињеног Краљевства на протестима у Београду и службеника амбасаде САД на протесту у Новом Саду.

Чињенице о дипломатији и шпијунажи

Упознајмо се укратко са неким чињеницама о дипломатији и шпијунажи у савременом свету.

Захваљујући богатству и разноврсности информационих извора, као и примени савремених технологија, десиле су се радикалне промене у односима између јавних и тајних информација, података и докумената. Све је мање тајних, а све више јавних информација о „свему и свачему“ у свакој земљи (о томе сведочи и текст вашег аутора). Расположиви информациони извори – интернет, дневна штампа, стручни и научни часописи, књиге, радио, телевизија, научни скупови, предавања, пријеми, сусрети у дипломатском кору, присуствовање инаугурацијама, војним спектаклима и слично – омогућавају свакој дипломатској мисији да о држави пријема, на легалан начин, прикупи око 85-90 одсто потребних информација релевантне обавештајне вредности.

Међутим, упркос богатству и разноликости информационих извора, до неких поверљивих информација, посебно оних које за земљу пријема представљају војну, економску, технолошку, службену и другу тајну, не може се увек доћи на легалан начин, коришћењем дозвољених средстава. Према процени америчких служби, 10-15 одсто свих информација прикупља се на нелегалан начин. То је посао тајних обавештајних служби. Међутим, одређени део најделикатнијег конспиративног посла оне не могу саме да обаве. Зато се захтева одговарајућа помоћ, сарадња и учествовање дипломатске мисије, с обзиром на то да дипломате, према Бечкој конвенцији, уживају дипломатски имунитет. У извршавању таквих послова ангажују се каријерни обавештајци са дипломатским статусом (пример – Џон Дејвид Нејбор (ЦИА) – афера „Перишић“) или каријерне дипломате са обавештајним статусом (пример – Дејвид Линдгрен Геренбек). Сходно томе, у дипломатско особље америчких амбасада инкорпорирани су агенти ЦИА. Веома је тешко истовремено бити и каријерни обавештајац и дипломата (као Џон Нејбор), као што је веома тешко истовремено бити и каријерни дипломата и обавештајац (као Дејвид Геренбек). Углавном све америчке дипломатске мисије, осим директне сарадње и повезаности са обавештајном или обавештајним службама своје земље, у свом саставу имају и посебно организовану обавештајну службу, састављену како од каријерних обавештајаца-дипломата тако и од каријерних дипломата-обавештајаца. То је случај и у Србији. Дипломатска мисија САД броји 53 висока дипломатска службеника, који су у евиденцији МСП (Одредница 5.). Ту нису урачунати нижи службеници, припадници војног обезбеђења и остали амерички држављани који раде на подручју комплекса америчке амбасаде. Приликом отварања (нове) амбасаде, 01.07.2013., речено је да у њој ради око 350 особа. Сама зграда има 14.000 квадрата и у њу су САД уложиле око 117 милиона долара! Цео комплекс америчке амбасаде на Дедињу се простире на 10 хектара! Ради се о највећој амбасади у региону. Тренутно тамо ради најмање 500 особа.

Свако присуство обавештајаца-дипломата и дипломата-обавештајаца у дипломатској мисији увек представља потенцијалну опасност од злоупотребе дипломатије у шпијунске сврхе. Бављење конспиративним обавештајним пословима у интересу своје државе, увек је скопчано са већим или мањим ризиком, односно ценом која, пре или касније, мора да се плати.Ту цену је 2002.,платио Џон Нејбор, први секретар амбасаде САД, истовремено и шеф поставе ЦИА на Балкану – откривен је и ухваћен, и потом су га САД повукле из Србије. Да ли ће ту цену платити и Дејвид Геренбек, показаће време? За сада, он је уз сагласност амбасадора САД, послао поруку властима Србије, својим и Ибишбеговићевим учешћем у антивладиним протестима 16.01.2019.године.

Дејвид Геренбек и нови дипломатски скандал амбасаде САД

Сада је дошао тренутак да нешто кажемо и о каријерном диломати – обавештајцу САД, Дејвиду Геренбеку и о новом скандалу који је изазвала амбасада САД. На почетку текста смо навели да je главни организатор и инспиратор текућих протеста, амбасада САД. Амбасада САД је то потврдила својим отвореним иступом на антивладином протесту одржаном 16.01.2019.године. Дан пред долазак Владимира Путина. На том протесту су се појавили шеф политичког одсека амбасаде САД, Дејвид Геренбек, и Денис Ибишбеговић, службеник политичког одељења амбасаде САД.

