Немања Старовић: Иран на нишану империје

Поделите:

Централна држава Шиитског света налази се у последње време пред проблемима који на више нивоа угрожавају њене интересе у региону, привредни систем, па и само уставно уређење. Изазови условљени преклапањем унутрашњих слабости и спољних притисака би могли кулминирати у предстојећим месецима, за шта се већ могу уочити одређене назнаке. Но, пре само годину или две дана, поглед на перспективе Ирана је могао бити далеко оптимистичнији. Шта се то у међувремену променило и чиме су актуелни процеси у и око Ирана условљени?

Иран представља државу великих демографских, економских, технолошких и уопштено геостратешких потенцијала, који још увек нису у потпуности искоришћени. Довољно је споменути податак о преко 80 милиона становника Ирана, међу којима половину чине млађи од 35 година, као и пројекције раста који би требало да се стабилизује половином века на 105 милиона житеља. Притом, млади нараштаји имају приступ врло квалитетном систему образовања који је створио претпоставке за снажне искораке у сфери модерних технологија, попут роботике, биотехнологија, медицине и истраживања матичних ћелија, у чему се Иран сврстава међу најнапредније државе планете. Лансирањем вештачког сателита у свемир 2009, на 30. годишњицу Исламске револуције, Иран је постао девета држава на планети која је самостално овладала свемирском технологијом, а слањем једног мајмуна у орбиту четири године касније постао је тек шеста држава којој је то пошло за руком. О брзини научног и технолошког развоја оствареног на веома ниској полазној бази, у условима рата и међународне изолације, речито говори податак о томе да је уочи Исламске револуције 1979. стопа писмености у Ирану била испод 40%.

Иран је етнички веома хетерогена земља, будући да Персијанци представљају тек око 60% становништва, до 20% становника су Азери, близу 10% Курди итд. Међутим, конфесионална припадност представља снажан кохезивни фактор, с обзиром на то да преко 90% житеља припада шиитској школи ислама, а персијски језик (фарси) је lingua franca не саму унутар државе, већ и у ширем окружењу.

Етно-лингвистичка мапа Ирана

 

Поред несумњиво значајне улоге коју Иран игра у региону Блиског истока у ширем смислу, стратешки ресурси којима располаже и неке географске одлике ове државе је по природи ствари чине битним фактором на глобалном плану. На територији Ирана се налази 10% потврђених светских резерви нафте и чак 15% резерви гаса. Поврх тога, Иран са северне стране заклапа Ормуски мореуз, кроз који се свакодневно одвија транспорт 35% светског поморског промета нафте и нафтних деривата.

Цивилизација за себе

Иран представља једну од не много нација на планети за коју се с пуним правом може рећи да представља цивилизацију за себе. Од Међана у VII веку пне, преко Ахеменида, Селеукида, Парћана и Сасанида, древна Персија је представљала колевку царстава која су се претапала у суштински непрекинутом низу све до данашњице. Примивши ислам веома брзо током арабљанско-муслиманске експанзије у VII веку, Персијанци се никада нису културно и језички арабизовали, а ширење шиитског исламског учења током власти Сафавида у XVI веку је допринело изградњи осећаја посебности међу Персијанцима у односу на главне струје Арапског света.

Иако никада није потпала под колонијалну контролу, експанзија европских сила је током XIX века довела Персију у веома тежак положај. Тзв. „Велика игра“ Руске и Британске империје која се одвијала широм азијског простора је у свом фокусу често имала управо Персију која је зарад очувања какве-такве независности из године у годину милом или силом уступала делове своје територије Русији, односно Британском Раџу. Својеврстан врхунац у процесу губитка суштинске независности је досегнут у периоду светских ратова када је Персија, иако формално неутрална у оба рата, била средиште војних операција Британаца и Совјета, е да би након рата њена територија била располућена на економске интересне зоне, од којих је најзначајнија била она јужна на којој су Британци контролисали налазишта нафте.

Царство Ахеменида око 500. године пне.

 

Будући да Персијанци представљају стари народ, а њихова држава структуру дугог трајања, битно је разумети утицај историјских збивања на колективну свест Иранаца, која у себи садржи како менталну слику два и по миленијума старе цивилизације Ахеменида, тако и осећај понижења због приказане немоћи и узмицања пред европским силама у XIX и XX веку.

Покушајем повратка државне независности сматра се период кратке владавине Мохамеда Мосадека који је на функцију премијера ступио 1951. и као једну од најважнијих мера спровео национализацију нафтне привреде, због чега је већ 1953. збачен државним ударом оркестрираним у склопу сада већ добро познате и документоване акције „Ајакс“ коју су спровеле америчка CIA и британска MI6, а што представља први случај у касније дугом низу преврата у иностранству са печатом Ленглија. Пуну државну власт потом преузима шах Мохамед Реза Пахлави, који спроводи програм радикалне вестернизације, секуларизације, па и ре-антиквизације, уз помоћ суровог репресивног апарата тајне полиције. На чело отпора стаје шиитска улема (свештенство), а међу њима најистакнутији имам Руколах Хомеини, који из егзила у Ираку дистрибуира своје проповеди на аудио-касетама до најудаљенијих села иранске провинције. Потпуно урушеног легитимитета, власт ослоњена само на голу силу зачуђујуће лако пада под налетом масовних демонстрација 1979, након којих се у Техерану успоставља систем Исламске републике, јединствен у свету, који траје до данас.

