НЕБОЈША БАКАРЕЦ: „СВЕТЛОСТ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ“ – Први део

Поделите:

 

Студија о Косову и Метохији – Допринос решавању проблема на Косову и Метохији-

Први део студије о Косову и Метохији

ПРВО ПОГЛАВЉЕ – УВОД

За српски народ, Косово и Метохија су колевка духовности, државности и историјског памћења.

Суштину вековних процеса на Косову и Метохији чине, по српски народ, неповољни историјски и демографски токови и географски положај. Да би разумели шта нам се догодило на Косову и Метохији, морамо кратко да се вратимо кроз историју и да сагледамо демографске токове и чињенице.

Право српског народа да живи на својој земљи оспорено je најпре дуготрајним насиљем у условима турског ропства, нарочито у 18. и 19. веку, насиљем које по свим својим обележјима, размерама и последицама има карактер геноцида. На Косову и Метохији је спровођена политика насиља над Србима, коју данас препознајемо као „геноцид“ и „етничко чишћење“- од доласка Турака па до 1912., и од 1941. до 1945., и коначно од 1999. до данас. Политика „геноцида“ и „етничког чишћења“ je увек расистичке природе. Не треба заборавити ни злочине које су починиле српске снаге током 1999. над Албанцима. Те злочине не треба ни умањивати, али ни вишеструко преувеличавати, као што је то чинила западна пропагандна машинерија крајем 1998. и током целе 1999.године. Немогуће је заборавити злочине НАТО-а, над Србима на Косову и Метохији, и над остатком Србије. Немогуће је заборавити и злочине Албанаца над Србима у последњих 20 година – то је злочин који траје и дан данас.

Однос Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије према Косову и Метохији треба похвалити. То није случај са комунистичким властима које су владале од 1945. до 1989.године. Комунисти су током деценија повукли низ потеза штетних по Србију и Косово и Метохију (забрана повратка протераним Србима и Црногорцима, проглашење Аутономне Косовско-Метохијске Области, проглашење Аутономне Покрајине Косово и Метохија, промена назива у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, уставне промене из 1971. и 1974.). Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ. Тиме су створене све претпоставке за ескалацију будућих проблема на Косову и Метохији. Основано можемо тврдити да су пре свега хрватски, словеначки и албански функционери СФРЈ, уз срамну сарадњу српских, намерно задали кључне ударце будућим српским напорима.

Истицањем садашњег демографског стања на Косову и Метохији и тврдњом да су у питању албанске земље зато што их данас великим бројем насељава албанска народност, игнорише сe чињеница да на тој земљи живи и српски народ, и то на својој матичној историјској земљи. Нема прекида у односу Србије према Косову и Метохији као српској националној територији, нити прекида у борби за ослобођење косовскометохијских Срба и њихов заједнички живот са другим деловима српског народа. Без уважавања стварних историјских околности могло би сe десити да буду озакоњене последице геноцида. У име права албанске националне мањине на “самоопредељење до отцепљења” било би легализовано насиље над српским народом и погажено његово право на самоопредељење, право да живи слободно и суверено у својоj држави Србији, на својој земљи.

Не треба заборавити основно – Албанци имају своју матичну државу, Албанију. Матичне државе Албанцима нису ни Косово и Метохија, ни Македонија (у БЈРМ су они на пола пута од преузимања те државе). Европска унија и Сједињене америчке државе, у случају КиМ крше све принципе међународног права. Када им одговара они подржавају противправно или насилно отцепљење делова суверених држава (Косово,Словенија, Хрватска), а када им не одговара онда не признају ни мирне тежње за самосталношћу (Каталонија, Фландрија, Шкотска). Обмањујући став ЕУ и САД гласи да је „Косово, sui generis – посебан и јединствен случај“ у свету, иако је таквих случајева небројено. У случају Косова , нема ничег посебног, јединственог или уникатног у било ком погледу (осим интереса САД и ЕУ). Ако би свим мањинама дали таква права, настао би хаос у свету. Онда би отцепљењу могли да приступе: Мађари у Србији, Румунији и Словачкој, Албанци у Грчкој, Курди у Турској, Копти у Египту, поменути Каталонци, Фламанци и Шкоти, али и Велшани и Северни Ирци, Руси у Летонији (27%), Корзиканци, Инуити у Канади, те остали Јужно и Северно амерички староседеоци, и староседеоци Аустралије и Новог Зеланда – Абориџини и Маори. Уосталом, тако су поступили кипарски Турци (исти случај као Косово), које признаје само Турска. Тако су поступили и Руси у Молдавији и Украјини (признаје их свега неколико држава). О афричким и азијским државама да и не говоримо.