Они су снимљени више пута током протеста у разговору са функционерима опозиционих странака, на пример са Николом Јовановићем, потпредседником НС и најближим сарадником Вука Јеремића. Тиме је амбасада САД, поново, сврстала своју земљу на страну опозиције у једном бесмисленом политичком протесту, који је део настојања да се изврши преврат у Србији. То је скандал. То је недопустиво. То је кршење дипломатских норми и обичаја. То је мешање у унутрашње послове једне суверене државе. Тиме амбасада САД показује да, у најмању руку, пружа подршку припремама и покушајима насилног мењања уставног поретка у Србији. Узимајући у обзир двогодишњи хаос у коме се налазе Доналд Трамп и његов кабинет, деловање амбасаде САД у Србији уопште не мора да одсликава вољу америчких власти. Србија није на листи америчких приоритета. Док год амбасада остварује свој примарни циљ – борба против руског утицаја и док год је конструктивна у погледу питања Косова и Метохије (као што је и Србија конструктивна), дотле нико неће загледати даље. Дотле амбасадор Скот и шеф политичког одељења амбасаде, Геренбек, имају одрешене руке. Тим више, због тога што описано вишегодишње деловање амбасаде САД, нико у Србији не проглашава скандалом.

Већ смо поменули да је Дејвид Геренбек каријерни дипломата обавештајац. Рођен је у Провиденсу, држава Род Ајленд. Има 49 година. Стекао је Б.А. (Bachelor of Arts) диплому из руског језика на колеџу Свартмор. Докторирао је 2000. године, на тему руске књижевности, на Универзитету Браун. У Стејт дипартменту ради од 2000. године. Био је на служби у амбасадама САД у Јерменији , Русији, Киргизији, Грузији и у конзулату САД у Мелбурну. Био је заменик главног политичког саветника у мисији САД при НАТО, у Бриселу. После тога је био директор једног одељења у институту Стејт дипартмента – ФСИ (Одреднице 6.и 7.). Геренбек је задужен за сузбијање руског утицаја у већини земаља у којима је службовао (Јерменија, Киргизија, Грузија, Србија). Такође, задужен је за оперативни рад на помоћи опозиционим снагама у земљама у којима власти нису биле, или нису сада по вољи Вашингтона (или амбасаде САД).

Из шест процурелих депеша Вашингтона, које се налазе на Викиликсу, а у којима се помиње Геренбек, види се да је Геренбек био дипломата-обавештајац задужен за Централну Азију (Одреднице од 8.до 13.). Такође, из треће депеше –„08BISHKEK293“ (Одредница10.), се види да је Геренбек задужен да надзире и одобрава различите обавештајно безбедносне активности и послове. Сада више није задужен за Азију, већ за Балкан. Као што смо навели задужен је и за антируске активности у Србији, и на Балкану. Геренбекова највећа битка у каријери завршена је неуспешно. То је била борба за опстанак америчке базе Манас у Киргизији, једине базе САД у централној Азији. Киргизија је практично приморала САД да напусте базу 2014. године, после низа година упитног статуса. Сам Геренбек је службовао као дипломата обавештајац у Киргизији, од 2006. до 2008. Његов мандат се поклопио са мандатом амбасадорке САД у Киргизији, Мери Јовановић (Marie Louise Yovanovitch). Мери Јовановић је 2005. године била именована за амбасадора САД у Киргизији, после „тулипанске“ револуције у тој земљи. Била је на челу дипломатске мисије до 2008. године, без резултата, ако изузмемо токсично деловање амбасаде против интереса киргишког народа и Русије. Њено и Геренбеково деловање у Киргизији је шест година касније, довело до затварања америчке базе Манас и до јачања руског утицаја, до данашњих дана. Данас је Мери Јовановић амбасадор САД у Украјини, где евидентно ради на деструкцији те земље (Одредница 14.). Од „Мајдана“ наовамо, Украјина показује да је озбиљно заражена ревизионизмом и неонацизмом (уз сагласност САД). Главни сарадник Мери Јовановић у Киргизији, Дејвид Геренбек, видимо, покушава да ради то исто у Србији. Иначе, мандат Јовановићеве и Геренбека у Киргизији су обележили многобројни скандали. Прво су Јовановићева и Геренбек, 2006. године, вршили притисак да Киргизија ступи у програм Светске банке и ММФ. То је изазвало бурне реакције у Киргизији, а протест су изразили и власт и опозиција, који су сматрали да би република Киргизија на тај начин практично потпала под спољну управу. У децембру 2006. године, амерички војник из авио-базе „Манас“, убио је држављанина Киргизије и, без обзира на протест државних званичника, био је тајно пребачен у САД. Овом операцијом је руководио лично Дејвид Геренбек (то му је било у опису посла). У Киргизији су због тог скандала да захтевали укидање дипломатског имунитета америчким војницима, а предлагано је и да се авио-база измести са територије Киргизије. Пре одласка Јовановићеве и Геренбека из Киргизије, догодио се такозвани „оружани скандал“ 2008. године, када су сарадници Министарства унутрашњих послова Киргизије у главном граду Бишкеку пронашли велико складиште америчког оружја (ракетни бацачи, снајпери, аутоматско оружје) у простору који су изнајмљивале америчке дипломате. САД никада нису дозволиле да се разјасни ова афера у коју је био укључен низ америчких држављана са дипломатским имунитетом и америчко војно особље. За цео скандал, од почетка до краја одговорни су америчка амбасадорка Мери Јовановић и Дејвид Геренбек, као највиши дипломатско обавештајни официр. Срећом, Србија није Киргизија. Занимљиво је да претрагом на сајту Стејт дипартмента, не можете пронаћи било какав траг о Геренбеку, док претрагом имена Кајл Скот, долазите до података о амбасадору.

