Ненад Кнежевић: Опело митрополиту Амфилохију, председник Вучић и тзв. аналитичари

Поделите:

Опело митрополиту Амфилохију, председник Вучић и тзв. аналитичари

            У својој осамдесет трећој години живота, 30. октобра ове године, упокојио се у Господу Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије (Радовић). Био је то несумњиво велики архијереј Српке Цркве и целог православља. Вољени духовни отац многих хришћана, врстан интелектуалац, даровити беседник, непоколебљиви заштитник православне вере, громогласни проповедник Христове речи, обновитељ хришћанског живота у Црној Гори, нови апостол васељенских димензија, непоколебиви бранитељ Косова и Метохије, неустрашиви пастир који је знао да загрми јаче од громова са Ловћена и Дурмитора. Сигурно је, као што је у својој опроштајној и мудрој беседи подвукао и Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј, да ће владика Амфилохије остати златним словима уписан у историји. На његову сахрану су, на муку и изненађење свих злонамерника, и поред епидемије Ковида, дошли многи. Са свих страна свеколиког српства. Дошли су и мали и велики. Познати свима и они познати само Богу. Како се у директном ТВ преносу јасно видело, море народа хрлило је у недељу ка Храму Христовог Васкрсења у Подгорици да се привремено растане од свог вољеног архијереја. Било је и стараца од стотину лета и деце у наручју мајки. Све их је окупила неизмерна љубав и захвалност према митрополиту Амфилохију.

            Као што и приличи мудрим и честитим људима, епископ будимљанско-никшићки и новопостављени администратор митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије (Мићовић), благонаклоним и отвореним ставом да на опело и сахрану Митрополиту Амфилохију може да дође председник Србије Александар Вучић, као и све српске духовне и политичке вође, одшкринута су врата још чвршћег пријатељства две братске државе, Србије и Црне Горе. Наравно, нико посебно није позиван на сахрану, јер се на сахрану не зове, али свако ко је желео да се на достојанствен начин опрости са новим духовним великаном Црне Горе и целог српског народа, био је добродошао. И они који су на власти и они који су у опзицији, јер Црква Христова није политичка партија која гледа ко је ко, већ мистични и саборни Богочовечански Организам чија је Глава Господ Исус Христос. А Он је Вечна Љубав која призива све. Природно, био је очекиван долазак и председника Републике Србије г. Александра Вучића. И хвала Богу, председик Вучић се наравно одазвао позиву сопствене савести и осећају поштовања према митрополиту Амфилохију. Сваком нормалном и неисфрустрираном човеку та вест је дошла као мелем на рану, јер гле, коначно, сви највиђенији и најугледнији Срби су решили да се окупе, па макар једним тако тужним поводом. Посебно је у Црној Гори велико и важно доћи некоме на сахрану, или, како се то у Црној Гори често каже – на покајање. Дивна и дубока хришћанка реч. Да се човек са човеком у покајању, макар тада, у последњи час, у миру растане. Макар покрај смртнога одра. Да пусти коју сузу покајницу. Да запали свећу воштаницу. Да пољуби покојника у руку. Да се барем наклони пред покојниковим одром.

            Али не би Срби били само по добру познати, да се поред безбројних, светих и великих људи, од којих је један са дубоким миром и светлог лица лежао у центру Храма, одмах нису нашли и они други, вајни душебрижници а у суштини ојађене, помрачене и сироте душе. Наравно, главна мета је и овога пута био председник Србије Александар Вучић, јер гле, о чуда, он је председник државе која се и поред њихове нескривене мржње зове Србија и која је и дан данас многима крива само што је мученица јоште увек жива. Неки су још и пре објаве да ће председник Вучић доћи на сахрану митрополиту Амфилохију почели да пишу и говоре како Вучићу није место на сахрани цетињском архиепископу. Као да сахрана било ког човека, а посебно митрополита Амфилохија, без обзира на сва њихова лична земаљска неслагања, неразумевања или неспоразуме, није управо права прилика да се поред свега и упркос свему, покаже да су сви Срби браћа, а то значи иконе Бога Љубави. Бога који свима који се кају прашта све. Али, показало се и овај пут да су острашћени појединци и тзв. интелектуалци, дубоко духовно пали. Колико су се само од Бога удаљили. Колико су само постали духовно сиромашни.