Европска унија (државе које су признале Косово) и САД, у случају Косова и Метохије, масовно крше светска историјска документа на којима почивају темељи савремене демократије, међународног права и људских права. На првом месту крше међународне одредбе о правима суверених држава и о праву на самоопредељење. Између осталог крше „Универзалну декларацију о правима човека“ („Universal Declaration of Human Rights“ ) Генералне скупштине УН, од 10. децембра 1948., и „Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода“ („Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms“) Савета Европе, од 4. новембра 1950. Кршећи све међународне норме, САД и ЕУ, показују да владају на основу права јачег, на основу права силе и моћи, а да узвишене декларације и конвенције имају улогу смоквиног листа.

Што се самих САД тиче, осим што се њихови интереси поклапају са интересима Албанаца, постоји још једна тачка у којој су Американци пронашли блискост са Албанцима, а то је увод у „Декларацију независности“ САД који каже:

Када током људских догађаја постане неопходно за један народ да раскине политичке спреге које су га повезивале са другим, и преузме одвојено и равноправно место међу моћnима на земљи, на које му закони природе и Природног Бога дају право, дужно поштовање мишљења човечанства од њега захтева да објави разлоге који га нагоне на одвајање.“

Када познајемо историјски, демографски и политички контекст, укључујући и садашње односе снага, очекивања од најављеног и наметнутог решења за Косово и Метохију морају бити минимална. То не значи да треба да се предамо, да будемо малодушни, или са друге стране аутошовинисти. Исто тако не треба да се гушимо у митоманији или у утопијској идеји о „Светој Земљи“ и „Небеској Србији“. Светом и небеском, смисао дају живи људи земље Србије, Косова и Метохије. САД и ЕУ желе Србији да наметну решење које највише одговара интересима САД, а ти интереси се поклапају са интересима Албанаца, које Американци, као некада Турци, виде као своје верне сараднике и савезнике. ЕУ слепо прати ту политику, иако је она штетна за интересе Европе. Нажалост, остало је мало тога што Србија може да уради. У одговарајућем делу текста дајем шест предлога које треба изнети у преговорима. Али, не треба гајити илузије, ЕУ би све то одбила. ЕУ се понаша као некада Турска – у овом погледу најбоље је звати их Евроосманлије. Даћу два примера на основу којих се види тај безосећајни антисрпски став ЕУ и САД (не могу да употребим израз пристрасан став, због тога што је нетачан). У августу 2003.,Албанци су зверски убили двоје деце у Гораждевцу, а четворо тешко ранили. Нико није одговарао за тај злочин, а реакције међународне заједнице су биле млаке. ЕУ и САД су толерисали убиство и рањавање српске деце. У марту 2004. Албанци су извршили погром над

Србима, убили најмање осморо Срба, ранили, повредили или претукли око 900, 4.000 људи изгнали из домова, уништили 19 споменика културе и још 16 православних цркава. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Све то су немо посматрале снаге међународне заједнице, пре свега ЕУ и САД. Они малобројни Албанци (четворо) којима је суђено за погром, су ослобођени. Ова два примера су докази шта можемо очекивати од ЕУ и САД у преговорима. Преговори су мачији кашаљ у односу на српска страдања. И на сва та страдања Срба и на све те злочине Албанаца, ЕУ и САД су остали неми. Они су те злочине толерисали, што значи да су их подржали. Можете замислити колико ће тек ЕУ и САД бити немилосрдни за зеленим столом. То су показали у Рамбујеу, и на тзв. Ахтисари преговорима.

