Nenad Uzelac: O VIDOVDANU

Podelite:

Kad god razmišljam O VIDOVDANU javlja mi se ono hamletovsko pitanje Episkopa Nikolaja: da li je bolje da nije bilo Kosova i Vidovdana, a da živimo srećno i u blagostanju kroz istoriju, da budemo fizički veliki, a istorijski mali narod, ili da je dobro što ga je bilo, jer nas je upravo Vidovdan učinio istorijski velikim narodom po cenu velikih žrtava, patnji i tragedije.

“Ko čuva svoj život izgubiće ga; ako izgubi život svoj Mene radi, naći će ga (Mat. 10,29).” Tim načelom se vodio i knez Lazar kada je odlučio da svoje ime utka u duhovnu nit naše istorije koja sozrecava svaki Vidovdan kao momenat istorijskog procesa koji tvori kontinuitet našeg kolektivnog istorijskog sećanja i padovima ili usponima koje on – Vidovdan – stvara kroz istoriju čini naš kolektivni život – živim.

Posle Kosova smo pali u ropstvo, a posle ropstva u oslobođenje i uvek je Vidovdan bio nosilac te naše istorijske krive. Period do pada srpske srednjovekovne države je period borbe za slavu, period ropstva je borba za opstanak, a period posle borba za oslobođenje. Na Kosovu smo kupili slavu i duhovnu snagu koja nas je održala tokom ropstva, a to se najbolje vidi kroz narodnu poeziju koja je stvorena, a što nije uspelo nijednom drugom narodu u tim uslovima. Marks, kada je u Narodnoj biblioteci u Londonu pronašao srpske epske pesme, pisao je Engelsu kako je na istoku Evrope pronašao još jedan istorijski narod, a to je dužan svojoj epici kao rezultatu borbe za slavu. U borbi za slavu Lazar je dao glavu, u borbi za opstanak (iskupljenje) Olivera je dala obraz i tako u borbi za oslobođenje smo dobili nagradu – slobodu.
Tako je naša istorija velika sakralna drama, kako kaže Nikolaj, koja se sastoji od uzrasta i pada (uzrast i pad srpske države), Iskupljenja (ropstvo) i Vaskrsenja (oslobođenje). I nosilac te sakralne drame su Kosovo i Vidovdan. Time je cela naša istorija kao naša sakralna drama počela na Kosovu na Vidovdan. Ako pogledamo 20. vek, kao istoriju u malom koja je donela velike promene, videćemo sličan tok; nakon oslobođenja i vaskrsenja, uspona nove “srpske” države Srbi su pali (uništena Kraljevina) u ropstvo (komunizam) i do dan danas se iskupljujemo do oslobođenja.

Sakralna istorija ima svoju posebnu nit i zakonitost u odnosu na faktičku istoriju, jer je ona u slučaju Vidovdana nosilac jevanđeoskog, duhovnog, principa i za nju ne važe pravila međunarodnog prava i političkih odluka; za nju važe samo pravila duha i jevađeoski princip – uzrast, pad, iskupljenje i vaksrsenje. Zato, kada dođe trenutak oslobođenja ona će “pregaziti”i odbaciti sve istorijske fakte i političke odluke i tako zaokružiti proces naše istorije kao našu sakralnu dramu. Za vidovdanski putokaz imamo principe Lazara i Olivere i principe Karađorđa i Miloša (kao i mnoge druge) – svaki je važio u određenom istorijskom periodu kao imanentni način za: borbu za slavu, borbu za opstanak ili borbu za oslobođenje.
Kao takav, on odbacuje početno pitanje, jer Vidovdan je bio, jeste i biće naša večita istorijska borba za slavu, opstanak i oslobođenje. Vidovdanom nalazimo Njega…

Nenad Uzelac

Vidovdan

Podelite:

1 komentar

  1. Mi smo, na žalost, jedini narod na svetu koji kroz narodnu poeziju opeva
    sopstvenu propast – ”PROPAST CARSTVA SRPSKOG”?!
    Istorijski nije tako, ali je narodni pesnik tako sagledao taj istorijski trenutak,
    i KLETVU, bačenu na izdjanike, one koji ne dođu u Boj na Kosovo učinio osnovnim
    sadržajem Kosovskog zaveta”.
    Lepo zvuči, ali loše znači!
    Ta pesma, i kletva izrečena u njoj, generacijama je bila obavezno školskoo
    gradivo,i ko zna koliko miliona puta je izgovorena, i tako, nesvesno,
    ”instalirana” u narodno pamđenje kao model ponašanja u sličnim istorijskim
    situacijama, i uvek rezultirala NESLOGOM – PODELOM NA ”OBILIĆE”
    – rodoljube – i ”BRANKOVIĆE” – izdajnike.
    I dok je Sveti Sava sa Neba blagosiljao, dotle je Knez Lazar sa zemlje –
    prklinjao?!
    Blagoslova Svetoga Save sa Neba, ne možemo se odreći, a kletvu Kneza
    Lazara sa Zemlje, prpevati u Blagoslov Kneza Lazara sa Neba i tako ta
    dva blasgoslova objediniti na dobrobit Pravoslavnog roda srbskog –
    ostvariti blagosloveno jedinstvo NEBESKE i ZEMALJSKE SRBIJE.

    Zato kletvu treba prepevati u blagoslov Kneza Lazara, i objediniti ga
    sa blagoslovom Svetog Save izrečenog u Svetosavskoj himni.

    KNEZ LAZAR:
    ”Kad Lazaru sitna knjiga dođe,
    Knjigu gleda, s mislima se bori.
    Da je kome stati pa slušati
    Kako kneže Srbe blagosilja,
    Blagosilja i u boj poziva:
    „Ko je Srbin i srbskoga roda,
    i od srbske krvi i kolena,
    a došao u boj na Kosovo,
    taj imao od srca poroda,
    i muškoga i devojačkoga!
    Od ruke mu sve živo rodilo,
    i u polju pšenica belica,
    i u brdu vinova lozica!
    Bog ga gledo dok mu je kolena!“

    SVETI SAVA:
    ”S neba šalje blagoslov Sveti otac Sava…
    ……………………………………………………”
    Prepevom Lazareve kletve Brankovića /izdajnika/ u blagoslov Obilića /rodoljuba/
    prevaziđen je duhovno-molitveni paradosk uznošenja molitve Svetom Knezu Lazaru
    pod kupolom hrama, i pojanja Njegove kletve, uz gusle, u porti tog istog hrama, posle
    Svete Liturgije i molebana Svetom Knezu Lazaru.
    Nespojivo je bilo:
    ”Sveti Kneže Lzare – moli Boga za nas – u hramu, za vreme Bogosluženja,
    i: ”Ljuto kune srbski Knez Lazare …” , otpojano uz gusle u porti, dvorištu tog
    istog hrama, u razmaku od par sati!
    Sada su blagoslovi objedinjeni – i Svetog Save i Svetog Kneza Lazara,
    otposlati iz Nebeske Srbije – Zemaljskoj Srbiji

    DRagan Slavnić

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here