Немања Видић: ЖАЊЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗАСЕЈАНО

Поделите:

ЖАЊЕ СЕ ОНО ШТО ЈЕ ЗАСЕЈАНО

Повод овом писању је интервју којег је проф. др Мило Ломпар дао др Владимиру Димитријевићу поводом најновијег  издања његове књиге „Дух самопорицања“, у коме је на овакав начин поменута ћирилица :

„Јер , панорама промашаја српске културне политике показује колико је невладина интелигенција, која управља јавним мишљењем, делотворна у јавним наумима . Није дошло ни до каквог унапређивања положаја ћирилице: ни законског ни стварног“.

Ломпар је тачно одредио ћирилицу као поље највеће  победе невладине интелигенције, односно  највећег пораза родољубиве интелигенције , управо зато што је он свакодневно видљив па тиме и очевидан, и што као такав  руши самопоштовање  и самопоуздање српског народа. Истовремено из овог пораза Запад закључује да је народ толико раздробљен изнутра  да ничему не може пружити отпор , па ни одузимању најсветијих територија.

Законски и стварни положај ћирилице се не може унапредити све док  се у српској просвети  учи из правописа  да српски народ има и своју латиницу . Чак је у њему експлицитно речено да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Сама та констатација морала је бити знак за узбуну родољубивој  интелигенцији да то разуме као најопаснији остатак титоизма који ће докрајчити ћирилицу .

Ломпарова култна књига „Дух самопорицања“ , масе 1,04 кг,  пуна је ефектног указивања на штетност титоизма , а о језику и писму је на стр.355 ( издање 2015.) написано само ово :

„Основно , непроменљиво и руководно начело српске културне политике треба да гласи : сви Срби говоре српским језиком. И док је њихово доминантно писмо ћирилица , јер оно изражава континуелни и савремени аспект континуитета , дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и контактни аспект идентитета. Неопходно је , дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева , да наметну ту тему – и такве теме – странкама које рачунају на српску публику , да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.“

По питању језика Ломпар није изнео никакву новину,  јер смо од руског изасланика  за БиХ Гиљфердинга могли сазнати да су тамношњи српски сељаци средином 19. века знали да говоре српским језиком. Истовремено покатоличени Срби су му одговорили да говоре „по нашки“.

По питању писма Ломпар је потпуно промашио и ставио се на страну невладине интелигенције прихватањем двописма у српском правопису, што је , видећемо, у директној супротности са српским Уставом.

-2-

И пре појаве његове књиге „Дух самопорицања“ наведено начело српске културне политике следиле су све странке осим ДВЕРИ. Пре коју годину Бошко Обрадовић је рекао у Скупштини Србије истину да су два писма у једном језику глупост, а то је била реакција на изјаву Александра Вучића у својству председника Владе да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је председник послао народу поруку да се неће спроводити  уставна норма о језику и писму , која по члану 10. Устава гласи :

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.

Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“

Пре неких 15 година објављен је на десетак сајтова мој текст „Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици“, па и на Видовдану. Повод је био неки Лопаров текст о пожељној државној културној политици које нема, у коме он на седам страница више пута помиње српски језик, али не и ћирилицу .То је у потпуној сагласности не само са невладином , него и са родољубивом интелигенцијом, што је очигледно из спроведене кампање „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК“ , коју је финансирала држава. Исту су пратили и билборди са ликом академика Душана Ковачевића , који нас учи да није Еуропа, него Европа. Није била порука „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ“ , јер су сви задовољни са садашњих 5% ћирилице у јавној употреби. Овде се требамо присетити да је ДС био против данашње уставне одредбе о језику и писму, и да су се , по усвајању Устава, ускоро широм Србије појавили велики билборди с оваквом поруком : ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА ? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА ! У потпису: Расим Љајић-центар за толеранцију. Постаде он министар трговине и би изгласан закон о трговини у коме се уз обавезност српског језика није поменута и обавезност ћирилице. Зато ћирилице нема у трговинама.

У поменутом тексту на „Видовдану“ као позитиван пример навео сам проф. др Слободана Антонића , јер је у интервјуу датом „Геополитици“ рекао, отприлике , ово : „Све моје досадашње књиге биле су латиничке, јер сам мислио да је свеједно , а све будуће ће бити ћириличке , јер видим да није свеједно.“ И још је додао оно најважније : „Морамо пружити отпор ћирилицом“.

