Ненад Кнежевић: Нове Амфилохијеве црногорске бајке и нове Атанасијеве антицрквене провокације

Поделите:

Нове Амфилохијеве црногорске бајке и нове Атанасијеве антицрквене провокације

Амфилохијеве црногорске бајке

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као и поједини Црногорци, понекад воли празна надгорњавања, инаћења, прећеранизме, измишљања, мегаломаније и крајности. Оно што међутим забрињава је чињеница да владика Амфилохије у одређеним тренуцима не успева да уђе у тако му потребни средњи пут, у неку бразду умерености и константне истинољубивости. Нашег угледног митрополита са Цетиња као да понекад забављају дечије игре – ћеранија ради ћеранија, и као да га посебно умирује романтично измишљање историјских факата и писање црногорских бајки. Да ли по оној схеми – историја је оно што ја кажем да јесте, или по оној – све што је почело у нашој историји почело је у Црној Гори – мање је важно. У неким моментима као да му је најважније да се ћеранија наставља па макар била контрадикторна и историјским чињеницама и самој себи. Изгледа да и једно и друго спада у домен слободног ћеранизма по црногорскм принципу – тако ми се ћефнуло и ћераћемо се још.

Овакав принцип, наравно, није претерано смирен нити посебно црквен, није ни посебно научан, нити је на жалост на нивоу озбиљности архијерејског чина и служења. Руку на срце, такав дечији ћеранијски принцип се не налази ни на очекиваној разини зрелости митрополитових година. Међутим, све то је за митрополита Амфилохија понекад мање важно или потпуно неважно. Кад цетињског владику Амфилохија ухвати тај дух ћеранизма много му је битније ћерати се по сваку цену, па де се доћера. У тој ћеранији он врло ретко и углавном само притиснут историјским околностима, одлучи пребацити преко уста то да је и Србин. Макар посредно кроз излизану флоскулу – «наш народ». Али и тада, у духу црногорске мегаломаније, митрополит Амфилохије воли да истакне један излизани ћеранолошки катунско-црногорски «факт» који гласи: све што је у нашем народу икада почело, прво је почело у Црној Гори. Ма како то било донекле и националромантично ипак се не може приписати иоле опрезном или правилном расуђивању. Стога је митрополиту Амфилохију, као «правом» Црногорцу из Брда, кад понекад зажели и да по мало србује, посебно битно стално истицати бајку да су скоро сви који ишта значе у историји нашег народа, на овај или онај начин, индиректно – старином или директно – рођењем, ураво из Црне Горе. Црна Гора. То је у митрополитовим по мало већ досадним бајкама са југа, као неки прото и архи принцип свега великог и свега постојећег у «нашем народу» – одвајката. Сумња ли ико у ове Ђедове симпатичне бајке за млађарију? Ако је ико до сада сумњао, следеће дечије приче пред спавање искорениће сваку такву помисао.

Питање Гласа Српске: «Да ли је случајно да је највећи удар на СПЦ кренуо отуда гдје се налазе највеће светиње – рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста?», митрополит Амфилохије је искористио за покушај афирмације још једне црногорско-катунске мегаломанске бајке. Митрополит Цетињски је на постављено питање дао следећи одговор који више личи на анегдоту него на озбиљну причу:

«То није случајно, јер Црна Гора је матица наше државности и црквености. Одавде су и Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, а овдје је и први српски храм с почетка 11. вијека. Бог је дао да су одавде и велики светитељи свети Василије Острошки и свети Петар Цетињски. Али захваљујући и благодарећи њима и њиховом присуству данас имамо оно што се догађа у Црној Гори. Имамо једно васкрсење народа![1]»

Што би рекао легендарни коментатор Младен Делић: «Људи, је ли ово могуће»? У преводу на «црногорско-брдски» језик динарске мегаломаније ово би се могло одгуслати само уз речи: … Црна Гора је матица наше државности и црквености … Одавде је Свети Сава … Овде је и први српски храм с почетка 11. вијека … Одавде је и Свети Василије Захумски и Острошки …