Понашање власти СРЈ од 2000. до 2004. било је двојако. ДСС и Коштуница су чинили што су могли за Косово и Метохију. Остатак ДОС-а и Ђинђић су били равнодушни према Косову и Метохији. Од 2004. ДСС и Коштуница су уздигли проблем Косова и Метохије на ниво који заслужује. Када није хтео да учествује у штеточинској политици ДС , Тадића, Јеремића и осталих, Коштуница је вратио мандат. ЕУ и САД су се побринули да он изгуби изборе и да више никада не дође на власт. Од 2008. до 2012. године, ДС и Г17, пре свега Тадић, Јеремић, Стефановић и Ђелић, су по Косово и Метохију водили тако неодговорну и штетну политику, да су практично признање независности Косова довели до нивоа од 99 одсто. Они су Вучићу и СНС-у оставили рачун на наплату. Такође, велики терет су представљале и Милошевићеве грешке које је починио 1998. и 1999.године. Он је прво, из патротских и државних разлога, неопрезно ушао у клопку сукоба са Албанцима на Косову и Метохији, сукоба у коме није могао да победи. Околности су биле драстично неповољније него 1945. када су се власти ФНРЈ жестоко обрачунале са албанским фашистима и балистима. Такође, својом кратковидом и неодговорном политиком Милошевић је ушао у још гори сукоб са НАТО. Још тада је објављено да је Србији било јасно предочено које ће бити последице одбијања Рамбујеа. Из данашње перпективе се види да је било боље, по интересе Србије, да су прихваћени захтеви из Рамбујеа, без обзира на њихову дубоку неправедност (војно присуство НАТО снага на КиМ и аутономија КиМ која се граничила са независношћу – предвиђен је био референдум о независноси за три године). Добитак би био нешто већи, али би губитак Србије био много мањи. Прво, Србија не би доживела НАТО злочине 1999. Не би погинуло је 2500 цивила и 754 припадника ВЈ и МУП-а. Не би било 6.000 повређених. Срби би били у много бољем положају на Косову и Метохији, него данас, јер се не би догодио егзодус 200.000 Срба. Србији не би била нанета огромна материјална штета од 100 милијарди долара. Наша војска би била много јача него данас. Не би имали епидемију малигних болести. И данас су НАТО снаге на Косову и Метохији, а САД имају и базу Бондстил. Косово је прогласило независност коју признаје 107 чланица УН (88 држава није признало Косово -подаци Канцеларије за КиМ). Косово би и у случају прихваћеног Рамбујеа, прогласило независност на референдуму. САД и ЕУ су желели и желе, пуну независност Косова и даће све од себе да то остваре.

Мене брине равнодушност према српском народу. Свет брине и говори о судбини Јевреја, о геноциду у Другом светском рату. То је хумано. Свет брине и о судбини Курда, Палестинаца. И то је у реду. Свет брине и о геноциду Турака над Јерменима, пре више од сто година. И та брига је оправдана. Одавно се говори о геноциду над Северно и Јужноамеричким староседеоцима. То је племенита брига. Већ пола века и више, свет брине и треба да брине, због геноцида, погрома и глади у Африци. Свет брине и о народима за које смо тек јуче чули да постоје – о Рохинџама у Бурми. Цео свет се страшно насекирао због судбине Албанаца, пре 20 година. Све ове бриге су хвалевредне, и треба да буду и наше бриге.