Преврат у Ирану је у исто време угрозио пословне интересе америчких и британских компанија, унео сумњу у могућу промену баланса сила на Блиском истоку у контексту Хладног рата, али и озбиљно уплашио арапске државе региона да би се талас револуције могао прелити на њих, будући да је арапски социјализам већ концем 70-их почео да уступа место политичком исламу као све значајнијој идеологији у Арапском свету. Све ово је довело до тога да најближи сусед, Ирак, већ 1980. покрене инвазију на Иран, уз снажну политичку подршку са запада и обилату финансијску потпору држава попут Саудијске Арабије и Кувајта. Осам година суровог рата је завршено без промене граница, уз стотине хиљада жртва и масовну употребу бојних отрова од стране Багдада, а у Техерану је учвршћена свест о томе како је нова Исламска република рођена у крви, жртвом сопственог народа препуштеног самог себи, што се савршено надовезало на култ мучеништва својствен исламу шиитског типа.

Мохамед Мосадек (десно) са америчким председником ТРуманом, пре него што ће га САД и Велика Британија оборити са власти

Политички систем

Систем власти успостављен након Исламске револуције базиран је превасходно на личном ауторитету врховног вође Руколаха Хомеинија, коме је како се говорило „од свих институција власти био довољан само микрофон“, чиме је наглашавана његова неприкосновеност. Но, након његове смрти 1989. за врховног вођу бива именован Али Хамнеи, уз пресудну подршку Хомеинијевог саборца Акбара Хашемија Рафсанџанија. Развија се компликована мрежа институција у циљу консолидације система на челу са врховним вођом, чији ауторитет је тек морао бити потврђен у годинама које су следиле. Временом и Хамнеи долази у позицију неприкосновености, као врховни арбитар чија је воља пресудна у свим политичким питањима. Поред врховног вође чија је власт практично доживотна, извршном власти руководи председник који се бира на непосредним изборима, док трећу грану власти чини армија, односно њена елитна Револуционарна гарда, чији утицај на политичке процесе у државу постаје из године у годину све снажније.

Иако у Ирану не функционишу политичке партије схваћене у традиционалном смислу, може се рећи да постоје два основна политичка правца који се артикулишу у виду изборних савеза, те кроз подршку појединим кандидатима на изборима или приликом именовања постављених лица. Први су тзв. принциписти, који представљају широку лепезу конзервативних шиитских великодостојника и армијских руководилаца, посебно из редова Револуционарне гарде, посвећених очувању изворних принципа Исламске револуције, скептичних према било каквом отварању према спољном свету. Другу струју чине реформисти, многи од њих школовани на западу, који теже увођењу технократских метода владавине, акценат стављају на привредни развој и спремни су за проналажење компромиса са иностраним фактором. Битно је нагласити да обе политичке струје делују у уставним оквирима и део су система, док нека анти-системска опозиција постоји само у траговима и углавном делује из иностранства.

Након Хомеинијеве смрти, Рафсанџани (лево) је јавно потврдио како му је врховни вођа у четири ока саопштио да је за наследника одабрао Алија Хамнеија

Док принциписти контролишу велики део улеме и саставни су део структура Револуционарне гарде, ирански реформисти традиционално руководе институцијама извршне власти. Од када је након Хомеинијеве смрти оснажена функција председника, уз један битан изузетак сви председници Ирана су припадали реформистичкој струји, од самог Рафсанџанија, преко Хатамија, па до актуелног председника Руханија. Период два председничка мандата Махмуда Ахмадинеџада од 2005. до 2013. представља ипак важан изузетак у том низу, будући да се ради о екстремном популисти, који је са принципистичких позиција настојао да у потпуности угуши реформистичке струје у друштву. Утицај Револуционарне гарде је током његових мандата толико порастао, да поједини иранолози на западу тврде како се у том периоду променила и сама типологија режима у Техерану, који се више не би могао класификовати као теократија (једина на планети поред Ватикана), већ да је примереније сврстати га међу војне хунте. Такви његови потези су до те мере антагонизовали улему, па и самог врховног вођу Хамнеија, да му је по истеку другог мандата практично забрањено политичко деловање, а сви његови каснији покушаји повратка у политички живот су ефикасно спречени.

Махмуд Ахмадинеџад, током његова два председничка мандата Револуционарна гарда преузима доминацију над политичком и економском сфером у Ирану

Иранска Револуционарна гарда, званично Армија заштитника Исламске револуције, скраћено Сепах, чији припадници се називају још и „Пасдаранима“, посебна је грана оружаних снага Ирана. За разлику од редовне армије, која се скраћено назива Артеш, којој су поверене традиционалне дужности заштите државних граница, Револуционарна гарда је задужена за одбрану уставног система Исламске републике од унутрашњих и спољних непријатеља. Елитни део Револуционарне гарде носи назив „Јерусалимских јединица“, односно Кудс снага, и задужен је за деловање изван граница Ирана. Временом, Револуционарна гарда је преузела и друге важне функције, па тако у потпуности контролише безбедност у реону Персијског залива, а под њеним окриљем су прилично софистициране ракетне снаге које располажу балистичким ракетама домета преко 2.000 км. Поврх свега тога, Пасдарани што званично, што незванично, имају власништво над најзначајнијим компанијама у области нафтне привреде, грађевинарства и телекомуникација, које по неким проценама остварују приходе веће од 12 милијарди долара годишње. Иако не постоје методолошки предуслови за иоле прецизнију оцену, јасно је да Револуционарна гарда контролише значајан део иранске привреде, а по наводима западних медија та контрола би се могла простирати и на трећину свих привредних активности у држави.

Хамнеијево наслеђе

Хасан Рухани (лево) је однео убедљиву победу над Ебрахимом Раисијем освојивши 57% наспрам 38% гласова

Председнички и локални избори одржани у мају 2017. представљали су велику победу реформистичке струје у иранској политици. Председник Хасан Рухани је успео да на таласу великог оптимизма који је подстакнут тзв. Нуклеарним споразумом са Сједињеним Америчким Државама и другим међународним актерима закљученим две године раније веома убедљиво порази противкандидата Ебрахима Раисија, којег су истакли принциписти. Штавише, на истовремено одржаним локалним изборима реформисти су до ногу поразили принциписте одневши победу у Техерану, традиционалном упоришту принциписта, не препустивши ривалима нити једно место у Градском већу, а у сличном маниру су поразили принциписте и у свим провинцијским средиштима изузев светог града Кома.