Дакле, за нашег угледног митрополита цетињског Амфилохија, као и за сав тај бајковити систем црногорског кројења историје који он често пута покушава наметнути, нису ни најмање важне било какве чињенице, већ му оне неретко представљају љуте противнике. Зар је за овакве и сличне бајке, на пример, уопште важно што чак и свако мало дете у српству зна да је Свети Сава рођен у Рашкој а не у Црној Гори, како то на брзину измисли митрополит Амфилохије. Такође, свима који иоле нешто знају јасно је да Свети Василије Захумски и Острошки није рођен у Црној Гори већ у Херцеговини[2]. Ал хајде сад, да не кваримо бајке пред спавање. А и севдах црногорски је севдах бајковити и требамо гледати нашем митрополиту и кроз прсте, јер ћеранизам је на југу још често пута од детињства омиљени спорт. У бајкама ионако није важна стварнст већ имагинарност, тренутно расположење и жеља да се бајка ишћера и доћера на пиједастал победника. Тамо чињенице и истина нису у моди. А и шта ће понекад ћеранизмом подстакнути митрополит Амфилохије са тим опасним и љутим непријатељима сваке бајке и сваког промашеног ћерања, тим накострешеним и непријатељски настројеним противницима званим – чињенице? Наш угледни  митрополит Амфилохије својим бајковитим причама као да гласно говори: «Доле чињенице! Чињенице су непријатељи Црне Горе и црногорства! Живеле бајке! Живели Црногорци Свети Сава Немањић и Свети Василије Захумски и Острошки! Живеле моје илузије! Показаћу ја свима вама ко је на крају у праву – ја или остатак човечанства. Ћераћемо се још»

Али, на митрополитову жалост, чињенице су неумољива гумица сваком намћорастом писању у свеску дечијих бајки и произвољном склапању лажних причица на табли црногорских имагинарности. У многим сегментима веома поучни и коректни интервју митрополита Амфилохија Гласу Српске, он је у овом делу постао права бајка за малу црногорску децу која би, ако већ морају бити Срби, по митрополиту Амфилохију морали бити Срби испред свих Срба. Митрополит Амфилохије, само што нам свима не каже: «Ако се већ инаџијски ћерамо да се исћерамо до краја. Е вала вам нећу попуштати ни за јоту. Па макар негде упао и у свесне бајке. Ми Црногорци, ако већ морамо да будемо Срби, најбољи смо Срби! Све је кренуло одавде из Црне Горе. Код нас је све најстарије и најпрвије. Најјачи смо и најстарији у свему». И заиста, не сумњамо. У нечему је заиста тако, али да је баш у свему тако није ни у бајкама препоручљиво писати. Губе на романтици и елементарној озбиљности.

На пример, опште је позната и чињеница да се двор Немањића налазио у Расу, у Дежеви, и да се место рођења Светога Саве Немањића зове Мишчиће[3]. Ове свима познате истине данас не признаје само један човек у читавом свету – митрополит Амфилохије. Другога данас нећете наћи чак ни у Црној Гори. Древно народно предање додаје и каже да је Свети Немања, вративши се у свој двор и угледавши малог Растка у наручју своје супруге Свете Ане, узвикнуо од среће: «Мишче моје мало»! Одатле и назив села – Мишчиће. Ово је скоро свима позната чињеница коју митрополит Амфилохије сигурно врло добро зна и коју сигурно потпуно намерно прескаче. Питање је само откуда да рат против чињеница и истине постане стил и једног угледног митрополита? Свети Сава је дакле рођен у Рашкој у Мишчићима, а не у средњевековној Зети тј. данашњој јужној Црној Гори, како бајковито, намерно и свесно измишља цетињски владика.

Митрополит Амфилохије износи и следећу бајковиту тврдњу, истакавши да је Црна Гора «матица наше државности и црквености»! Кад упадне у ћеранијски црногорски севдах цетњиски владика ратује не само против чињеница већ и против самог Његоша који потпуно супротно од Амфилохијевих бајчица кличе: «Србија је матица српства. Без ње, никад ништа»[4]! Али, шта се то уопште дотиче владике Амфилохија са Цетиња, који, ако му се и сам велики Његош нађе на путу његове црногорске ћеранијске имагинарности и мегаломаније, демантује и Његоша, па у инат и њему и свима другима кличе – Црна Гора је а не Србија «матица наше државности и црквености».