На „Видовдану“ је било готово хиљаду коментара, а после јавне подршке Василија Клефтакиса мени као председнику удружења ЋИРИЛИЦА Београд, прогласио сам га братом. Он је прихватио побратимство и својим делом га је потврдио.

-3-

Прво је пронашао магистарски рад неког Американца којим се сведочи да су југословенске власти заједно са ЦИА договарале 1948.г. разлаз са СССР-ом увођењем латинице у српске школе, односно постепеним замењивањем ћирилице латиницом, њеним фаворизованом од стране државе чак у толикој  мери да је престала производња ћириличких писаћих машина.

Затим је на НСПМ објавио студију о заступљености ћирилице у српском издаваштву , којом је утврђено да је ћирилица остала неприкосновена у српском језику чак и после прве  Југословије , све до доласка комуниста на власт . Тачније , све до пројекта српскохрватског језичког договора из 1954.г., задатог Матици српској у просторијама Покрајинског комитета СК у Новом Саду.

И том Клефтакисовом студијом обисмишљена је Ломпарова теза о латиници као континуелном граничном писму. Али, ипак , обратимо јој додатну пажњу , јер је толико опасна да чак и сељаци у најзабаченијим  селима „знају“ да Срби одавно имају и своју латиницу.

Разумео сам га да он мисли на неку стару границу између Срба и Хрвата, па у контактима Хрвати узели нешто српске ћирилице, а Срби њихове латинице. Таква граница није постојала , па ни културна размена писама. Она се нису ни могла размењивати , односно ненасилно прихватати , јер по француском истраживачу Сипријану Роберу води се рат између ћириличких и латиничких слова још откад је синод католичке цркве 1060.г.у Салони ( код Сплита) ћирилицу прогласио ђаволовим изумом, а Методија јеретиком. Писмо је и за једне и за друге било бити или не бити . По њему су се препознавали и једни и други. Ако Ломпар можда не зна да су Хрвати  спалили милионе ћириличких књига , ево како је и сам у свој књизи дао пример како опредељење за писмо није било производ никакве културе ,него државног (политичког) насиља. На стр. 163. пише :

„…фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом,од 7.јула. 1914. године –

је предлагао : „ пошто је народ један има носити и једно име , Хрват , земља Хрватска , један сабор , једно писмо, једна застава ,једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“.

А са српске стране је било овако . Још када су имали посла само са Бечом, а не са Угарском и Хрватима, Срби су писали цару само ћирилицом. Када је Марија Терезија била забранила Србима ћирилицу, морала је одустати када су се они побунили. Мене нису учили професори о значају ћирилице за Србе, него мој неписмени ђед Петар Видић. У време окупације у БиХ од 1878. до 1918.било је дошло време да иде у затвор писмени Србин који ћириличким потписом потврди пријем позива. Тада није било филозофских и филолошких факултета , него су се

дигли као један учитељи , попови и трговци, па је окупатор толико устукнуо да се касније Србин није морао одазвати на латинички позив .

 

И после свег крвавог искуства српског народа,  мало су му биле две наметнуте покрајине, па ево му и још једно туђе писмо, с очигледним циљем да замени домаће српско национално .

-4-

Како би се Ломпарова теза могла применити на Крушевац , који , ваљда је неспорно , никада није био на граници са хрватским земљама. По мору хрватске латинице он више личи на Звонимиров град, него на Лазарев. И нису у питању само трговци , него видимо да је и општа државна болница исписана хрватском

латиницом.

Зато се мени чини да српска латиница није настала спонтано уз некакву границу, него је њену клицу донео друг Тито у српску престоницу . На Петој земаљској конференцији СК Југославије одржаној у Загребу 1940.г. одлучено је да писмо комуниста буде латиница, па је он удесио да све пароле у оном Јајцу буду латиничке. Никада му се нико није супротставио у писму осим Батрића Јовановића , који  је као руководилац грађења аеродрома у Сурчину одбио да скине већ постављени ћирилички натпис.Наравно, није то тражио лично Тито, него његов аутономашки послушник Веселинов.

Знало се да ће бити смењен председник српске владе др Благоје Нешковић, јер га је критиковао на састанку Александар Ранковић речима „друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом“.