Упркос томе што функција председника не носи онај највећи, одлучујући политички утицај у држави, овако убедљива победа реформиста представљала је и јасну поруку врховном вођи о тежњама народа, чија подршка представља извор легитимитета власти, иако њен врх није подложан директним изборима. Управо питање избора новог врховног вође који ће наследити Алија Хамнеија пресудно утиче на најзначајније политичке процесе у Ирану. Узимајући у обзир то да Хамнеи има близу 80 година, као и да му је здравље озбиљно нарушено, унутар институција система се већ дуже време води сурова битка за место његовог наследника. Принциписти су у марту ове године обезбедили већину у извршном органу Савета експерата који формално спроводи избор врховног вође, али упркос компликованом систему избора, извесно је да ће то кључно место преузети онај кандидат којег сам Хамнеи предложи.

У борби реформиста и принциписта која се одвија већ неко време, први су доживели велики хендикеп када је почетком 2017. преминуо Акбар Хашеми Рафсанџани, блиски Хомеинијев сарадник који је промовисао самог Хамнеија и потом до задњег дана представљао кључну фигуру реформистичког покрета, истурајући у први план реформистичке ведете попут некадашњег председника Хатамија. Након његове смрти, реформисти бивају принуђени да све своје карте ставе на актуелног председника Роханија и наду у његов избор за врховног вођу када за то (вероватно ускоро) дође време. Управо излазећи у сусрет тим очекивањима, Рухани је у састав свог кабинета увео и неке истакнуте принциписте, како би покушао да прошири своју базу подршке и учини се прихватљивим барем делу припадника супротстављеног табора.

Принциписти са своје стране немају до краја успостављен консензус о кандидату за место врховног вође, али се највеће шансе дају Ебрахиму Раисију. Упркос томе што је убедљиво поражен на председничким изборима, сама његова кандидатура је служила томе да се до тог момента слабо познати Раиси представи у јавности. Веома важну групу у редовима принциписта представљају петорица браће Лариџани, посебно Али који обавља дужност председника парламента и Садик који руководи правосуђем и чије име се спомиње у најужем кругу кандидата за Хамнеијево наслеђе.

Можтаба Хамнеи, по распрострањеном мишљењу лично контролише енормно висока финансијска средства

Махмуд Хашеми Шахруди, шиитски клерик највишег реда са ауторитетом великог ајатолаха који се годинама налази на високим државним функцијама, такође спада међу фаворите, а велику непозаницу представља син Алија Хамеија, Можтаба. Наиме, Можтаба Хамнеи није одвише присутан у јавности, мада се говори да је представљао кључног човека током избора Махмуда Ахмадинеџада за председника, до те мере да је утицао и на одређене изборне манипулације. Наводи се и да он суштински руководи Басџи милицијом, добровољачким помоћним јединицама Револуционарне гарде са око 90.000 припадника, које су имале значајну улогу током гушења протеста 2009. године. Сам Ахмадинеџад се разишао са Хамнеијевим сином, оптуживши га за корупцију.

Одржавајући баланс политичких снага, сам Хамнеи се до сада није ни у назнакама изјашњавао о подршци било којем од кандидата чија имена циркулишу у јавности. Колико је питање наслеђа уистину компликовано говоре и мишљења по којима би избор било којег појединца у условима озбиљних фракцијских подела био погубан, те да би можда требало приступити уставним изменама којима би место врховног вође било укинуто или замењено колективним органом, за шта се рецимо залагао помињани ветеран иранске политике Акбар Хашеми Рафсанџани.

Нуклеарни споразум

 

Упркос агресивном рату којем је била изложена практично од првог дана, те међународној изолацији која је уследила, Исламска република је успела да достигне пуно тога на плану економског и друштвеног развоја. Поврх тога, догађаји у региону током последње две деценије су ишли на руку Техерану који је значајно проширио свој утицај изван сопствених граница. Наиме, иако то ни у ком случају није била намера Сједињених Америчких Држава, војне интервенције у Авганистану 2001. и Ираку 2003. су обарањем постојећих режима отвориле простор за појачани утицај Ирана као регионалне силе на тим просторима. Коначно, подршка револуцији у Сирији 2011. је последично довела до тога да се режим Башара ел Асада у потпуности ослони на Русију и Иран, који је тиме утемељио своје стално војно присуство у тој важној држави. Будући да је утицај Ирана у Ираку толико изражен да неки ту државу већ називају „америчко-иранским кондоминијумом“, а да се тај утицај не односи само на владу у Багдаду којом доминирају ирачки шиити, већ да је утицај Ирана све присутнији и у Ирачком Курдистану, може се рећи да је Иран успео да оствари свој магистрални геополитички пројекат – директну контролу руте према Медитерану, која се протеже од Техерана, преко Багдада и Дамаска, до сиријске и либанске обале.

Нуклеарни програм Ирана започет је још током 50-их година уз подршку САД, која је Техерану ускраћена након Исламске револуције 1979. Од 80-их година надаље Иран се у развоју нуклеарних технологија ослања на Француску и Аргентину, да би прави замајац добио након потписивања уговора са руским компанијама из дате области и доласка руских стручњака 90-их година. Као резултат те сарадње, 2011. је пуштен у погон први нуклеарни реактор снаге 1.000 MW у нуклеарној централи Бушер, првој на читавом Блиском истоку, а са компанијом Росатом су потписани уговори о изградњи још два реактора исте снаге, са чиме се и отпочело 2017. године. Поред тога, Иран је још 2008. отпочео изградњу нуклеарне централе Даркховин са реактором снаге 360 MW употребом сопствених технологија, али јавно доступних података о напретку пројекта нема.

