Никола Милованчев: О правницима у историографији и броју мученика старадалих у Јадовну

Поделите:

 

Др Вељко Ђурић Мишина је објавио на сајту „Видовдан“ 8. новембра 2018. свој одговор др Николи Жутићу под насловом „Шта је Никола Жутић хтео да каже?“. У том тексту споменуо је и моје име; „крив“ сам мом дугогодишњем пријатељу В. Ђурићу само зато што Н. Жутић у свом чланку „Антисрпски фалсификати у уџбеницима историје“ позитивно пише о мом чланку о броју жртава у Југославији 1941-1945, објављеном у „Политици“ 8. октобра о. г. То је било довољно да Ђурић пређе са аргумената на лични ниво и запише да се „лажно представљам као историчар“. Као повод (не разлог!) је послужила чињеница да сам ја заиста завршио студиј на правном факултету а не на одељењу за историју филозофског факултета. Нећу овде понављати оно што сам у вези мог историографског рада, због сличних примедби В. Ђ., већ записао у „Политици“ од 11. октобра о. г. Могу само да запитам Вељка Ђурића, који се углавном бави историографијом Југославије од 1918. до 1945.: да ли зна да је на Филозофском факултету у Београду катедру за историју Југославије (раздобље 1918.-1978.) основао (уз др. Јована Марјановића) правник по образовању, др. Бранко Петрановић; и да је он и водио ту катедру од 1981. до своје смрти 1994. По истој логици питам се да ли можемо да очекујемо да ће др Вељко Ђурић увредити и пок. историчара и шефа једне катедре на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, Бранка Петрановића, са истом „квалификацијом“. Нећу више о овоме – паметнима ће бити доста а за оне друге немам времена да га узалуд трошим.

Осврнућу се успут само још на два навода из чланка „Шта је Никола Жутић хтео да каже?“. Читајући овај текст запажам да је Вељка Ђурић дао Н. Жутићу квалификацију да „у својој библиографији нема ниједног научно-истраживачког рада из историје Независне Државе Хрватске, што ме наводи на закључак да слабо познаје проблематику страдања српског народа али и да је о истој теми мало релевантних радова прочитао“. Зар је могуће да Вељко Ђурић не зна нпр. за Међународну конференцију о комплексу усташких логора Јадовно-Госпић 1941., одржану у Бањалуци 24 – 25. jуна 2011? Ако не зна, онда не може знати ни за рад Николе Жутића, изнесен на тој конференцији, „Личко крваво љето 1941.“, у коме је Никола Жутић именом и презименом навео 254 усташка злочинца из система логора смрти Госпић-Јадовно! Не могу мимо чињенице да је исти човек, Вељко Ђурић Мишина, пре само годину дана, на сајту „Фонд стратешке културе“ о историографском раду Николе Жутића записао (чланак „О дневнику надбискупа загребачког др. Алојзија Степинца“ – пренели су то 3. јуна 2017. и сајтови „Видовдан“ и „Јадовно“): „Међу малобројним историчарима (Србима) који се баве истраживањем одређених тема о Другом светском рату, готово да се на прсте једне руке могу побројати они који знају нешто више о улози Римокатоличке цркве у припреми и животу Независне Државе Хрватске. Једино је академик историчар Драгољуб Р. Живојиновић више деценија истраживао историју Римокатоличке цркве у 20. веку. Др Никола Жутић се њоме бави у оквиру ширег и дубљег пројекта, корисног у историографији за разумевање утицаја Римокатоличке цркве на развој Хрватства.

Надам се да ће се Вељко Ђурић вратити оној, првој и правој, истинитиој верзији: да је Никола Жутић, по познавању страдања српског народа и улози Римокатоличке цркве у животу НДХ, међу онима који се могу пребројати на прсте једне руке. Дакле: да повуче своје ново и неистинито тврђење да је Н. Жутић (који се преко 30 година бави Србима у Хрватској!) неук у погледу српских страдања. Извини се Вељко, Николи (мени и не мораш, опраштам ти и без тога) и идемо даље, као што смо сличним путевима, један близу другог, ишли тридесетак година! Не знам шта сe тo догађа кад почињеш да тврдиш оно што ни сам не мислиш?

Друга ствар је везана на научни рад и живот др. Ђуре Затезала. То не смем да оћутим, због сени његовe. Сада, када је Ђуро мртав, Ђурић пише да је „повод помињања Затезала његов списак од 10.502 жртве и тврдња да је страдалника било не мање од 40.123“. Крив је дакле покојни др. Затезало, јер је успео именом и презименом да идентификује „само“ 10.502 жртве а не свих 40.123! Нисам се много бавио идентификацијом усташких жртава у систему логора Јадовно-Госпић али сам, пишући нешто о Горњој Лици, прошле године одмах наишао на неколико жртава из околине Огулина, које др. Затезало није имао и проследио сам то др. Душану Басташићу. Дакле – треба само радити. Констатујем ипак да је, док је др. Затезало био жив, Вељко Ђурић хвалио његов капитални рад, двотомну књигу „Јадовно – комплекс усташких логора 1941.“, које је 2007. године издао Музеј жртава геноцида у Београду. На интернету се налази снимак излагања др. Вељка Ђурића 19. фебруара 2014., на трибини у парохијском дому храма Светог Саве у Београду:

Оставимо сада по страни чињеницу да је ту трибину организовао председник удружења „Јадовно“ из Бања Луке др. Душан Басташић и да је, као што се на снимку види, В. Ђурић седео са његове десне стране. Људи мењају мишљења, па је тако и Вељко, од позитивног дошао до негативног мишљења о Душану – помислих. Али, зар је и о др. Затезалу мишљење променио? Шта је том приликом Ђурић рекао о Ђ. Затезалу види се од 18. минута снимка: „О Јадовну постоји један веома коректан и веома солидан рад, до сада најпотпунији. То је рад Ђура Затезала, објављен у две књиге, најбољег познаваоца те теме, објавио је својевремено Музеј жртава геноцида, у тиражу од 3000 примерака, што је за наше услове велики тираж, у жељи да припомогне народу да сазна шта је то Ђуро Затезало урадио, до којих података је дошао…“. А сада, 8. новембра 2018., у чланку „Шта је Никола Жутић хтео да каже?“, о мртвом Ђури Затезалу, Вељко Ђурић пише: „На овом месту понављам: Не бих о методологији истраживања и закључцима Ђуре Затезала у књизи Јадовно. Комплекс усташких логора 1941, 1-2, Музеј жртава геноцида, Београд 2007. Нарочито о броју пописаних жртава и тврдње о коначном броју страдалника!!!“. Док је био жив, био је „најбољи познавалац“ а сада Ђурић „не би о Затезаловој методологији и закључцима“, нарочито не би о коначном броју страдалника. Шта је то са тобом Вељко? Почео си у задње време да другачије говориш о броју страдалих српских мученика у НДХ, то је очито. А разлоге ти знаш. Због тога што Ђуро Затезало није више жив, морао сам ово да запишем. Зато што је последњу књигу писао о операцији Олуја и што је умро баш у време годишњице Олује, 6. августа 2017. Због тога што се ћути о околностима његове смрти; умро је сам у викендици, у свом засеоку у коме нико стално не живи, без било ког човека у близини а његово тело је нађено тек следећег дана. Загребачке „Новости“ записале су (7. августа 2017.) да је био „тешки срчани болесник“. Два дана касније, загребачки „Српски народни форум“ објавио је на свом сајту: „Око куће је избио пожар, а ватру је Затезало покушао сам гасити и нашао се окружен ватром и димом“. Наравно, ни „Новости“ ни „Српски народни форум“ нису поставили питање: ко је запалио ватру у засеоку, у којем осим Затезала није било никога? Или: може ли се претпоставити да дете са села, верзирано у сеоским пословима, сада искусан човек од 86 година, иде да пали драчу (коров) по великој врућини, на температури од 36 степени Целзијусових? И страдава од гушења угљен-моноксидом, на отвореном простору. По мојим информацијама, обдукција тела није вршена; дакле, стварни узрок смрти остаће заувек непознат. 28. јула 2017., др. Ђуро Затезало је у месту Крњак на Кордуну имао промоцију другог издања своје књиге сведочанстава о усташком геноциду над Србима 1941-1945. „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“. Прво издање (Загреб, 2005.) било је скраћено у неким важним и потресним деловима, па је 2017. уз помоћ добротвора из Немачке, објављено потпуно издање (Бањалука – Карловац, Eпархија горњокарловачка). По сведочењу једног човека, Затезало је тога дана рекао да мора склонити рукопис књиге о операцији Олуја из куће у Доњим Дубравама (у кући су се налазили и његов архив и библиотека); било је очито да се боји за судбину рукописа. Девет дана касније је преминуо у трагичним околностима. Тако је, августа прошле године, у свом родном селу Доње Дубраве, близу Карловца, завршио свој живот историчар геноцида над Србима у Хрватско 1941-1945. др. Ђуро Затезало. У Београду нико се о свему овоме није заинтересовао; надлежни су вероватно били заузети гледањем наказних ријалити програма на два (за проститутке) „угледна“ ТВ канала. Када су, априла тескобне 1992. у Туђмановом Загребу, у пожару у свом стану смртно страдали хрватски историчари др. Иван Јелић и др. Фикрета Јелић-Бутић, истрага је вршена али није обухватила чињеницу да је покојна историчарка неколико дана пре смрти обавестила једног пријатеља да их прате. Ни то да је Иван Јелић говорио да би „повијест изгледала другачије, да може да објави све што има“ (био је члан Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, бавио се историјом Комунистичке партије Хрватске, у врeме титоизма били су му доступни сви архивски фондови и претпоставља се да је имао документе о усташко-комунистичком споразуму о стварању КП НДХ, априла 1941.). Троје историчара страдалих у пожарима. Ко верује у случајности, нека верује и даље.

Спреман сам да, почетком следеће године, организујемо јавни сусрет или трибину и да о питању наших жртава поразговарамо и разлике у ставовима премостимо аргументовано, као пристојни људи.

Никола Милованчев

P. S. Сада, одгледавши још једном Ђурићев наступ 19. фебруара 2014. у парохијском дому храма Светог Саве, видим да је тада др. Бранка Петрановића, правника по образовању, назвао „најугледнијим историчарем“ (15´20ʺ јутјуб снимка). Лакнуло ми је.

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here