Једно сејање хрватске латинице извела је Матица српска у свој правопис , а он даје плодове не сваке године него сваке секунде , у виду стварања све нових и нових латиничких јањичара.  Жање се оно што је засејано.

Први комунистички председник Матице српске био је Бошко Петровић, који је у њој ведрио и облачио дуже од пола века, а на своме крају представио се Хрватом и био сахрањен на католичком гробљу у Петроварадину. Разумљиво је онда што је Матица српска остала српскохрватска својим правописом с два српска писма, али то није могло  без Београда. Председник  Краљевске академије наука академик Александар Белић могао је постати и први председник комунистичке САНУ , иако је одлазио код Милана Недића и јавно му дао подршку. По доласку комуниста губила се глава за много мање грехове, али он , хвала Богу , остаде жив. Можда се одужио тако што је нешто пре  оног „договора“ у Покрајинском комитету СК речнику српског језика дао српскохрватско име , што је остало до данашњег дана. То му и није било тешко , јер је и у првој Југославији био сербокроатиста.

Често сам се питао да ли постоји неки још нижи, крајње  понижавајући проценат ћирилице у јавном животу од садашњих 5%, који би могао тргнути професоре лингвисте да српски правопис ускладе са  српским Уставом. Ових дана се председник Матице српске Драган Станић јавно зачудио што у његовој улици нема више од 1,5 % ћирилице. Ипак сумњам да он , због тешког комунистичког наслеђа у Матици, и јаловости српске родољубиве интелигенције, има снаге  да предложи усклађивање правописа са Уставом. Много је лакше окривити државу што неће да законом ( принудом ) да повећа заступљеност ћирилице за који постотак ,него стати на реп невладиној интелигенцији одустајањем од двоазбучја, чиме не  би био побољшан положај ћирилице , него би она била враћена српском народу у пуном суверенитету.

Предлажем „високој“ српској интелигенцији, а нарочито језичкој, да размисли о следећем : ако држава од 2006. до данас није могла , хтела или смела од  невладине интелигенције да  примени уставну одредбу о писму , у истим

 

-5-

околностима неће моћи да примени ни иновирани закон о језику  и писму. Мора се претходно нешто променити , а то је усклађивање правописа с Уставом у смислу

одустајања од латинице „као остатка из српскохрватског језичког заједништва“. Тиме би се одузео главни адут невладиној интелигенцији : научно уверење да Срби имају два писма.

 

Као старији, предлажем Ломпару да оде у цркву и да се молитвом покаје за оно што је написао да је ћирилица доминантно српско писмо , и то у време када она замире. Јер , не постоји веће самопорицање од добровољног одустајања од ћирилице. Није лако лингвистима игнорисати оволико хрватског писма у српским земљама , али су се могли правдати Уставом и српски језик армирати само ћирилицом. Међутим , схватили су да имају подршку за двоазбучје и у родољубивој српској интелигенцији , што их је охрабрило да га као комунистичко наслеђе задрже у правопису Матице српске, иако два конкурентска писма у једном језику не постоји нигде другде у Европи. Зато ће се и Србима неминовно поново догодити једноазбучје , али овога пута у хрватској латиници. То је јавно потврдио академик Иван Клајн, претходни председник Одбора за стандардизацију српског језика, рекавши да је латиница већ победила , а да је ћирилица остала још само као режимско писмо. Пошто ћирилица више није довољно укорењена у свести народа као национално писмо, подразумева се да ће с падом режима пасти и она.

 

Треба поћи путем   председника Одбора за стандардизацију   српског језика проф.др Срете Танасића, који је јавно рекао да латиница није  српско писмо и да не треба Србима.  Тако храбар  иступ није забележен од доласка комуниста на власт . Међутим, очигледно је да он нема подршку осталих чланова Одбора да стави на дневни ред иницијативу удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд, којом се тражи усклађивање правописа с Уставом.

Ово што је изговорио честити професор Танасић треба да буде записано у правопису пре него што се донесе закон којим би се Срби натеривали да користе ћирилицу. Тиме би лингвисти урадили свој део посла, па би тек онда имали морално право да врше јавни притисак на државну власт у смислу доследног спровођења јединствене правописне и уставне  норме о језику и писму.