Иран је у једном периоду активно покушавао да развије технологију употребе нуклеарних капацитета у војне сврхе. По кредибилним подацима Међународне агенције за атомску енергију (IAEA) објављеним 2011, тај програм је био активан до 2003, након чега је или угашен или пак настављен у веома ограниченој мери. У свом извештају из 2015. IAEA је утврдила да у сваком случају не постоје докази о развоју војног нуклеарног програма у Ирану након 2009, а тај свој став је потврдила и извештајем из маја 2018. Но, упркос томе у Сједињеним Америчким Државама и Израелу постоје сумње да се развој технологије за производњу нуклеарног оружја све време одвија на тајним локацијама у Ирану, а неретко се као испоручилац дела неопходних технологија наводи Северна Кореја.

САД и савезници нису успели да спрече Иран у остварењу стратешког циља, успостављању коридора ка Медитерану

Упркос успесима на плану економског и друштвеног развоја након Исламске револуције, економске санкције којима је Иран све време био изложен оставиле су дубоког трага на привреду ове државе и у великој мери су спутале њене развојне потенцијале, а као најважнији разлог њиховог увођења навођен је управо војни нуклеарни програм Техерана. Процене западних аналитичара говоре о томе да је финансијска штета обрачуната збиром заустављеног извоза нафте и гаса, те неоствареним страним инвестицијама услед санкција досегла 500 милијарди долара. То је свакако определило Иран да крене у потрагу за дипломатским решењем, тако да су још 2009. покренути преговори Техерана са тзв. групом 5+1 коју чине пет сталних чланица Савета безбедности УН и Немачка.

Министри спољних послова САД и Ирана 2015. током преговора о нуклеарном споразуму који је представљао тек краткорочни детант у односима две државе

Свеобухватни заједнички акциони план (Joint Comprehensive Plan of Action, JCPOA), колоквијално Ирански нуклеарни споразум, закључен је у јулу 2015. године и предвидео је обавезу Ирана да у потпуности елиминише своје залихе средње-обогаћеног уранијума, као и 98% залиха ниско-обогаћеног уранијума, те да за период од наредних 13 година сведе број гасних центрифуга на трећину од постојећег броја, а у наредних 15 година обогаћивање уранијума ограничи на 3,67%. Иран се такође обавезао да у истом периоду не гради нова постројења за производњу тешке воде, а за контролу поштовања свих преузетих обавеза Техерана успостављен је детаљан систем мониторинга.

Са друге стране, потписнице споразума су се обавезале на постепено укидање санкција којима је Иран изложен.

Вашингтонска администрација Барака Обаме је чврсто стала иза споразума, потенцирајући то да се његовом имплементацијом фактички спречава нуклеарна пролиферација и обезбеђује сигурност САД и њених савезника. Аналитички посматрано, може се оценити да је Ирански нуклеарни споразум представљао једини крупан међународни успех америчког председника, који је Нобелову награду за мир добио на самом почетку свог мандата, мало чиме је оправдавши у годинама своје владавине. Реакције Израела, најближег савезника САД на Блиском истоку, биле су фуриозне, а недавно објављени документи откривају како је том приликом у Јерусалиму оцењено да је америчко-израелским односима нанета толика штета коју није могуће исправити са актуелним станаром Беле куће, те да се на обнови савезништва мора радити са новим председником након избора 2016. ма ко то био.

Само закључивање Нуклеарног споразума се веома брзо позитивно одразило на економске перформансе Ирана, иако је спровођење већине мера било предвиђено у фазама, а до неких никада и није дошло због каснијих догађања. Интересовање великих европских и америчких компанија за приступ иранском тржишту и покретање потенцијално врло исплативих пословних подухвата је било толико велико да се у месецима након постизања споразума није могла наћи слободна соба у бољим техеранским хотелима. Бруто друштвени производ Ирана је већ у 2016. порастао за 6,4%, док је традиционално висока стопа инфлације сведена на 8,4%. Разумљиво, покретање таквих процеса је веома узнемирило највеће иранске ривале у региону, Израел, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате, који су расположивим лобистичким и јавно-дипломатским каналима отпочели кампању за обарање споразума, што се пак поклопило са интересом републиканског председничког кандидата Доналда Трампа, који је наступао са позиција критике Обамине администрације.

Супротно очекивањима многих, Доналд Трамп је остао доследан својим обећањима из изборне кампање

Сходно најавама које је давао у току кампање, амерички председник Доналд Трамп је 8. маја 2018. званично повукао САД из Иранског нуклеарног споразума. Иако је међу разлозима за повлачење навео и непоштовање самог споразума, таква тврдња супротна извештајима IAEA није поткрепљена релевантним доказима, док је много више пажње у свом говору Трамп посветио томе да образложи како сам споразум није био добар, јер је омогућио ширење политичког утицаја Ирана у региону, као и развој балистичког програма Техерана. Управо те две ставке би морале по мишљењу Вашингтона бити обухваћене неким новим споразумом, што је од стране Техерана аутоматски одбачено.

Када би се наводили сви разлози који стоје иза одлуке Трампове администрације да обори Нуклеарни споразум са Ираном, на првом месту би свакако био снажан утицај Израела и јеврејског фактора уопште на доносиоце одлука у Вашингтону, који се огледа у стриктно политичкој, али и у пословној сфери. Као добра илустрација могу послужити блиске пословне везе породице Трамповог зета и специјалног саветника са широким мандатом над блискоисточном политиком САД Џареда Кушнера са породицом израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа. Томе би требало придодати и снажан утицај заливских монархија, као и интересе војно-индустријског комплекса коме су управо те државе најплатежнији купци, док ескалација конфликта са старим ривалом попут Ирана нужно води ка већим набавкама америчког оружја. Прва инострана посета новог америчког председника била је уприличена управо Ријаду и том приликом је закључен уговор о извозу америчког наоружања у вредности од 110 милијарди долара, уз могућност да та количина буде вишеструко увећана у наредним годинама, а следили су га слични продајни аранжмани са другим мањим арапским савезницама у регији.