Афера „Перишић“- Скандал и неуспех амбасаде САД

Неминовно је да се осврнемо на аферу „Перишић“. Контраобавештајна војна служба Војске СР Југославије, ухапсила је 14. марта 2002. године, у мотелу „Шарић“, пензионисаног генерала Момчила Перишића, бившег начелника Генералштаба Војске СРЈ и потпредседника Владе Србије, заједно са америчким „дипломатом“ Џоном Дејвидом Нејбором (шеф обавештајаца ЦИА, на Балкану). Ухапшени су због сумње да је Перишић, Нејбору предавао поверљива војна документа високе државне важности. Амерички „дипломата“ је пуштен из затвора чим је доказао свој дипломатски имунитет. Досовски МИП СР Југославије није изрекао меру протеривања америчког дипломате. Међутим, Стејт департмент је у кратком року повукао Џона Нејбора (алијас Џима Баркаса, алијас Теренса Мајкла Хоуша) из Амбасаде САД у Београду.

О том случају говоре и подаци са сајта „Недељне геополитичке вести и анализе“(„Weekly Geo-Political News and Analysis“), канадског истраживачког новинара Бенџамина Фулфорда. Наиме, на том сајту је, 24. маја 2011., објављен текст о Џону Дејвиду Нејбору, другом главном учеснику афере „Перишић“ (Одредница 15.). У прилогу стоји да је редакција сајта замољена да објави предметни „мејл“ о Џону Нејбору, и фотографију његовог пасоша! У том посту између осталог стоји :“Особа са пасоша (оп.аут. : у прилогу – слици пасоша стоји име Теренс Мајкл Хоуш /Terence Michael Howes, рођен 9.11.1961. у Норичу , британски грађанин – види слику у прилогу овог текста –оп.аут.) која је желела да обавести мене (Бенџамина Фулфорда оп.аут.) и моју сестру о међународном организованом криминалу, пре десет дана, је добро позната свету као Џон Дејвид Нејбор. Џон Дејвид Нејбор, који је био хапшен у мотелу „Шарић“ са Момчилом Перишићем, је званично био службеник амбасаде САД у Београду. У ствари, он је био тајни агент. Контраобавештајни агенти Војске Југославије знали су Нејбора као Џима Баркаса. Човек под тим именом је већ био проглашен „персоном нон грата“ у Македонији, Грчкој, Аустрији, Бугарској и Италији. Изгледа да је у средишту његових активности била Југославија , где је дошао, касних осамдесетих. Судећи по гласинама, амерички амбасадор у Београду Бил Монтгомери је престао да прети када му је генерал Ацо Томић послао

документацију о Нејбору, као и видео касету која показује делатности Нејбора и Перишића. Нејбор, алијас Баркас, је тада већ напустио Србију“.