Кад се понекад занесе у својој динарској романтичној мегаломанији, митрополит Амфилохије лагано и без пардона помера догађаје и градове, регије и манастире, људе и цивилизације. Ако би се судило по логици цетињске ћеранологије, Рас, као центар Немањине, државе вазда је био и остао у Зети, а Жича која је била први и најстарији центар наше Српске Цркве и наше црквености,  вазда је била и остала на Цетињу, чак и онда кад Цетиња било није. Упркос самој чињеници да је Жича као први центар Српске Цркве 275 година старија од настанка Цетињског Манастира. А и ја сам вам баш нека цепидлака кад и то примећујем Митрополиту Амфилохију! Шта је то 275 година за једну бајку? Шта то уопште има везе? Чињенице у бајкама ионако не играју никакву улогу, посебно у црногорским. А и аксиома сваке црногорске историјске бајке која се по Митрополиту Амфилохију скоро никако не сме прескочити, када је реч о првенству у нашем народу, гласи врло једноставно: Црна Гора и црногорство, uber alles!

А тек митрополитова симпатична причица из бајковите земље Оза да је управо у Црној Гори саграђен први српски храм, и то у 11. веку. Где баш, узалдно се питам, наш угледни владика цетињски измисли тај 11. век? Требао је, чини нам се на први поглед, имати барем мало више маште. Чак и за бајке. Оваквим нетачним и произвољним тврдњама он противречи не само историјским чињеницама већ и самоме себи. На пример, сам митрополит Амфилохије је лично, пре само пола године, на Сабору у Расу, говорио потпуно супротно самоме себи, тј. Амфилохију из интервјуа Гласу Српске. Цетињски владика је у Расу говорио о првом српском храму из времена светих Кирила и Методија (9. век), а сада оде бајковито два века напред. На Сабору крај Петрове цркве, пре само пола године, владика Цетињски је врло одлучно и громогласно подвукао следеће:

«Сабор овдашњи, Светопетровски и Светопавловски, траје од времена свете браће Кирила и Методија, из 9. вијека. Овај Сабор је од када потиче ова света црква и наставља се кроз вјекове … Ево нас дакле у овој мајци цркви свих цркава које су грађене овим народом Божијим, српским, кроз вјекове. Ово је мајка црква! Ово треба да знамо и ово треба да знају сви Срби широм васељене!»[5].

Од куда онда Ђедова дијематрално супротна прича да је први српски храм негде у Црној Гори и то тек из 11. века? Значи, поново гледамо ћеранијски бајковити филм «Амфилохије против Амфилохија». По ко зна који пут. И, руку на срце – који је сада митрополит Амфилохије уопште оригиналан? Или можда владика са Цетиња има двојника па се «њих двојица» не договоре баш увек шта ће и када који рећи? Или можда митрополит Амфилохије мисли да смо ми заборавни и неуки па не памтимо дуже од мувљег памћења? Или он зависно од географије, места догађања, имена медијске куће за коју даје интервју или тренутног севдаха и спремности за ћеранију против општепознатих чињеница, дијаметрално мења плоче и приче како му се ћефне? На жалост, најпре ће бити ово последње.

Нећемо ићи даље у разматрање још неких бајковито-ћеранијских ставова из недавног митрополитовог интервјуа. И оволико је доста. Прочитавши само пар реченица из најновије подебеле митрополитове књиге «1001-не црногорске ћеранијске бајке за храњење динарске мегаломаније», стиче се тужни утисак да за митрополита Амфилохија и бајковити систем црногорског кројења историје уопште нису важне ни чињенице ни публика којој су бајке упућене. И заиста, у бајкама за децу ни најмање нису битне никакве чињенице, чак и када су оне недвосмислене и општепознате. Дапаче, утолико горе по саме чињенице и за оне који се усуде да их помену. Али, ово нису деца нити дечије теме …