Породице Бенјамина Нетанјахуа (лево) и Џареда Кушнера (десно) су толико блиске да је премијер израела некада приликом посета САД одседао у Кушнеровој дечјој соби

Коначно, ваља навести и то да про-израелска политика представља једну од ретких ставки око којих постоји пуни унутрашњи консензус иначе супротстављених струја у Републиканској партији коју Трамп настоји да уједини уочи важних међу-избора концем 2018. године, али и око своје кандидатуре за други председнички мандат.

Остале потписнице споразума, укључујући и чланице Европске уније, које су свесне да је алтернатива споразуму свакако нестабилност, а могуће и конфликт који би покренуо нове таласе миграција усмерене према Европи, остале су му привржене, али је његов опстанак на дуже стазе мало известан, будући да САД примењује тзв. секундарне санкције према свим европским компанијама које послују са Ираном. Ово је довело до тога да се већина најзначајнијих улагача већ повукла из Ирана, суочена са губитком приступа америчком тржишту као алтернативом, а да европске престонице могу мало шта да учине по том питању. Према речима америчких званичника, циљ САД је да сведу извоз нафте из Ирана на нулу. Техеран за сада прихвата значајну економску штету због политичке добити и угледа који као конструктивна страна у великом политичком конфликту несумњиво добија, али на дужи рок неће имати никаквог интереса да задржи рестрикције на развој свог војно-нуклеарног програма.

Мухамед бин Салман, престолонаследник Саудијске Арабије који предводи агресивну политику према Ирану и његовим „проксијима“ у региону

Уколико Техеран објави своје повлачење из нуклеарног споразума и настави са развојем нуклеарног оружја, према речима стварног владара Саудијске Арабије принца Мухамеда бин Салмана и Ријад ће отпочети развој војно-нуклеарне технологије, што би се заправо пре могло тумачити као набавка технологије или чак самог оружја из САД, за шта би постојећи аранжмани Ријада и Вашингтона о цивилном нуклеарном програму вредни чак 80 милијарди долара могли представљати добру основу. Процене о томе колико је времена потребно Техерану да произведе нуклеарно оружје варирају од свега неколико месеци, па до годину или две дана, зависно од оцене колико је времена потребно за производњу довољне количине нуклеарног материјала, док напредну ракетну технологију Техеран свакако поседује. Стога бисмо Иран могли назвати и „виртуелном нуклеарном силом“ како је Кисинџер класификовао државе које поседују сву неопходну технологију за производњу нуклеарног оружја, које од поседовања истог раздваја само сопствена одлука и релативно кратак временски период. С тим у виду, сценарио по којем бисмо у блиској будућности могли на Блиском истоку имати чак три нуклеарне силе – Израел, Иран и Саудијску Арабију – не делује сасвим нереалистично.

Протести у Ирану

Зелене траке ношене око руке биле су знак распознавања током покушаја обојене револуције у Ирану 2009.

Најмасовнији протести у четири деценије дугој историји Исламске републике одвијали су се током лета 2009, а повод за њих представљала је победа Махмуда Ахмадинеџада на председничким изборима у јуну те године, када је добио свој други мандат, односно широко распрострањене тврдње о изборним нерегуларностима. Присталице пораженог реформисте Мир-Хосеина Мусавија су пуна три месеца организовале протесте различите форме и интензитета, а због зелених трака које су носили око руке, демонстрације су назване „Зеленим покретом“, чиме су сврстане у корпус обојених револуција, популарних на западу. По званичним подацима, током протеста је погинуло 36 људи, док су организатори тврдили да је та бројка најмање дупло већа. Једно од жаришта протеста било је на Техеранском универзитету, на који су припадници Басџи милиције под контролом Можтаде Хамнеија извршили препад, а власти су у више наврата ограничавале интернет проток и приступ друштвеним мрежама преко којих су протести организовани. О распрострањености протеста који су захватили широке реформистичке слојеве говори и то да је рецимо већина фудбалских репрезентативаца Ирана током међународне утакмице са Јужном Корејом у Сеулу носила зелене траке око руку, након чега су суспендовани из тима. Власт је за организацију протеста оптужила страни фактор, пре свега САД, Велику Британију и Израел, а двојица британских дипломата су протерана из Техерана. Иако су протести након неколико месеци утихнули без постигнутих резултата, може се рећи да су дугорочно допринели раздору између Хамнеија и Ахамдинеџада, те повратку реформиста на чело извршне власти након краја Ахмадинеџадовог мандата. Иако су постојали покушаји оживљавања Зеленог покрета током 2011. у контексту Арапског пролећа, до значајнијег одзива грађана није дошло.

Следећи значајан талас протеста избио је последњих дана децембра 2017. године. Мада су многи што по инерцији, а што са задњом намером, одмах потражили паралелу са Зеленим покретом из 2011, радило се о битно другачијем феномену. Наиме, протести који су трајали десетак дана на прелому 2017. и 2018. године били су подстакнути превасходно социјалним разлозима, порастом цене основних животних намирница и смањивањем одређених социјалних давања, а као конкретан повод се негде чак наводи скок цене кокошјих јаја у региону Мешхеда, услед санитарног уништења великог броја пилићарских фарми због спречавања ширења птичјег грипа. Било да је то био конкретан повод или не, свакако је у корену протеста било социјално незадовољство, а на улицама иранских градова су се првих дана протеста нашли припадници нижих социјалних слојева, за разлику од Зеленог покрета који је избио из стриктно политичких разлога, а чији носиоци су били студенти и припадници средњих слојева друштва.