(…)

Када је премијер Зоран Ђинђић видео филм, који показује како потпредседник Владе Србије Момчило Перишић, предаје документа америчком тајном агенту, није имао избора. Следећег дана, замолио је Момчила Перишића да поднесе оставку. Изгледа да Ђинђић није видео сав видео материјал који је поседовао КОС (Контра обавештајна служба). Наши извори блиски војно обавештајним службама тврде да постоји шест видео трака, поред оне снимљене у мотелу „Шарић“ поред Београда, која показује како Перишић доставља војна документа Џону Дејвиду Нејбору, шефу ЦИА за Балкан, и првом секретару америчке амбасаде у Београду“.

(…)

Он (Нејбор, алијас Баркас, алијас Хоуш-оп.аут.) сада ради за британски „МИ6“ за „Ниву“ (“Niva.”). Желео је да ме (Бенџамина Фулфорда оп.аут.) упозна са случајевима трговине кокаином и прања новца од стране Херион ХУЛК фонда (Herion HULK funds), што је новац Рабита Хаљитија (Rabbit Halljiti)(највећи шеф албанске мафије у Европи)“.

Дакле, девет година после афере „Перишић“, објављује се овај запис, на једном маргиналном сајту. Занимљиво.

Анализа последња три протеста (12.01.2019., 16.01. и 19.01.)

Шести протест. Дванаести јануар. Опозициони и западни медиј „Радио слободна Европа“ је

12. јануара, известио:“Неколико хиљада грађана протестовало је београдским улицама на шестом протесту „Један од пет милиона – почело је“, у суботу увече, упркос ниским температурама и снегу.(…) Након тога неколико хиљада људи кренуло је у протестну шетњу центром Београда. Колона је прошла од Платоа Македонском улицом, преко Светогорске, Таковске, Кнеза Милоша и Краља Милана до Теразија“ (Одредница 16.). На овом протесту присуствовало је упадљиво мање грађана него раније, о чему сведоче фотографије снимљене испред „Коларца“ и Филолошког факултета – око две хиљаде грађана. То доказује тврдњу о опадању броја шетача.

Седми протест је одржан 16.01.2019., наводно, због убиства Оливера Ивановића. Користимо израз „наводно“ из следећег разлога. Да је тај протест заиста одржан због Оливера Ивановића, организатори протеста не би данима водили хајку против Ивановићеве супруге Милене и Ивановићевог седмогодишњег сина Богдана. Део те хајке је било вређање Милене Ивановић и цртање мета на челима Милене и Богдана Ивановића. Стога је јасно да је Ђиласу и камарили стало до Оливера Ивановића као до лањског снега, али им је стало да злоупотребе убиство Ивановића, ради прикупљања политичких поена. Том протесту је присуствовало нешто више грађана него претходном, шестом, али и даље мање од 5.000 грађана.

Последњем, седмом или осмом (ако убројите и протест од 16.01.) протесту одржаном 19.01.2019., присуствовало је мање грађана него на протесту од шеснаестог јануара. Укупно око 3.000 грађана. Oпозициони сајт НСПМ је коначно известио о тачном броју посетилаца протеста – неколико хиљада (Одредница17.).Оно што карактерише овај протест је чињеница да се појављују први већи јавни сукоби и неслагања међу организаторима. Те сукобе је забележила већина медија. Водитељ и најекспонираније лице протеста, Бранислав Трифуновић је пред протест од 19.01., изјавио, а сви медији су то пренели, да „опозиција нема конкретан план и да им се више не може давати у недоглед бланко подршка“. Такође, Трифуновић је опозицији коју заступа, поставио незгодно питање:“Да ли сте чулиопозицију да прича нешто друго осим о Вучићу?“. Због више јавних наступа, Бранислава Трифуновића су напали функционери више странака (ДС, СДС, НС, итд.).

Санда Рашковић Ивић, потпредседница странке Вука Јеремића, је изјавила критикујући Б. Трифуновића : „Протести се претварају у позоришну представу – ако овако наставе биће тропа!“. Коментаришући изјаву глумца Б. Трифуновића да би опозиција била извиждана на протесту, она је рекла: “Јако ценим његов напор, али није у реду да се он поставља као морална вертикала”. Рашковићева је нагласила да је неопходно да протести добију јасан политички профил, јер у супротном постају “готово анархична глумачка представа“. На крају Рашковић Ивић је закључила: “И онда сад одједном имате само глумце или новинаре који говоре, или неке личности које су иначе сви били у председништву Покрета слободних грађана. Тако да није баш да нико није политичар. Мислим да то не треба да се претвара у протест против опозиције и против власти“ (Одредница 18.).

