Председник Србије, Александар Вучић, изјавио је данас да је добро да су Албанци коначно признали да Заједница српских општина није по уставу самопроглашеног Косова и да неће основати исту, а да је Србија то знала четири године. Злочинац Рамуш Харадинај, као кандидат за премијера Косова, изјавио је да је тзв. Уставни суд Косова донео одлуку да Споразум о ЗСО није у складу са тзв. уставом тзв. Косова, те неће бити спроведен.
И, Председниче Вучићу, шта ће Србија сада?
Ако смо знали да неће спровести ЗСО, а то је, наводно, цела суштина Бриселског споразума потписаног у априлу 2013. године, зашто је Србија инсистирала на истом и спроводила све што је спроводила? Да, у политичким кулоарима ове наше намучене политичке заједнице чаврљало се да је тај Споразум прихваћен као нужност како би се, наводно, купило време пред Западом да Србија ојача и дао аргумент против неке нове, косовске, Олује. Али, шта сада када нема више времена да се купује време и када долази до тачке на којој Гордијев чвор мора да се развеже (не пресече) и карте отворе? Више нема Бриселског споразума (дефинитивно је озваничен његов крај од стране Приштине), више нема времена да се купује време, више нема замајавања себе да њиме ишта Срби на Космету добијају осим, ето, што још нису протерани. Да ли ћемо, онда, како предлаже Напредни клуб, да идемо на поделу Косова са аутономијом енклава? Да ли ћемо да прогласимо ту територију окупираном па оставити неким бољим, новим, генерацијама да је врате? Или планирате да кренете на признање истог? Да ли планирамо Косову да дамо столицу у УН како би опет куповали време до неке следеће уцене неког новог Брајана Хојт Јиа?
У Бриселу је било речи да „Србију чека тежак период“. Брајан је донео услове, које је косовски процес довео на ред, и захтева УН и признање. Изјава у Бриселу је подразумевала да ћемо у том „тешком периоду“ „бранити Устав, територијални интегритет и суверенитет и слободу“! Да ли то значи да ће бити сукоба, ако не попустимо даље око Косова, те ће Србија бранити слободу од оних који хоће да је угрозе? Шта подразумева тај унутрашњи дијалог? Историјски компромис два народа? Унутрашњу кохезију ради одбране српске светиње? Унутрашњу духовну разградњу српског бића како би се лакше помирило са предајом Косова? Ово последње не да ће ићи тешко, него ће бити немогуће, јер то нико неће дозволити, осим шачице другосрбијанских компрадора који једва чекају да новац са Запада оправдају разградњом српског бића и припремом за предају. Већ се јављају по другосрбијанским медијима и разним институтима за разне регионалне и глобалне послове, јер, наравно, сви осим српских су њихови послови.
После Брисела следила је заклетва на Уставу и Мирослављевом јеванђељу која је обухватала и део о заштити територијалног интегритета и усверенитета, а онда и изјаве да Косово никада неће бити признато. Косово не мора бити признато да би му се дала столица у УН; да ли се за то спремамо? Хоће ли нам то Европска унија дати неки посебан статус да лакше прогутамо предају Косова?
Имамо, макар и као лаици који нису у свету високе политике, назнаке које Србији дају могућност да по питању Космета буде много чвршћа и да тај процес мало замрзне или окрене у своју корист. Ту је сарадња са Русијом, а посебно војна, и изјава министра Ђорђевића да Мигови стижу у року од два месеца, а онда и преговори око ПВО система. Имамо дипломатску подршку Москве и њену жељу да помогне на нашу иницијативу, барем је тако пре пар дана, после многобројних руских званичника, и у Београду потврдио један руски представник:“Ми ћемо помоћи, чекамо вашу одлуку“. Шта се чека? НАТО самит у Бриселу је показао да НАТО више није НАТО који је извршио агресију 1999. или до пре пар година претио Русији. Канцеларка Меркел је први пут рекла да Немачка више не може да се ослони на САД већ на своје снаге; Шулц је изјавио да је Трамп први неамерички председник који не заступа вредности Европе и Немачке; Тилерсон је изјавио да је добио налог од Трампа да унапреди односе са Русијом где је то могуће. Промене су „козметичке“, али осликавају пут којим ће се, могуће је, свет кретати у наредном периоду, а то је пут који нама одговара. Да поменемо, на крају, и Кину и сарадњу са њом, посебно око Пута свиле.
Да ли изречено „ослобађање од митова“ подразумева „прихватање реалности“ да морамо и даље да попуштамо око Косова или потпуно попустимо зарад светле европске будућности на броду са којег и пацови беже? Или је поменути унутрашњи дијалог блефирање којим ћемо, наводно, опет куповати време док траје, а крајњим негативним резутатом оправдаћемо своју некооперативност према Брајану Хојту?
Уколико је циљ ово последње, а крајњи резултат очување Космета у каквим таквим замрзнутим условима до бољих времена, српски народ ће стати иза тога. Уколико је циљ наставити попуштање и дати Косово, српски народ неће иза тога стати. „Митолошка“ дефиниција нације која сматра да је нација велика солидарност духа, односно, велика солидарност генерација које су живот дале, генерације која сада жива и генерација које ће живот давати за отаџбину, не даје право икада и једном Србину да Косово преда. Оно јесте проблем генерација, као такав проблем је и настало, и зато ће се решавати кроз више генерација највероватније. Немојмо нашој генерацији давати задатак да га решавамо на сопствену штету, јер на то право немамо. Уместо давања себи било каквог права, на сва горе постављена питања мора се изађи пред народ, дати одговоре и пустити народ да одлучи какву судбину хоће. Једностране одлуке српски народ неће дозволити колико год га гласноговорници страних амбасада у то убеђивали као добру ствар зарад скидања косовског „камена с врата“ Србији. С тим каменом увек ћемо живети, он нас чини оним што јесмо, био сутра наш или не.
Аутор Ненад Узелац, Видовдан