У првих неколико дана ширења протеста државне власти нису имале кохерентну политику, услед слабе масовности углавном нису реаговале, а у појединим градовима су локални лидери чак пружили подршку протестима, рачунајући да се њима слаби извршна власт Руханијевих реформиста, који су након мајских избора исувише ојачали. То није било без основа, будући да је Рухани изборну подршку добио подстицањем високих очекивања међу народом у погледу економског напретка, али да се несумњиви напредак на макроекономском плану до краја 2017. још увек није осетио у џеповима грађана. Осим тога, високи социјални издаци које је у популистичком маниру увео Махмуд Ахмадинеџад девастирали су државну касу и један њихов део је морао бити укинут, што је допринело незадовољству.

Међутим, и друга страна политичке осе се убрзо нашла на мети, када су у појединим градовима иначе слабо организовани демонстранти без икакве централизоване координације почели да узвикују пароле против Револуционарне гарде, односно против издвајања огромне количине новца за ратове у Сирији и Јемену. Подршка Ирана сопственим „проксијима“ попут Хезболаха у Либану, Хуса у Јемену, различитих шиитских милиција у Ираку, па и самог режима у Дамаску мери се милијардама долара на годишњем нивоу, што свакако представља велико оптерећење за економију те државе. Власти су убрзо збиле редове и оштрим мерама угушиле протесте, изводећи притом вишеструко већи број људи на улице великих градова ради демонстрирања подршке режиму. У коначном билансу, за 10-ак дана протеста погинуло је више од 20 људи, а приведено је близу 5.000. Непосредно након гушења протеста ограничено је учење енглеског језика у основним школама, пошто по оцени самог врховног вође то утире пут културној инвазији Запада.

Од маја 2018. у појединим градовима Ирана спорадично избијају протести нижег интензитета, условљени различитим разлозима, од рестрикција у пограничној трговини, неквалитетног водоснабдевања, па до еколошких проблема. Иако наизглед без јасне везе, време пред нама ће показати хоће ли се у одређеном моменту стопити у јединствен покрет који ће имати своју улогу у дешавањима која следе.

Обарање режима

Рушење режима Исламске републике представља никад посебно скривани циљ Сједињених Америчких Држава од 1979. до данас и нити једна председничка администрација, са делимичним изузетком Обамине, није пропустила да Техеран сврста у „осовину зла“ или да Ирану додели неку једнако пригодну титулу. За постизање тог циља су коришћена различита средства, од подршке Садаму Хусеину у покушају директне војне инвазије, преко режима економских санкција, па до спонзорисања различитих опозиционих група које делују у иностранству и најблаже речено толерисања класичних терористичких организација.

Иако није теренски оперативац, идентитет Мајка Д’Анрее се строго штити, тако да једине доступне фотографије шефа иранског центра CIA датирају још из времена његових студија

Оштар политички заокрет до кога је дошло променом председничке администрације у Вашингтону 2016. је условио интензивирање активности противу Ирана. У том циљу, половином 2017. је формиран и посебан центар у оквиру CIA задужен за субверзивне активности у Ирану. На чело те групе је постављен контроверзни Мајк ДАндреа, који је претходно руководио веома важним одељењем CIA за борбу против тероризма, снажно се залажући за програм елиминације мета беспилотним летелицама, који је широм света критикован због великог броја цивилних жртава, а био је и на челу тима који је трагао за Осамом бин Ладеном. Интереаснтно је то да је ДАндреа у једном периоду свог живота прешао у ислам, што је разлога због којих га прати надимак „Ајатолах Мајк“. Вести о формирању овог центра CIA су савим разумљиво веома негативно дочекане у Техерану, а иранске власти су већ током протеста у првим данима 2018. оптужиле ДАндреин центар за покушај убацивања терориста у западне делове земље.

У циљу обарања режима у Техрану, Сједињеним Америчким Државама стоји на располагању више различитих метода и механизама који се међусобно не искључују, односно могу до извесне мере бити паралелно разигравани. Прва је свакако могућност директне војне инвазије, што за САД као још увек једину истински глобалну силу представља стално расположиву опцију. Међутим, војна интервенција налик оној у Ираку из 2003. сигурно не представља најпожељнији сценарио за планере у Вашингтону, будући да су војни капацитети Ирана далеко већи него ли што је то био случај у Авганистану или Ираку, а да не говоримо о степену друштвене кохезије који би засигурно утицао на снажнији отпор народа у условима тоталног рата. Иако јавно доступних америчких штабних анализа нема, јасно је да би за инвазију Ирана поред све техничко-технолошке надмоћи било неопходно ангажовање преко милион војника, а такав вид ангажмана тешко да могу поднети нити САД, нити њени савезници у региону попут Израела и Саудијске Арабије. Стога се могућност војне инвазије користи далеко више као претња и крајња опција уколико остали механизми не дају жељени резултат.

У борби против режима Исламске републике, САД се традиционално ослањају на присталице свргнутог шаха Мохамеда Резе Пахлавија, које су након 1979. углавном расејане широм западног света. Иако многи од њих располажу замашним финансијским средствима које су изнели из Ирана, њихова употребна вредност је сразмерно мала и за то постоје два разлога. Први је општи одијум који у иранском друштву још увек постоји према режиму последњег Пахлавија, чија тајна полиција Савак слови за један од најрепресивнијих апарата силе у историји. Методе мучења којима су излагане хиљаде затвореника Савака до данас представљају предмет изучавања стручњака и згражавања шире јавности. Други разлог је вредносна инкомпатибилност монархистичке класе са иранским друштвом. Да би се то разумело, значајна су сведочења Џејсона Резе Жоржанија, младог америчког филозофа иранског порекла, лидера покрета Персијска ренесанса и једног од оснивача Alt-right Corporation, као и портала alt-right.com. У својим ауторским текстовима Жоржани тврди како је због блискости са покретом алтернативне деснице стекао важне контакте у председничкој администрацији након победе Доналда Трампа, те да су он и његови сарадници позивани на састанке у Белу кућу на којима се расправљало о обарању режима у Техерану. На једном од тих састанака је њему и људима из Персијске ренесансе наложено да потпишу писмену изјаву о томе да исповедају ислам, будући да су се многи од њих, укључујући и самог Жоржанија, раније јавно декларисали као повратници зороастријанству, древној религији Персијанаца, што је представљало крајњи израз шахових тежњи за ре-антиквизацијом Ирана. Ово осликава свест која постоји у врху америчке администрације о томе да се монархистичка елита у дијаспори исувише одвојила од иранског друштва, те да би било немогуће у будућности на позиције власти у Техерану довести некога ко чак није ни муслиман.