Београд                                                             Немања Видић

 

 

Поделите:

7 Коментари

  1. Тешко је србина натерати да буде србин.
    На шта смо спали.
    Да и неписмен не поверује.
    Губи се све што је српско.
    Од Владе, Скупштине до председника и Уставног суда.

  2. Ми Срби смо лењи чак и да се јавимо коментаром, па нам овакви људи као што је Видић убијају досаду. Он се оправдано и мајсторски бавио Ломпаровим двоазбучјем , па ево плодова његове теорије о два српска писма , коју је он применио у културној политици ДВЕРИ. Некада су биле СРПСКЕ ДВЕРИ , а сада само Двери . А у јавност иду са оваквим ударним слоганом

    Д В Е Р И
    Ustani Srbine
    Pokreni Srbiju
    Ово је страшна слика српског јада и беде.

  3. ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊИ ЈАВАШЛУК И АНАРХИЈА У ПИСАЊУ МАТИЧНОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У СРБИЈИ МОРА СЕ ПРЕКИНУТИ ХИТНИМ ВАНРЕДНИМ МЕРАМА, КАО ПРОТИВ КОРОНЕ

    Ово је још један изузетно добар и користан текст Немање Видића, познатог непрекидног борца за српски језик, српско писмо и за све оно што се у Срба и у Србији и изван Србије запоствља дуже од 70 година.
    Нажалост, он је овим текстом морао, као дипл. инжењер, ад постиди српске стручњаке за језик и писмо у плаћеним од народа институцијама јер су они у својим кабинетима заборавили да је њихов плаћени задатак да сврсисходно брину о српском језику и писму најпре у својој струци и правопису, а не да то запостављају па да, неки од њих мисле да то треба само држава да реши законом. Они су заборавили да је најпре њихова дужност да питање језика и писма реше првенствено у својој науци и струци, у правопису пре свега, па да тек онда ад од државе траже саачињавање закона с Уставом пер него што су они своје обавезе ускладили с тим истим Уставом. .Јер какве ће бити сврхе и да се усвоји закон, ако ће деца у школи и даље учити по правопису да Срби “имају два писма” кад не могу имати два писма јер су се Хрвати одавно искључили из српскохрватског језика и однели своје писмо и регистровали га у свету уз хрватски језик, због чега српски језик у свету није могао ни бити реегистрован с хрватском абецедом. Српски језик је регистрован, како би било друкчије, сада са својим писмом ћирилицом. Српски лингвисти, нажаалост, још у својој науци и правопису свом живе у времену српскохрватског језика. Ми их нас то упозораавамо већ 20 година, али они слабо чују, а мало и слабо видфе (као моја маленкост која превиђа слова и у овој похвали Немањином одличном тексту).
    Како тај неуставан и нестручан јавшлук у Србији влада прдуго, пуних 14 година, “Ћирилица” је – у складу с тежњама да и српски народ последњи на Балкану и Европи – остваари и у пракси колективно и појединачно право на своје писмо, одмах по укидању ванредних мера против короне, одмах од Председника Србије затражимо да, по свом праву и уставној обавези у оваквој анархији дугој 14 година, уведе ванредне меере и против антићириличког вируса који је трајао много дуже и био неупорееидво смртоноснији за српско писмо у српском језику (убијено је преко 90 одсто српских слова у исписима српског језика у просеку, како то тачно наводи и Видић) „Ћириллица“, као народно удружење од 2001. године, има и право и обавезу да, ради задовољавања српских колективних и поједиачних неотуђивих права на свој језик и писмо, затражи увођење ванредних мера. Ево укратко чиме је то “Ћирилица” образложила.
    У предлогу и тражењу од Председника да испуни своју дужност као неприкосновени човек на врху данас, наводимо.
    Пошто редовне инспекције у Србији већ 14 година у своме деловњу уопште нису спроводиле уставну обавезу у вези са српским језиком и ћириличким писмом у редовном стању и нису никога и нигде казниле за ту очигледну свакодневну неуставност, сада се мора ангажовати војска и полиција (као у време короне) да изврше преглед спровођења уставне заштићености српске народне ћирилице у српском језику свуда, уз овлашћење да одмах испишу оштре новчане казне за писање језика Срба туђим писмом противно Члану 10. Устава Србије. Кад неће нормално да раде плаћене институције државе и лингвистике већ 14 година, онда председник има обавезу да уведе ванредно стање које оправдава 14-годишња анархија коју Влада за све то време није хтела да заустави у вези с матичним језиком и писмом и тако се наставља понижавање матичног народа ове државе. Тај толико дуг јавашлук и анархија у тој кључној области у којој се мора задовољити и право српскога народа на свој језик са својим писмом мора се зауставити легалним ванредним мерама када су власти одбиле то да ураде у свих последњих деценију и по. Овакав крајњи предуги јавшлук у кључним органима власти и у српској лингвистици сада неће нестати без ванредних мера које имате и право и обавезу да заведете, наводи се у прлдогу Председнику.
    Јер, заиста, када кључни органи државе Србије, сасвим очигледно и последњем Србину ко има очи, у држави толико дуго (14 пуних година) нису хтели да спроводе уставност у вези с матичним језиком и писмом у држави, тада онај ко се народу с руком на Уставу заклео да ће све уставне обавеза спроводити – има право, а још више обавезу да уведе ванредне мере јер се анархија у неспровођењу права матичне нације у Србији у реченој области више не сме продужавати јер свака анархија прети и народу и његовој држави.
    (7. мај 2020)