Ђиласова координаторка протеста Јелена Анасоновић је преко Фејсбука и Твитера, званично, позвала учеснике протеста да током шетње вандализују РТС, тиме што ће јавни сервис гађати јајима. Тој неинтелигентној идеји одмах су се супротставили водитељ протеста Бранислав Трифуновић и говорник Никола Којо, као и многи други. Никола Којо је позвао Јелену Анасоновић да се извини и да напусти положај организатора скупа, што ова није учинила. Подсетићемо да је Ј. Анасоновић, чланица Левице Србије и да је практично Ђиласова службеница. Са друге стране бацање јаја је подржао Сергеј Трифуновић, ударајући контру рођеном брату. Биљана Србљановић је током сукоба са Сергејем Трифуновићем на друштвеним мрежама, устврдила да је Сергеј љубоморан на све популарнијег брата.

Са друге стране Сергеј Трифуновић је напао организаторе протеста, и сугерисао да потраже стручну помоћ, а да Јелену Анасоновић држе даље од микрофона. Такође, Сергеј Трифуновић је тврдио да су организатори протеста вршили притисак на њега да обрише Твит у коме их критикује. Он је то одбио рекавши да ће их критиковати још више, ако нешто не промене набоље. Најгору ствар је учинио Драган Ђилас. Он се током последње шетње сукобио са учесницима протеста из студентске групе Маркс 21. Маркс 21 је политичка групација младих анархо левичара, која припада тзв. Левом блоку (уз Београдску омладинску акцију -БОА и СДУ). Ђилас је студенте (међу њима и унука мучки убијеног Ивана Стамболића) који подржавају протесте које он плаћа (али, који не подржавају њега -тајкуна) најгрубље извређао мизогиним и хомофобним псовкама (цитирамо Ђиласа:„Пи*ка ли ти материна бре. Је*ем ли ти матер педерску“). Ђилас, Обрадовић, Јеремић и Трифуновић желе да владају Србијом, а нису у стању да владају собом. Занимљиво је да су овај Ђиласов аутогол пренели сви медији (опозициони, провладини, неутрални, таблоидни, академски…), уз једнодушну осуду, што се није давно догодило. На овај начин Ђилас је успео једним потезом да окрене јавност против себе и СЗС.

Резиме досадашњих протеста

Прво и основно, не постоји ваљан разлог за протесте. Друго, лидери протеста и његови организатори (Ђилас, Јеремић, Обрадовић) и странке СЗС, су екстремно компромитовани из различитих разлога.

Протести служе као припрема покушаја преврата у Србији. Протести у Београду и Бања Луци, и деловање приштинских власти у последња два месеца, координирани су из једног центра – америчко британског. Три америчке амбасаде раде као сат (Београд, Сарајево, Приштина). Тај рукопис је немогуће не препознати. То је рукопис инспиратора протеста опозиције из маја 2016., свих протеста „Не давимо Београд“, протеста „Против диктатуре“(2017.) и текућих протеста на српским просторима. Сви ови протести имају један циљ – насилну промену власти у Србији и Српској, због тога што су сви многобројни избори у Србији и Српској показали да је Вучића и Додика немогуће срушити демократским путем, на изборима.

Стога западњаци и опозиција бирају насиље као начин да нејака опозиција дође на власт. Отуд одједном „силне“ демонстрације грађанског незадовољства у Београду и Бања Луци, и у другим градовима Србије (додуше слабашно), напуштање институција, седница скупштина Војводине, Београда, Новог Сада, Пожеге, Куршумлије, Кикинде, и Лесковца, отуд најава СЗС да до даљег неће учествовати у раду Скупштине града Београда, отуд најаве изборних ултиматума и бојкота избора, отуд силне оптужбе за фашизам, против власти Србије, отуд Тачијева изјава да су Ивановићеве убице у Београду, отуд оптужбе да је полиција из Србије у Бања Луци(!), отуд посланици у Приштини усвајају закон о оснивању војске Косова, отуд најаве уједињења Албаније и Косова итд.