Жоржани је касније денунциран тајним снимцима у којима су неке његове речи тумачене као подршка фашистичким идејама, што екстремним персијским националистима и није толико страно, па је одстрањен из руководства америчке алтернативне деснице.

Марјам Ражави руководи Народним муџахединима Ирана из Париза, иако се већина њених следбеника налази у Албанији

Друга важна полуга којом САД располажу су свакако Народни муџахедини Ирана (Mojahedin-e-Khalq, МЕК), терористичка организација марксистичко-исламистичког типа настала још 60-их година. МЕК је учествовао у Исламској револуцији, али се убрзо након ње разишао са Хомеинијевим режимом и током Ирачко-иранског рата се борио на страни Садама Хусеина против сопствене државе. Након завршетка рата, хиљаде припадника МЕК су остале на територији Ирака под Садамовом заштитом, одакле су у деценијама које су следиле организовали терористичке нападе широм Ирана, у којима је погинуло око 16.000 људи. Након америчке инвазије и промене режима у Ираку, МЕК је стао под заштиту САД, будући да су се нове ирачке власти унутар којих доминира шиитски фактор наклоњен Ирану негативно поставиле према њима, стално захтевајући њихово дислоцирање са сопствене територије. Претходно скинувши МЕК са листе терористичких организација 2012. године, САД су током лета 2016. организовале трансфер око 3.000 припадника ове организације из Кемп Либертија у Ираку у Албанију, једину државу која је након вишегодишњих преговора пристала да их прими. По веома штурим доступним подацима, припадници МЕК су првобитно смештени у насељу затвореног типа у предрађу Тиране, да би до 2018. за њихове потребе била формирана класична војна база надомак Драча. По сведочењима бивших припадника МЕК, који организацију иначе пореде са верским култом, издашна финансијска средства за функционисање су обезбеђивана од стране Саудијске Арабије, из које је довожен новац и злато чија се вредност мерила десетинама милиона долара. Велике количине новца су свакако допринеле обезбеђивању значајне политичке подршке у Вашигтону, а међу лобистима МЕК заслужним за њихово пребацивање у Албанију 2016. се посебно истакао Џон Болтон, којег ће касније Трамп именовати за свог заветника за националну безбедност. На једном скупу из 2017. Болтон је припаницима МЕК јавно обећао да ће до 2019. бити у прилици да сличну прославу организују у Техерану. Осим њега, на великом скупу МЕК организованом у Паризу крајем јуна 2018. подршку им је пружио и бивши градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани, сада члан правног тима Доналда Трамп, те читав низ америчких и европских политичара попут Њута Гингрича, Била Ричардсона, Бернара Кушнера, Филипа Дуст-Блазија идр. Руководство МЕК се јавно хвали постојањем својих ћелија унутар Ирана, док их власти у Техерану оптужују са организацију протеста који су планули крајем 2017. године.

Међутим, као што је то случај и са монархистима, репутација МЕК унутар самог Ирана је веома лоша и њихова подршка међу народом се сасвим извесно мери промилима, што свакако доводи у питање њихову употребну вредност на политичком нивоу.

Стога се у последње време у америчким алтернативним медијима појављују прилично кредибилна тумачењима по којима спектакуларне јавне манифестације подршке МЕК заправо представљају својеврсну димну завесу иза које се крије потпуно друга линија рада на обарању режима у Техерану. Наиме, по таквим тумачењима, за САД би најкориснији сценарио заправо подразумевао војни пуч спроведен од стране врха редовне војске, Артеша, који је у мањој мери идеолошки устројен у односу на Револуционарну гарду. Одређени контакти су армијским врхом су наводно већ начињени, а главни аргумент САД јесте суочавање иранских генерала са алтернативом у виду разрађених оперативних планова инвазије која би однела преко три милиона живота. Евентуални пуч би био оправдан стриктно економско-социјалним разлозима, а војна хунта би заузела једнако тврд анти-амерички став како не би изгубила легитимитет у народу. Кроз ту призму би се могли тумачити спорадични протести који избијају широм земље, а који би могли послужити као разлог или изговор армијском врху за преузимање власти. У прилог таквим тумачењима иду и све чешће поруке америчких и израелских званичника о подршци иранском народу, насупрот режима у Техерану, међу којима се посебно истиче израелски премијер Бенјамин Нетанјаху са веома интересантним видео порукама које се пласирају преведене на фарси. Такође, прилично млака реакција важних америчких савезника попут Јапана и Индије, који су уједно велики увозници нафте, на излазак САД из Нуклеарног споразума и раст цена нафте која је већ премашила границу од 70 долара по барелу са јасним трендом раста, говори о томе да би могле постојати америчке гаранције о временској ограничености тог тренда и скором преокрету ситуације.