Шта ли ћа после свега рећи Ђедови навијачки настројени медијски фанови и интернет симпатизери, остаје да се види? Сигурно им неће бити мило. Није ни нама. Ово пишемо само из преке потребе јер не желимо да дозволимо икоме да се игра са истином и чињеницама нити да нас прави незнавенцима. Медијски фанови митрополита Амфилохија су и иначе посебна фела људи. Чим неко нешто примети код нашег угледног цетињског владике, чују се дрвени адвокати јужњачких бајки: «Ко то тамо сме да каже било шта против митрополитових и осталих јужњачких неистина, инаџијских прећеранизама и разних горштачких бајки»? Врхунац инаћења јужњачких медијских медитација које некад иду и до граница непристајања је њихова потреба и тежња да немају никакву опозицију при ћеранијском изругивању над историјским фактима. Но, хвала Богу, не живе сви Срби у духу горштачке мегаломаније, јужњачког ћеранијских инаћења и дечијих катунских бајки.

Атанасијеве антицрквене провокације

Није митрополит Амфилохије једина јужњачка перјаница. Негов најближи сарадник међу епископима у СПЦ, (не)умировљени епископ Атанасије (Јевтић), пре неки дан је у жутој западној штампи, по стоти пут, «бриљирао» у својим клеветама против Светог Синода и подметањима против Патријарха Иринеја. Он је, да човек не поверује, прво похвалио несретну ректорку Београдског универзитета, иначе општепознату лезбејку, као «веома честиту жену»[6]. У исто време, владика Атанасије је по стоти пут, у типично антицрквеном стилу, брутално, неосновано и сирово напао на нашег седог Српског Патријарха Иринеја и Свети Синод СПЦ. Епископ Атанасије је у јарко жутом и крајње западном Жељкином «Блицу», без пардона и по стоти пут. посебно нацрнио угледног, и у светским размерама знаменитог, епископа Бачког Иринеја. Тај Тасин тако јадни и тако приземни јавни медијски анимозитет према епископу Бачком, поприма већ и неке посве трагичне и веома жалосне црте. Он као да је вазда љут на владику Бачког. Као да не спава због његовог угледа, утицаја и смирења. Ваљда зато што владика Атанасије никако да добаци до бачке опште културе, смиреног владања над собом и неупуштања у саблажњива и жута медијска препуцавања, у стилу дивљег запада. Дух саблажњивог и неоснованог јавног клеветања браће епископа никако не би смео бити дух којим јавно наступа један владика, али је на жалост код владике Атанасија не ретко тако. Не чуди стога да је захваћен тим духом, наш угледни епископ Атанасије, у свом жутом тексту у Жељкином Блицу, исхвалио чак и једног отвореног антисрбина, слепо послушног Миловца и ултра Црногорца – Дејана Савићевића? Што да не? Кад Атанасије може ректорку БУ-а, ту општепознату лезбејку да хвали као «веома честиту жену» зашто не би и једног подгоричког Миловца Дејана Савићевића назвао «дивним». Оног често пута некултурог фудбалера који је део Ђукановићевог клана у Црној Гори и који је недавно био лични инспиратор забране уласка у Црну Гору, председнику најтрофејнијег српког фудбалског клуба г. Звездана Терзића. Само због тога јер је г. Терзић подржао поједине фудбалере да не играју као репрезентативци Црне Горе у мечу против НАТО квазидржавице Косово коју несрећни Мило и «дивни» Деки признају као државу . «Лепо», од владике Атанасија, нема шта!