Главни домаћи организатор и финансијер протеста је Драган Ђилас. Његов главни повереник и оперативац је Александар Бијелић, бивши градски менаџер, који на терену води и организује протесте. Јелена Анасоновић и остали „координатори“ су само другоразредни извршиоци, који треба да скрену пажњу јавности са правих организатора.

Најекспониранији „координатор“ Ђиласових протеста је Јелена Анасоновић. Она је три пута ухваћена у лажи (да није организовала протесте 2017.; да није члан било које странке; да протести нису страначки већ грађански). Уз то Јелена Анасоновић је 29.12.2018., вређала припаднике ЛГБТ популације употребљавајући хомофобни израз „педер“. Она је предводећи протест тог дана узвикивала, позвавши шетаче да понављају њене речи: “Видимо се следеће године на протесту на истом месту, у исто време 5. јануара. Нас је ипак више, горе руке (врисак!), Вучићу… Вучићу педеру, Вучићу педеру“.

Организатори протеста и њима наклоњени медији обмањују јавност у погледу бројности протеста. Они десетоструко увећавају број окупљених. ТВ „Н1“, и лист „Данас“, преносе ове лажне тврдње на упадљив начин, а сопствене процене („Н1“), стављају у други план, или их најчешће не износе („Данас“). Тиме обмањују јавност и непрофесионално поступају. Међутим, на сајту ТВ „Н1“, се ипак износе приближно тачне процене које се тичу посете на првих пет протеста. Тај сајт каже да протестима присуствују „хиљаде протестаната“. Не стотине, не десетине хиљада протестаната, већ „неколико хиљада“. Стога сајт „Н1“, најбоље демантује лажне тврдње организатора (одреднице 19.,20.,21., и 22.).

Протести у још неким градовима Србије су доживели фијаско. Ђилас је организовањем протеста у другим градовима, хтео да фингира „устанак“, једнако као што лажира број шетача. Исувише је провидно симулирати „општенародни устанак“, а да број протестаната у свим градовима не пређе 10.000.

Број учесника протеста у Београду ни једном није прешао 5.000, док је број учесника у другим градовима много мањи. Полако опада и до сада мали број шетача у Београду, а појављују се и велики јавни сукоби и неслагања међу организаторима.

Број од 5.000 протестаната представља тек 1,51% гласача седам опозиционих листа са београдских избора (332.000). Преко 98% гласача опозиције у Београду не учествује у протестима. То је још поразније ако поредимо број бирача у Београду (1.594.141) са бројем протестаната (5.000).То је тек трећина једног процента бирача у Београду. Дакле, трећина једног процента (0.33%) бирача у Београду подржава и учествује у протестима.

Организатори протеста и њихови медији показују велики страх од тога да буду тачно пребројани. Када их пребројите видите да их нема 50.000, већ десет пута мање. Ако их има 50.000 због чега се окупљају на најмањем тргу у Београду, на који стаје око 2.000 људи? Зашто се не окупљају на платоу испред Скупштине Србије који је погодан за скуп од 50.000 грађана? Не окупљају се ту, јер би тада драстично упао у очи стваран број протестаната – до 5.000.

Сваком иоле пажљивијем посматрачу ових протеста је јасно да демонстрира само тврдо језгро жутог картела и Друге Србије. Демонстрирају они чије привилегије су укинуте после избора 2012., најзагриженији припадници Друге Србије и људи подложни психози мржње која се шири преко тзв. друштвених мрежа.

Свеукупно протести пате од старих болести. Захтеви су нереални и организатори их стално мењају и допуњавају. Последњи захтев је да Вучић поднесе оставку. Протести у Новом Саду имају сепаратистички карактер због захтева да Војводина постане „република“. Организатори шире конфузију и неистине о томе ко је организатор протеста. Десетоструко увећавање броја протестаната од стране организатора и појединих медија, је наивно и контрапродуктивно.

Нико не спори право грађанима да протестују. Добро је што није било инцидената на протестима, изузев Ђиласовог. Међутим 5.000 грађана не може да намеће своје ставове огромној већини која нити учествује, нити подржава ове протесте.

