Немања Царевић: The fat of the land

Поделите:

 

Колико је љубави и снаге потребно да себе дајеш свакога дана а да ништа не тражиш заузврат?

Према предању, један велики дуд у дворишту Пећке патријаршије донео је архиепископ Сава II по повратку из Јерусалима, у 13.веку. Пре неколико година Завод за заштиту природе Србије и Шумарски Факултет у Београду су практично и потврдили истинитост ове легенде – не само што је дуд прастар, већ да је заиста донет директно из Сирије. Предање каже и то да је испод њега патријарх Арсеније Чарнојевић са виђенијим људима Метохије и Косова одржао Сабор на коме је одлучено да се Србљем крене у велику сеобу у Војводину.

Игром симбола је можда и један бели дуд, као потомак метохијских дудова, израстао у Срему, у једном војном блоку Новог Београда, у тој патријаршији Нове Југославије, на малом парчету земље између натур-бетона и сивог асфалта. О њему нико никада није водио рачуна, нико га није неговао и није тетошио а он сваком створу сваке године племенито пружа своје раскошне гране, бремените од дудиња. Ипак, људи му ретко прилазе, и то само деца и старци. Виде га само они који нису у систему, док систем око њега прави печењаре, отвара сервисе издувних цеви и гради паркинге. Гурају га аутомобилима, ломе му гране, руже га кесама и гађају опушцима а он опет рађа и смеје се на сунце.

Свакога дана, кад излазим из система, ја уберем неколико слатких дудиња и повежем се не само са њим, већ и са свом децом, свим птицама и инсектима који се ту једнако госте. Није ли то управо мала гозба, мали древни обичај, мала Слава за његовом трпезом у којој један другог питамо за здравље и нудимо плодовима природе и постојања? Језиком филма “Матрикс”, та дудиња је она црвена пилула за улазак у стварност, за скидање са апарата. Плава пилула је исто ту, одмах иза зида, запакована у светлуцави папир у објекту малопродаје. И баш као у филму, ако између плаве и црвене пилуле одабереш плаву, сутра се пробудиш без сећања о јучерашњем дану. И слично као што Шимић рече о светоназору данашњег човека “…Sukobi se s vjetrom; taj mu odnese šešir, a on za njim da ga uhvati. Zaposli se tako, i manje mu je dosadno…”, наш човек свакога дана попије ту плаву пилулу па јури свој шешир по екрану да би му било мање досадно. Ипак, он уз претходни дан поништи и сећање да је у њему имао избор, па му следећаг дана буде још досадније и у њему често посегне за две. Две плаве.

Проблем је што тих плавих пилула има свуда, у свакој кутији цигарета, у свакој флаши жестине, у сваком целофану, пластици и лименци, у сва четири годишња доба, у свакој кући и у сваком дому. Црвена пилула, оваква као дудова, ту је само пар седмица а за њу често мораш да се бориш и да будеш храбар целе године. Црвених пилула има мало и некада их не нађеш иако их дуго и упорно тражиш… а плаве стижу и са Запада и са Истока, веома повољно, јефтино, на попусту су, и често добијеш три кад платиш две. Црвену ти никада не показује нико, ако се не дозовеш памети сам, а на плаву те позивају многи у име друштва, у име нације, државе, у име Христа, у име партије, у име твоје сопствене “среће”.

Ваља се на крају подсетити да се велики дуд у Пећи одржао зато јер су му прилазили они који су га видели, јер су га монахиње вековима чувале и неговале, постављале подупираче под његове гране. Време је да и ми почнемо да постављамо подупираче под наше дудове, како под њима не бисмо више држали те саборе о сеобама, о пресељењима особним и заједничким. Јер, као што ондашње људске штеточине нису ни виделе дуд тражећи злато око манастира, тако ни данашње штеточине не виде и не могу видети оно што највише вреди. Нама нико не може узети оно што је најважније, ако га сами не оставимо.

На крају се заиста, макар и на дну, мора прогутати та црвена пилула, мора се подвући црта и раздвојити битно од небитног. На крају се мора подвући црта, означити оно што се мора безусловно задржати и чиме се никада не може трговати у овој земљи. Треба сагледати оно што се мора сачувати по сваку цену, оно што нас је својом љубављу овде одржало: Оно, што се не сме изгубити.

А зна се, останемо ли без тих дудова, остаће нам само шљива. Она, једна.

Немања Царевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here