За шта је то епископ Атанасије уопште похвалио ректорку и «честиту» лезбејку, којој ни име нећу поменути? Похвалио је ректорку БУ-а јер се ова лезбејка најупорније супроставља одлуци Светога Синода СПЦ да Црква одлучујуће руководи Православним богословским факултетом у Београду. Ректорка се дакле дрско и отворено супроставља нормалној пракси која важи свуда у свету да Црква Божија води свој Богословски факултет, а не да га воде некаква жута штампа, поједини дарвинисти у мантијама, Атанасијев љубимац епископ Максим са својом херцеговачко-фанариотском екипом, умировљени владика Атанасије, или пак «честите» лезбејке сличне њој. Или да и овде, по Атанасијевом принципу, убацимо у ректоркину екипу и «дивног» Атанасијевог љубимца Дејана Савићевића, тог Миловог потрчка и «православног» ултра Црногорца?  Али, јасно је као дан зашто (не)умировљени владика Атанасије свесно и намерно подржава геј ректорку. Само зато јер су одлуке јужњачког бајковитог синедриона по питању ПБФ-а на истим таласним дужинама као и ставови сироте и настране ректорке. Нема ту неке велике енигме. (Не)умировљени тврдошки епископ Атанасије похвалио је ректорку јер се ректорка лезбејка противила смени Атанасијевог љубимца, епископа Западноамеричког Максима, који је, коинциденције ли, у својој епархији штампао књигу са бајковитим глупостима дарвинисткиње и такође лезбејке, Гејл Волошек. И шта онда бива? Онда «неустрашиви» Атанасије о тој Максимовој срамоти  «јуначки» ћути и прави се нем, али је према свима који нису стопроцентно уз њега и даље дрчан и многоглагољив. Посебно у жутом и западном Блицу. «Храбри» и «принципијелни» Атанасије је у исто време безгласан као камена сфинга и када његов љубимац епископ Максим са својим друштвом епископа у САД отворено руши Устав СПЦ и прави нескривени пуч. То за Атанасија није важно јавног помена у омиљеној му жутој Блиц западној штампи и ту се он држи чврсто кукавички. По том питању као да му је маца појела језик. Не проговара ни једне. Али му је ректорка лезбејка – «веома честита жена» а Милов пулен који признаје квазидржаву Косово – Дејан Савићевић, «дивни православни Црногорац». Да се човек прексти и десном и левом.

У нечему је владика Атанасије заиста и у праву јер каже да је митрополит Амфилохије до «сржи Црногорац». Потписујемо. Али, да је владика Амфилохије «до сржи и Србин» то Атанасије није доказао, иако је и то поменуо. За то се после свег Амфилохијевог дугогодишњег црногорчења свега и свачега, Ђедо са Цетиња мора много више потрудити и доказивати у континуитету. Посебно после недавног митрополитовог «случајног» позива Његовој Светости Патријарху Српском Г. Иринеју да баш 29. фебруара, када је заказано рашчишћавање постпучистичке и криминалне духовне ситуације у епархијама СПЦ у САД, дође у Подгорицу на Литију. Позива који је дошао после свима знане, старе и јавно објављене информације да Патријарх Иринеј 29. фебруара иде да решава амерички пуч. Ех, па да. Главни актери америчког црквеног пуча, које ли «случајности», опет су Амфилохијеви и Атанасијеви једномишљеници и гласачи у Сабору СПЦ – епископи Максим, Иринеј и Лонгин. Некоме је дакле устребало да Патријарх Српски не дође у Америку 29. фебруара а митрополит Амфилохије се баш тада «забројао» око датума позива Патријарха на Литију … Што би рекли Енглези -What a coincidence! Наравно, позив Патријарху Иринеју да у Црну Гору дође у тотално невреме и који споља више личи на провокацју него на позив, уопште није успео. Он је само још један у низу класичних и бројних промашаја митрополита Амфилохија.

И иначе, митрополит Амфилохије толико ретко помиње српство да ће пре бити да је овде Атанасије само провидно покушао оправдати свог другара, 100 процентног и до сржи Црногорца. Макар га у продужецима животне утакмице убацио у екипу којој Амфилохије у последње време ни име не може изговорити и која се зове – «до сржи Срби». Уосталом, нека нас сам владика Амфилохије демантује својим јавним признањем, негде у Црној Гори, на некој литији, да је он «до сржи и Србин» а не само «до сржи Црногорац», што црногорски понаваља скоро непрестано. Бићемо веома радосни да и тако нешто коначно чујемо из његових уста и веома изненађени да он то негде у Црној Гори јавно и зуцне, а посебно ако то још и громко ускликне.

Зато, за сваки случај све речи јужњачких духовних лидера треба проверити и без устручавања јавно говорити о њиховим неистинама, провидним провокацијама и дечијим бајкама. Да нас нико не вара и да се још једном не зачудимо њиховој празној ћеранији. Ако ми заћутимо можда се и лично и сами нађемо у неком јужњачком бајковитом филму? Ако заћутимо можда ће на крају крајева и сама реч «чињеница» бити рођена у Црној Гори као најстарија наша реч у нашој историји? Из 11. века! Што да не? У бајкама нема одговорности. Оне су за малу децу, а деци се не суди.