Краткорочне перспективе

Генерал Касем Сулејмани се у иранској јавности доживљава као акциони херој

 

Оно што би свакако било реалистично очекивати јесте наставак притисака САД према Ирану комбинацијом свих расположивих механизама, укључујући војну претњу, деловање опозиционих и дисидентских групација споља и изнутра колико је то могуће, те појачан обавештајни рад CIA и њених пандана у региону противу Техерана, као и различите специјалне операције које би могле бити спроведене и терористичким методама. Пример за тако нешто би могли представљати натписи у израелској штампи који су се појавили почетком 2018, по којима су САД дале зелено светло Израелу за елиминацију генерала Касема Сулејманија. Генерал Сулејмани већ 20 година руководи Кудс снагама, елитним делом иранске Револуционарне гарде задуженим за деловање у иностранству и спроводи активну подршку јединицама либанског Хезболаха, јеменских Хуса, као и режиму Башара ел Асада у Сирији. Сулејмани је једна од најпопуларнијих личности у Ирану, тако да би евентуални атентат на њега свакако произвео разорно дејство. Сасвим је сигурно то да амерички аналитичари, пре свега они у центру CIA којим руководи Мајк ДАндреа, с пажњом прате политичку динамику у Техерану и да се одређени сценарији припремају за очекивано турбулентан период транзиције врховне власти након повлачења или смрти Алија Хамнеија.

Ормуски мореуз, који би Иран могао релативно лако блокирати за међународну трговину нафтом

Да снажни притисци споља некада доведе и до унутрашње кохезије говори и све јача анти-америчка реторика реформистичког иранског председника Руханија. Критикујући америчку политику која за јавно прокламовани циљ има свођење иранског извоза нафте на нулу, Рухани је запретио блокадом Ормуског мореуза, чиме би поред Ирана и друге државе Персијског залива биле онемогућене да извозе нафту и гас, за шта га је пак генерал Сулејмани похавалио истакавши како би му „радо пољубио руку“, што представља почаст резервисану само за врховног вођу револуције. Иако је више пута у ближој историји претио блокирањем Ормуза, Иран никада није тако шта спровео у дело. Технички, блокирање морског теснаца чији пловни коридор износи свега неколико миља ширине не би било тешко извести минирањем или потапањем неколико баржи, али би последице заустављања преко трећине светског поморског промета нафте по свеукупну економију планете биле несагледиве. Због тога и није превише извесно да ће претње Руханија бити испуњене, али би њихова евентуална реализација сасвим сигурно условила војну интервенцију САД и њених савезника у региону, а питање је да ли би евентуални војни сукоб у том случају могао остати ограничен само на подручје Ормуза. Војне снаге САД су још пре 15-ак година радиле стратешку анализу могуће блокаде Ормуског теснаца и закључиле да би им за деблокаду истог било потребно најмање месец дана.

Разматрајући ближе перспективе за развој ситуације у и око Ирана, неопходно је дотаћи се и Руске Федерације, за коју Иран представља важног партнера у настојању за изградњом мултиполарног светског поретка, али и конкретног савезника у случају рата у Сирији. Наиме, како се рат у Сирији ближи крају суштинском победом режима Башара ел Асада, оствареном уз помоћ руске авијације, дипломатије и обавештајног сектора, као и иранских „чизама на земљи“, тако се и интереси Москве и Техерана полако удаљавају. Својом интервенцијом у Сирији с јесени 2015. Русија је постигла више стратегијских успеха. Поред тога што је изместила фокус са украјинског ратишта, Русија која је не тако давно у Вашингтону називана тек регионалном силом, успела је да прикаже капацитет за пројекцију војне силе далеко изван сопственог заграничја. Но, поврх свега тога, Москва се етаблирала као сила без које није могуће решити нити један политички конфликт на Блиском истоку, са којом су спремни да сарађују и дојучерашњи или садашњи блиски савезници САД попут Турске или Саудијске Арабије. У том смислу, Русији је битније да се постави као сила балансер на Блиском истоку, слично некадашњој улози САД, него ли да безрезервно подржава некада максималистичке захтеве Техерана. У прилог томе говори интензиван дијалог Русије и Израела, који за резултат има сагласност о потреби повлачења свих иранских снага са југа Сирије, односно са подручја одакле би могле представљати претњу по Израел. То ни у ком случају не може радовати иранске власти, као ни спремност Русије да њиховим архи-непријатељима у Ријаду прода софистицирани ПВО систем С-400. Коначно, не може се рећи ни да је Русија у економском смислу губитник тензија изазваним америчким повлачењем из Нуклеарног споразума са Ираном, будући да је пораст цена нафте сигурно погодовао руском буџету који је у великој мери завистан од извоза нафте и земног гаса, чија цена је везна за нафту.

На концу, веома важан фактор у региону представља и Израел, једина нуклеарна сила Блиског истока, због својих специјалних веза са САД често описиван и као америчка предстража у регији. Израел сматра режим у Техерану егзистенцијалном претњом и више пута у ближој прошлости је што јавно, што тајно покушавао да наведе САД на сценарио директне војне конфронтације са Ираном. Мора се имати у виду и политички притисак под којим се премијер Израела Бенјамин Нетанјаху налази, будући да се против њега воде чак четири озбиљне истраге за корупцију, а недавно је подигнута прва оптужница те врсте против његове супруге Саре Нетанјаху. Искуство нас учи да лидери демократских држава под таквом врстом притиска нажалост често прибегавају рату којим се мобилише јавна подршка, а народ окупља око чврстог лидера. Било како било, за који год приступ према Ирану се САД одлуче, извесно је да ће важног савезника за то имати у Израелу, а сасвим је могуће да ће Израел бити и предводник у операцијама које следе или су већ започете.

Немања Старовић, Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. Одлична анализа. Спасиба аутору, подробно. Додао бих да евреји сматрају простор данашњег Ирана=Ераншахр својом прародином, и у самом Ерану живи подоста старих еврејских породица. Рушње структуре Ерана и стављање под пуну контролу чојзн пипл јесте сама стратегија исраела.
    Шта на хебрејском значи “Јуда”?? Значи онај који је обавештен.
    хебр: юда [-, мейуда, ейуда]= был проинформирован יוּדַע [-, מְיוּדָע, יְיוּדַע]

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here