  4. Има ли ико ко не разуме ово што је написао Видић ? Све је кристално јасно . Колико пратим понижавање ћирилице и Срба од њих самих , још нисам прочитао да је ико други осим њега и Збиљића споменуо неусклађеност српског правописа са српским Уставом . Видим из Збиљићевог коментара да је Видић инжењер а не из језичке струке, а ипак је Ломпарову теорију о два српска писма разорио у парампарчад . Е када о правопису морају писати инжењери онда овде нема ни трага од српске државе.
    Не треба замерати што је по свим српским питањима мало коментара, јер многи нису вични писању.Ево шта би они могли урадити : пренети овај текст са коментарима на мејл адресе оних који су криви : САНУ , Матица српска ,Одбор за стандардизацију српског језика , Мило Ломпар ,председник Србије ,ДВЕРИ које су испод свога имена написале латиницом Ustani Srbine ,pokreni Srbiju. СРАМОТА НЕВИЂЕНА .То је Ломпарова терија примењена у пракси !

  5. Нема српске родољубиве интелигенције , па зато нема ни ћирилице . Видим на ћириличком сајту ФАКТИ како се рекламира латиничка књига супруге Милорада Павића Јасмине Михајловић,у издању Лагуне код које је 99% латиничких књига. У “патриотском” Печату недавно се изненадио председник Матице српске Драган Станић да у његовој улици има само 1,5 % ћирилице ! Види , види богати , није се томе надао када је Матица,противно Уставу Србије, у свој правопис увела и латиницу ,и то уз истицање да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва. Рекао он Драгољубу Збиљићу да је нама историја дала два писма и да тако мора да остане . Нама је историја дала школоване Србе који нису способни да заступају српски интерес.

    • ПОТВРЂУЈЕМ…

      Потврђујем гдину Владимиру да ми је тако рекао кад сам тражио у име “Ћирилице” да разговарамо о проблему нерешеног, односно погрешног, неуставног решења питња писма у Правопису српскога јеизика који је објавила Матица српска.
      Могуће је да се мало покајао председник Матице српске што је тада тако рекао и одбио да разговара с “Ћирилицом” о проблему у Правопису, па је зато бројао исписе фирми у централној улици где се, близу, налази чувена Матица српска. Он је у том тексту у “Печату” рекао да се силно изненадио да тако мало ћирилице има данас у Српској Атини. Можда се догоди да га је та чињеница „фрапирала“ и опаметила, па ће можда и пристати да промени своје гледишет о Правопису и свој закључак да је “нама историја дала два писма и да тако мора да остане”. Можда ће сада схватити да не мора тако да остане, јер је историја Србима давала и многее окупације, па се српски народ није никада с тим трајно помирио. Можда ће схватити и да не треба ни да се помири с тим да изгубимо ћирилицу која је Србиам трећи стуб српског суштаства и да без ћирилице Србима прети нестанак, као што су нестали и Срби католици који су први били полатиничени и убрзо по том основу лако асимиловани.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here