Горак укус остављају хистерично и нарцисоидно понашање малобројне „елите“ у Београду и Бања Луци и колективна психоза мржње код дела протестаната у Београду и Бања Луци, коју одсликавају изјаве о рушењу власти на улици, о револуционарним судовима, Горана Марковића, Драгана Великића, Јове Бакића, Давора Драгичевића и Сергеја Трифуновића („Додиче усташо“).

Догађаји везани за последњи протест од 19.01.2019., показују неколико ствари. Опозиција болује од безидејности и неслоге. Једини „програм“ опозиције је „30 тачака“ СЗС, који је од стране опозиционих аналитичара оцењен као„комунистички, самоуправни, конфузан, рециклиран, бламиша Бркић)(Одредница 23.) или као „тупав и кукавичији“ (Дејан Илић) (Одредница 24.). Сујете идеолошки разнородних, супротстављених чинилаца протеста, изазивају разједињеност и сукобе. Унутар протеста гори сукоб на линији страначко – ванстраначко. Такође, показује се да унутар самог СЗС букте сукоби на линији Ђилас – Јеремић. Све то вешто користи Драган Ђилас који нема странку, и он лично стоји иза напада на странке учеснице протеста. Он контролише и плаћа, и браћу Трифуновић, и све теренске координаторе и организаторе протеста (Бијелић, Анасоновић, Станојковић, Бежинаревић итд.). Он одобрава листу говорника. Све то Ђилас ради због тога што вешто гради позицију лидера опозиције и припрема оснивање своје „левичарске“ странке. Месец и по протеста је показао да остали лидери Савеза за Србију, не постоје. Највећи губитници су Јеремић и Обрадовић. Јеремић није успео да изгради идентитет своје странке и на протестима се уопште и не појављује. Обрадовић је потпуно поништио идентитет Двери. Остали „лидери“ буквално не постоје. Сви осим Ђиласа су много боље стајали пре протеста, него сада. Мада је и то упитно, што се Ђиласа тиче, због Ђиласових аутоголова и немогућности да се контролише. Ђилас је већ у џеп ставио ДС, јер је за председника инсталирао невидљивог Лутовца. Ђилас је практично са чела ПСГ одстранио Јанковића и сада се припрема да на чело ПСГ инсталира Сергеја Трифуновића. Аутор овог текста није баш уверен да ће ПСГ то дозволити. Изузев ако Ђилас није „подмазао“ кључне људе у врху ПСГ. Сергеј Трифуновић и Жељко Веселиновић за Ђиласа обављају прљаве послове преко друштвених мрежа, пишући простачке, примитивне и женомрзачке постове (курве, фуксе, силовање, ђаво, Хитлер…).

Држање владајућих странака је за сваку похвалу. За разлику од Милошевићевог режима својевремено, Вучићева власт је уздржана, али не и аутистична. Чврста, али не и насилна. Помирљива и делимично благонаклона, али не и сагласна са захтевима протестаната. Хвалевредно је свако избегавање конфронтације са учесницима протеста. Сам Вучић шаље помирљиве поруке и не негира право на мирна окупљања. Приметно је да то фрустрира организаторе протеста.

Ништа добро по опозицију не говори чињеница да „неко“ координира поступке опозиције у Србији и Републици Српској, са агресивним антисрпским поступцима власти у Приштини (таксе, оснивање војске Косова, брисање граница између Албаније и Косова). Проблем је што је тај „здружени подухват“ дубоко штетан по државне интересе Србије, Српске и Срба на Косову и Метохији. Протестанти јесу малобројни, али им медији поклањају вишеструко већу пажњу од оне коју заслужују. Забринутост мора да изазове подршка коју организатори протеста имају од стране иностраног, западног фактора. Амерички фактор је по том моделу уништио Украјину, а сада деструкцију довршава у Венецуели. Обе несрећне државе су на листи америчких приоритета, а Србија срећом није.