На крају крајева, можда поједини јужњаци заиста некад помисле да су други људи на нивоу мале деце. Сва та бесмислена надгорњавања и ћераније појединих јужњачких горштака са остатком српске црквене популације у суштини јесу само лична карта њихове сопствене духовне кризе и јасно видљиве мегаломаније. Она су плод гордог ћеранијског инаћења а понекад и отвореног антицрквеног безобразлука, који не презају чак ни од јавног блаћења седог Патријарха Иринеја. Оног Патриарха Иринеја који се више него видљиво, упорно, трпељиво, смирено и очински труди да брод Српске Цркве води путем светосавског јединства. Учестале клевете против Његове Светости и целог Светог Синода приличе само жутој петпарачкој штампи и антицрквеним сајтовима. Оне не смеју и не требају бити мото и карактеристика деловања људи Цркве Христове. Посебно не наших угледних епископа. Па макар ти епископи били и у мировини.

                                                                                                      Ненад Кнежевић

[1] https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=368831

[2] http://manastirostrog.com/zitije-svetog-vasilija/

[3] https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8_%D0%A1%D0%B0%D0%B2%D0%B0, https://srbin.info/pocetna/aktuelno/miscice-rodno-mesto-svetog-save/, http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/3018117/dezevska-dolina–mesto-gde-je-rodjen-rastko-nemanjic.html

[4] https://iskra.co/reagovanja/komnen-becirovic-protiv-posasti-antisrpstva-u-postojbini-srpstva/

[5] Беседа митрополита Амфилохија из Раса, 2019. г  https://www.youtube.com/watch?v=aYbqAq_OizQ

[6] https://www.blic.rs/vesti/politika/vladika-atanasije-poziva-na-mir-verujem-da-ce-narod-odbraniti-svoje-svetinje/5sl1v0r

Поделите:

6 Коментари

  1. Добра анализа две битне личности које врше јак утицај на актуелна политичка збивања у Србији и Црној Гори. Можда је мало претерано акцентирање јужњачког менталитета у негативном контексту, јер као што знамо имамо одличне владике баш из тих крајева, са југа, па не бисмо могли баш на тај начин генерализовати… Али, у суштини све је тачно што је наведено, везано за Митрополита Амфилохија и владику Атанасија, а изнето је у најблажој могућој форми…

  2. Кад сам писао “јужњаци”, наравно, мислио углавном на два лидера јужњачке струје у СПЦ – Амфилохија и Атанасија. Опште је позната чињеница да нису сви јужњаци за бесмислену ћеранију и да на југу живи бројни Божији народ. Да су то најчешће и добри људи и добри Срби. На југу, ни у народу ни у свештенству ни у епископату већински нису за бесмислену ћеранију, али поменута двојица угледних епископа СПЦ са југа, понекад баш јесу. И то није добро. Народ на југу је и овим Литијама показао да је понекад мудрији и од своје двојице духовних лидера који се понекад не знају исконтролистати.

  3. А зашто си ти Кнежевићу тако неписмен?! Од тате или од маме? Немаш ти ни тату ни маму!!!
    Како каже наша стара пословица: Ко на Небо пљује на образ му пада! Само што је код тебе образ подебљи опанак!

  4. Због оваквих и сличних текстова вама на Прдовдану треба забранити да блатите име Видовдан!
    Радуне, дотакао си дно!!!
    Срам да те буде шта дозвољаваш!!!

  5. Петрушине, ти ниси само неписмен, ти си и жешћи комплексаш. И врло некултуран и безобразан. Само напред. Додај још мало гаса. Можда брже удариш у неки зид отрежњења.

  6. И тежак си идолопопоклоник Петрушине. Небо овде нисам ни поменуо ал ти пузавче јеси. Поистоветио си га са двојцем људи, владикама Атанасијем и Амфилохијем. Какви сте ви паписти. По вама је изгледа тај двојац безгрешан и непогрешив. Ко то тамо сме било шта рећи о јавним манипулацијама “недодирљивих”. Ћаос комплексашу и идолопоклониче. Научи се да устанеш а не само да пузиш.

Оставите одговор на Петрија Откажите одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here