Можда ми је промакло, мада сам у шестој деценији живота, али нисам приметио светску бригу за судбину српског народа? Нисам приметио светски бол (Weltschmerz) због Срба. Није да нисмо страдали. Страдали смо 500 година под Турцима. У 18.и 19. веку турски погроми су попримили карактер геноцида. Страдали смо у Првом светском рату, на страни слободе – преко милион мртвих. Страдали смо у Другом светском рату , на страни слободе и антифашизма – преко пола милиона мртвих. Страдали смо у Јасеновцу – који званично није проглашен за геноцид. Страдали смо у новоусташкој Хрватској деведесетих. Страдали смо под НАТО бомбама, прекјуче. Нико се у свету, част изузецима, није много потресао над нашом судбином. Ми смо, уназад 20 година жртве западне пропагандне машинерије, спиновања, стереотипа, предрасуда, демонизације. Уз Русе и муслимане, ми смо идеални негативци у холивудским и белосветским филмовима. Себе и свет, морамо да упитамо, због чега смо као народ жртве двоструких аршина? Да ли наша крв није црвена? Да ли нисмо довољно лепи, добри и пожељни? Да ли наша деца нису деца овог света? Да ли смо, и шта смо свету скривили? Да ли смо разапели Христа? Убили Гандија, Мартина Лутера Кинга, Кенедије? Измислили концлогоре и гасне коморе? Можда свет мисли да смо ми бацили атомске бомбе на Јапан? Можда свет мисли да смо побили милионе душа у Кореји, Вијетнаму, Ираку, Авганистану? Због чега наше жртве и страдања изазивају равнодушност?

Да закључим увод. Што се Косова и Метохије тиче, главе су нам дошли 500 година ропства, милионске жртве у два рата и рат 1999.године.У то ћете се уверити у даљим поглављима.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ – ЛИЧНИ ЛЕГИТИМИТЕТ

Свако има право да говори о проблемима на Косову и Метохији. Није ствар у праву, већ у кредибилитету. Пожељно је да се свако ко говори о Косову и Метохији легитимише. Јер, пре него што било ко почне да соли свима памет на ту тему, треба да каже шта је он лично урадио за људе на Косову и Метохији, или уопште за Косово. Ваља почети од себе. Тамо негде после лета 1998., када су Албанци дигли побуну, ДСС је прикупљала помоћ за Србе. Неколико недеља сам водио ту акцију. Требало је од државе добити и податке где однети ту помоћ. У то име више пута сам контактирао тадашњег помоћника министра, господина Басри Плану. Он је био пријатно изненађен што неко из опозиције жели да помогне. Прикупили смо помоћ и предали је у Београду – па је држава то поделила. Било је то оно лето 1998., када је Коштуница посетио Србе на Косову, који су стражарили око својих села, и тада је настала она добра и чувена фотографија Коштунице са калашњиковим.

У априлу 2003. године, на моју иницијативу, као председника Извршног одбора, општина Стари град је почела редовно финасирање Пећке патријаршије и манастира Високи Дечани, у износу од 2,4 милиона динара годишње (по 100.000 месечно свакој од ове две српске светиње). Та средства општина је уплаћивала до средине 2008.,пуних 5 година. После тога, почетком 2004. покренуо сам иницијативу, да општина Стари град, месечно (100.000 дин.) издваја и новчана средства и материјалну помоћ за српску енклаву Гораждевац. Наредних година, до средине 2008., општина је уплаћивала новац на договорени рачун у Србији, са кога су представници Гораждевца подизали новац и куповали оно што је неопходно за село. Више пута је општина, прикупљену материјалну помоћ слала посебним аутобусима у Гораждевац. У јулу 2004. путовао сам у Гораждевац, када сам предводио општинску делегацију која је аутобусом превозила вредну материјалну помоћ за гораждевачку школу „Јанко Јовићевић“. У Гораждевцу смо провели 3 дана, а посетили смо и Пећку патријаршију. Када смо ДСС и ја постали опозиција у тој општини, 2008., финасијска помоћ је нажалост, вољом власти општине замрла.