*Аутор је политички аналитичар народни посланик у Скупштини града Београда

Небојша Бакарец

Одреднице:

1.https://vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-protest-2018-19-uvod-u-nasilni-prevrat-prvi-deo/

2.https://vidovdan.org/aktuelno/nebojsa-bakarec-protest-2018-19-uvod-u-nasilni-prevrat-drugi-deo/

3.https://informer.rs/vesti/politika/416581/foto-sad-vidi-sad-zna-britanski-americki-spijuni-stoje-iza-djilasovih-protesta-evo-dokaza

4.http://informer.rs/vesti/politika/275802/foto-ako-koza-laze-rog-laze-savetnik-ambasadi-sad-protestu-zbog-afere-savamala

5.http://www.mfa.gov.rs/diplomatic_list.doc

6.https://www.presspubs.com/white_bear/globetrotting-diplomat-helps-set-world-policy/article_102acca6-c85c-11e0-87b7-001cc4c002e0.html

7.https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&ved=2ahUKEwi7u8XRzoTgAhW3DmMBHcC_Bg4QFjABegQICBAC&url=https%3A%2F%2Fwatson.brown.edu%2Ffiles%2Fwatson%2Fimce%2Fevents%2F2015%2FBios%2520%25281%2529.docx&usg=AOvVaw22kS0h2bTg4opjzovHF7l2

8.https://wikileaks.org/plusd/cables/07BISHKEK1328_a.html

9.https://wikileaks.org/plusd/cables/08GENEVA1128_a.html

10.https://wikileaks.org/plusd/cables/08BISHKEK293_a.html

11.https://wikileaks.org/plusd/cables/08BISHKEK597_a.html

12.https://wikileaks.org/plusd/cables/07BISHKEK1178_a.html

13.https://wikileaks.org/plusd/cables/09MOSCOW2888_a.html

14.https://rs.sputniknews.com/politika/201608271107909562-Ambasador-SAD-Ukrajina-/

15.https://benjaminfulford.typepad.com/benjaminfulford/2011/05/we-have-been-asked-to-publish-the-following-e-mail-and-passport-picture-by-our-colleagues.html

16.https://www.slobodnaevropa.org/a/29706346.html

17.http://www.nspm.rs/hronika/beograd-poceo-sedmi-po-redu-protest-1-od-5-miliona.html

18.http://rs.n1info.com/Vesti/a453571/Sanda-Raskovic-Iivic-o-eventualnim-vanrednim-izborima.html

19.http://rs.n1info.com/Vesti/a444402/Protest-Stop-krvavim-kosuljama-u-Beogradu.html

20.http://rs.n1info.com/Vesti/a444402/Protest-Stop-krvavim-kosuljama-u-Beogradu.html

21.http://rs.n1info.com/Vesti/a448166/Trifunovic-Proteste-organizuje-Vucic.html

22.http://rs.n1info.com/Vesti/a449698/Peti-protest-Jedan-od-pet-miliona-u-Beogradu.html

23.https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/jacaj-drzavo-sve-mocnija/

24.https://pescanik.net/kukavicjih-30-tacaka/

Поделите:

6 Коментари

  1. organizator, on je sada prijatelj vlasti!Ako je Skot nezakonito sedeo na izborima 2018-e zasto ga vlast nije proterala?Ako je Skotov poslodavac odlucio da skine vlast, on ce to i uraditi, a vlast se vec pobrinula da nema institucije drzave, razarajuci ih, i narod, unoseci podele, iza sebe!

  2. ЧИМ ЈЕЗИК СРБА ПИШУ ТУЂИМ ПИСМОМ, УМИРАЋУ БЕЗ ЊИХОВЕ “ПОМОЋИ”!

    Објективно и поштено, српски народ има на хиљаде разлога да протестује и против својих и, још више, против окупааторских врхушки.
    А што се ових данашњих наших протестаната тиче, ништа им не верујем. Чим они језик Срба на својим плакатима обавезно пишу (као комунисти) туђим писмом, мени је све потпуно јасно. Не бих с њима ишао у њихову колону па макар немао ни за хлеб. Ако ће ми њихова латиница с протеста донети хлеб, нека хвала, умираћу без ЊИХОВЕ “помоћи”. Ако ово објавите хвала, ако не објавите, опет хвала. Ја друкчије не могу о томе да мислим и верујем. Не верујем у њихово “богатство двоазбучја” које се своди на Србима туђе писмо.

  3. Ускоро ће скоро пола милиона Срба који протествују и примају лову од америчке и енглеске амбасаде (по 22 Е за сваку шетњу), ту лову инвестирати у привреду и винути Србију међу шампионе.

  4. E, ako je i informer izvor bitnih informacija, onda je tekst sigurno istinit. Suština je u tome da isplivavaju razni mediokriteti koji su nešto dužni sns-osovskoj vlasti. Braneći njih, brane sebe i svoje lopovluke i svoja nezaslužena mesta gde se trenutno nalaze.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here