Још на прве назнаке да ће председник Србије вероватно доћи на сахрану митрополиту Амфилохију, почеле су салве увреда и најнедостојнијих прозивки. Оне су се посебно умножиле од оног тренутка када је председник Вучић потврдио свој долазак у Подгорицу. Какви све аналитичари, политичари, медији, и обични смртници, нису почели да непристојно и бурно негодују, и на тај начин само показују страшну и жалосну ругобу сопствених душа. Зар и на дан сахране, у дан покајања, у дан праштања са покојником, у дан када се сваки лични грех свакоме прашта, зар и после недавног помиритељског састанка митрополита Амфилохија, Епископа Јоаникија и председника Вучића у Београду, зар се и тада нађу Срби који ће и тај свети тренутак наше историје покушати загадити својом густом и непрозирном мржњом? Шта тек рећи за море клевета разних новинарчића које се излило на председника Вучића, да је он, о какве ли лажи и бестидности, дошао тек на пола опела! Чему толике клевете? Ако се Бога не боје, како се не постиде макар оног духовног дива који је лежао у саркофагу и кога, тобоже, и мртвог бране од председника Србије; председника који је из поштовања према покојнику дошао на опело. Како се дакле не постиде митрополита Амфилохија који је чак и својом смрћу уједињавао српски народ. Свако ко је тај дан био поред малих екрана видео је својим очима да је председник Србије Александар Вучић дошао у подгорички Храм негде четрдесет минута пре завршетка Свете Литургије и да је након Литургије присуствовао целом опелу, које је са беседама и литијом око храма, трајало пуних два сата и тридесет минута. Дакле целом опелу, и пре тога, делу Свете Литургије. Колико онда човек мора бити пакосан или незнавен или потплаћен, па да и на дан сахране једног великог митрополита, покушава демантовати саму стварност коју су диретно преносиле три Телевизије? Зар ови људе мисле да се њихова лаж на тај начин не може лако обелоданити? Зар веровати најпризенијим клеветама против председника Србије а не својим сопственим очима? О лицемерни критичари, о несрећни острашћени људи, слепи код очију и глуви код ушију. Ослепели сте од мржње и незнања. Оглувели сте од гордости и среброљубља. Али такав је ђаво. Он хвата на злобу, оне који не пазе да своје срце испуне љубављу. Он хвата на неопрезност, оне који су неопрезни у својим речима, делима и мислима. Он хвата на незнавеност, оне који су духовно неписмени а покушавају да говоре и пишу о Цркви. Он хвата на новац, оне који су њиме опчињени и који би за новац и најрођеније продали.

            Али,  хвала Богу за све. Облачак провидне медијске хајке и приземне мржње није успео да затамни саборну мудрост седог Патријарха Иринеја, честитог епископа Јоаникија и одговорног председнка Вучића, као и свих наших окупљеих духовних и политичких вођа. Безумна мржња није успела да засени ни силу ни топлину показаног свесрпског народног јединства које је у Подгорици поново засијало и добило нова крила. То и јесте један од многобројних духовних бенефита доласка председника Вучића на сахрану митрополиту Амфилохију. Како се видело и из ТВ анкета са грађанима Подгорице, окупљени људи су јасно, са одобравањем и радошћу, дочекали и председника Србије и све који су дошли на сахрану знаменитом цетињском архијереју. А и како би другачије? Ако разни „нобл“ аналитичари , потплаћени или незнавени критичари не знају за ред и општу културу, наш народ зна. Зна српски народ да су сви они, и мали и велики, дошли на сахрану једном духовном горостасу. А сахрана се у Црној Гори назива и покајање. Дивно је стога што су се сви наши српски лидери коначно саборно окупили да би се и самим присуством и саборном молитвом Богу, наш српски народ још ближе духовно зближио, и свако појединачно опростио са цетињским владиком. Прелепо је и то што је свако од оних који су дошли имао шансу да се покаје за све што је свесно и несвесно сагрешио према митрополиту Амфилохију, који је тог сунчаног и светлог дана отпутовао право на Небо. Осећало се кроз читав ТВ пренос и нешто посебно важно и дубоко; да сви ми Срби делимо осећај искрене туге за уснулим владиком али и посебне тихе радости због свенародног јединства и дубоке благодарности Богу за све. Чини се да је посебно велика радост у народу била поктована молитвама уснулог митрополита Амфилохија али  и надахнута том новом надом јединства српског народа. И долазак председника Србије Александра Вучића, који је изјавио да је  дошао да ода поштовање митрополиту Амфилохију, дао је посебну димензију целом сабрању у Подгорици. Дошао је и поред свих њихових оштрих неслагања и јавних вербалних сукоба, а рекао бих на крају, можда само из недовољног разумевања, због недостатка раније отворене и чешће комуникације. Тиме је председник Вучић још једном показао да је и на људском нивоу често пута далеко изнад својих критичара. Критичара који својим новим неистинама и провидним клеветама, чак и у овако светим и осетљивим тренуцима, јасно показују да су остали мали и да су се ухватили у мрежу слепе и увек трагичне мржње. А мржња никоме добра није донела.

                                                                                                         Ненад Кнежевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here