У оквиру ДСС, 2004.,сам покренуо иницијативу, која је прихваћена, да и друге општине и градови где ДСС врши власт, по моделу Гораждевца, помажу и финасирају српске енклаве на Косову и Метохији, јужно од Ибра. Направио сам план, упарио сам десетак градова и општина са десетак енклава, и Извршни и Главни одбор ДСС су то прихватили. Око пола године сам координисао целу ту акцију. Нажалост људи ДСС у власти у општинама и градовима нису имали ни воље, ни снаге, да помогну тим енклавама, више од једном. Због чега, питам се и данас? Вероватно су били патриоте на речима, али не и на делу? У јуну 2004., на позив тада Игумана Високих Дечана, оца Теодосија, присуствовао сам његовом хиротонисању – рукоположењу за викарног епископа Липљанског. После тога, и ван редовно установљеног финансирања, више пута смо као Општина Стари град, на моју иницијативу, наменски финасирали Високе Дечане. За обнову манастирске кухиње и трпезарије, и за изградњу зида око самог манстира, дали смо око 4 милиона динара.

Свој допринос дао сам и 17. марта 2004., у догађајима у Београду. Тада су наше младе усијане главе, као реакцију на погром Албанаца над Србима, одлучиле да је најбоље да руше и пале свој град. Пијани и револтирани навијачи, њих пар хиљада, су напали једину београдску џамију у Јевремовој улици. У то доба не само што сам био председник Извршног одбора општине Стари град, него сам и становао у Јевремовој. Моја дужност је била да одем на лице места и да се супротставим паљењу споменика културе и дела улице у којој станујем, у општини чији сам председник „владе“. Прво сам отишао до одреда полиције, где су многи били повређени. Малобројна и неадекватно опремљена полиција није могла да спречи дивљање две хиљаде навијача. Потом сам кроз масу изгредника отишао до џамије. Срећом, одмах сам наишао на митрополита Амфилохија, који је био у пратњи двадесетак људи. Сви заједно, пре свега митрополит, смо очајнички покушали да спречимо уништавање џамије. Викали смо маси, да не пали, не уништава свој град, да буду људи, да не дозволе да такве слике оду у свет.

Није вредело. Окружило нас је стотинак протестаната, који су у свом слепилу и пијанству урлали – „убиј хоџу“, мислећи да је митрополит, који је био у монашкој одећи са камилавком, муслимански хоџа. Тек на вику нас двадесет да је у питању митрополит Амфилохије, они су се мало примирили. После кратког разговора и поновљеног апела да не уништавају џамију, удаљили смо се заједно са митрополитом. Осим дужности коју сам поменуо, сматрао сам да морам да будем тамо и да покушам да спречим паљење џамије, због погрешене слике која је послата у свет, посредством страних медија који су погром на Косову и Метохији изједначили са догађајима у Београду и Нишу (тамо је џамија потпуно уништена, за разлику од београдске). Тиме су наши с правом револтирани млади суграђани, заправо помогли Албанцима на Косову и Метохији. Сутрадан сам сазвао Извршни одбор општине и одмах смо доделили помоћ за обнову џамије, али и помоћ СПЦ-у за обнову храмова на Косову и Метохији.

Крај првог дела Студије о Косову и Метохији

Небојша Бакарец, Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. rece da smo trebali da prihvatimo “Rambuje” i mogucnost referenduma Albanaca, ne vidim sta ce dalje da predlaze. mozda referendum za “Presevsku dolinu”.Sto se tice “licnog legitimiteta” da, valda, resava problem KiM, Bakarec bi trebalo da zna da su dobra dela sama sebi cilj, a ne sredstvo za sticanje legitimiteta da…Konacno, on sam je dobar primer beznacajnosti eticnosti, ako si deo pogresne politika.Njegova “dobra dela” su beznacajna spram njegovog sramnog politickog angazmana.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here