Небојша Лазић: Хистерична антицрквеност

Поделите:

 

 

Хришћанска Црква егзистира и постоји као заједница вјерујућих скоро двије хиљаде година, као и социолошка сфера има свој систем вриједности. На хришћанству почива модерна Европа какву сада познајемо, у хришћанству смо нашли слободу и познате форме демократичности друштва. Како људи нису савршени који творе Цркву, склони су гријеху, прототип и образац јесте само Христос. Кроз историју Црква није одбацивала друштва, појаве и људе, само им је давала највеће достојанство боголикост и охристовљење, кроз слободу човјека као круну стварања. Црква је служила као коректив негативности, од општих до личних и људских, никада никога није одбацила, трудила се пронаћи најбоље у свакоме, труди се дати свакоме по својој мјери. Наизглед попис норми ка којима свако модерно друштво тежи. Једнакост различитости у Христу.

Како смо онда дошли до фазе да се ствара антицрквен хистерија, која се посебно везује за темељ нашег народа за Српску Православну Цркву, да је она трн у оку, оних који имају брвно, да је на мети и конструктивних, али и злонамјерних критика, клевета, медијске хистерије и политизовања сваке одлуке Цркве.

Можда је то почело у прошлом вијеку, када се дио народа одродио од свога темеља са циљем да постане нешто ново, па да Христа замјене за идола овоземаљског. Најбоља слика раскрштавања са Христом јесте икона Господа у коју је неко пуцао зарад неке идеологија, антицрквености, антицивилизације и атеизма. Можда је тај метак направио одјек, хук и халабуку као какав рикошет сада у модерном времену. Православне цркве су под идеологијом партијског атеизма као званичне религије много пострадале. Само од тога рикошета данас страда највише Српска Црква. Свједоци смо времена гдје нико не доказује свој систем вриједност на посебан начин, него као дијаметралну супротност. Тако данас када би човјек судио из извора појединаца, неких медија или коментара не би разликовао СПЦ од неког тоталитарног режима, од неког новог бахатог, Неорна који се одродио од народа, а има само повластице тога истог, замишљао би најстрадалнију институцију у Срба као врховну касту у робовласничком систему. Црква јесте огледало друштва како је друштво искривљено, мјесто да полумента исправља друштво, да тежи самокритици они пљују огледало, надајући се да ће им бити боље, што јесте посебан апсурд тежњи и принципа рада. Како неко нема врлину он користећи контрасте и напада на Цркву, њене веродостојнике и вјерујући народ налази своје мјесто у друштву, и почиње да ужива повластице друштвеног паразита. Од излизаних фраза попови-џипови до колико би Тиршових изградили за неку Цркву, покушава се створити анимозитет према Цркви, да се изазову негативна осјећања. СПЦ је била луча прогреса од штампарија до преписивања, покушава јој се приписати нека ретроградност јасна само заговарачима истога. Па тако се користе сва средства од изградње манастира, цркава до етикетирања махом начелника у хијерархији, али и вјерника. Сви постају мета, о Цркви крећу да пишу они који ништа о њој не знају, незнање рађа страх, а страх је окидач презира. Скоро је један политичар прошлости без будућности се шокирао како свештеници имају право гласа, он који тврди да је прогресиван и да тежи европским вриједностима дехуманизује некога само зато што вјерују, и исповједа вјеру, и ако су вјерске слободе загарантоване повељама УН као једно од основних права свакога човјека, али то право не признају „духовни“ потомци оних који су пуцали у икону Христову. Па им је шокантно да свештенослужитељи имају аутомобили, сигурно се сјећајући система вриједности када су „јахали попове“, као нека превозна средства.  Колико су паразитирајући политиканти, квазиинтелектуалци носиоци антивриједности толико су и медији писањима фрустрирајућих наслова и текстова, као и видео емисија. Колико је незнање говори нам да су тек недавно сазнали за Свету кашичицу приликом Свете Тајне Евхаристије и њену примјену, до сваког прогреса Цркве који сматрају за лични неуспјех. Опет свако од њих тражи и даље од Цркве нешто, па неки желе политизовати и направити опозицију, позицију или власт од исте. У овом медијском налету, све се користи посебно, како Цркву чине људи грешни, гријеси истих, без праштања уз увеличавање и промовисање истог покушаја да се представи да је ето то СПЦ, та негативност, да се дјеловање црквених власти које јесте канонско представи као диктаторско. Да се искористе и људи у Цркви који би из личних побуда, сујета или неслагања добили сву потребну пажњу и са тих позиција напали, као аутоимуна болест.

Наравно да ти људи не знају да нема епархије, скоро манастира да неко од тих људи који су очували искру слободе, вриједности за које они обмањују да их заступају  није пострадао, да је на крви тих мученика опстала Црква, да су мошти свештеника, свештеномонаха и архијереја темељ Цркве. Христос је потпуност, цјелина, а напади да  Христове вредности јесу непотпуне, обмањивачке. Полуистинама покушавају дискредитовати првојереја Христа, а Христос је увјек исти, увјек Истина. Све што није истина колико и како год да се пласира осуђено је на пропаст, колико га год брендирали и рекламирали да изнемоглости, Христо увјек побјеђује.

 

Небојша Лазић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here