Нина Стојановић: ПОСЛЕДЊЕ СРПКИЊЕ У ЂАКОВИЦИ И ВАСКРСЛО ЂАКОВИЧКО ЈУТРО

Поделите:

Пре неколико месеци у медије је изашла вест “Преминула бака Нада из Ђаковице”, већина грађана коју су прелиставали штампу тих дана, вероватно се није ни осврнула. Умрла је тамо нека баба. Што би то било вредно пажње? Заиста би и било разумљиво да је то нека баба, али није, Бака Нада, и остале баке са којима је делила свакодневницу су хероине модерног доба. Једнога дана, генерације бољих Срба ће о њима снимати филмове и испредати легенде, а свако Српче ће знати имена ђаковичких бака наизуст. Бог, неће дозволити да у заборав оду имена Драгице Николић, Љубице Миовић, Јелене Миовић, Теоктисте Кастратовић, Наде Исаиловић и Васиљке Петровић, као ни мати Јоаникије Спајић која им се након рата придружила у подвигу,  старица које су остале да бране своје огњиште, када су га нажалост сви други напустили. Отишла је војска, отишао је народ, а оне остале. Поносите старице, са храбрим срцем Милунке Савић и племенитошћу Јелене Дечанске. Нису желеле да напусте Ђаковицу, и остале ограђене бодљикавом жицом да живе у порти цркве Успења Пресвете Богородице, остављене на милост и немилост Албанцима и италијанским војницима. Њихов пркос остаће забележен у аналима светске историје, оне су биле последњи браник отаџбине и помутиле непријатељу планове. Етнички очишћена Ђаковица још увек има живих Срба. Живеле су и живе чекајући своје Ђаковчане да се врате и у тишини напуштале овај свет и тако годину за годином. Негде једном на Косову и Метохији сам чула да су тамошњи Албанци дали бесу, да српска нога неће крочити у Ђаковицу. Годинама нису дозвољавали расељеним Србима из Ђаковице да обиђу цркву и старице, а своје узурпиране домове виде макар кроз окна транспортера или аутобуса. Чак и данас на све начине желе да спрече повратак Срба макар и на неколико сати, те сваки пут за празнике и задушнице када би Срби могли доћи, организују протесте, блокирају путеве и улице, а уколико се Срби некако пробију до града, бацају каменице и физички их нападају.

Васкрсло Ђаковичко Јутро

Имала сам ту част и Божију Милост, могу слободно рећи да упознам ове намучене људе и са њима поделим подвиг. Одлазила сам са њима на Космет више пута и учествовала у такозваном “пробијању” Ђаковице, замисао је јасна, покушаваћемо и одлазићемо сваку задушницу и сваки празник и у једном моменту ће Албанци одустати и навићиће се на наше присуство. Највише смо само покушавали да одемо у Ђаковицу, а када би некако ушли то би се завршило каменовањем и дивљаштвом од стране Албанца. Међутим, овога пута не желим да пишем о томе, желим да пишем о најемотивнијем Васкрсу у мом животу. Неизмерно сам заволела ове добре и обичне људе, за њих је осим верског празника, празник био и сама могућност да оду на Косово и Метохију, одакле су прогнани, где упорно желе да им сатру сваки траг као да ту никада нису ни живели. Ноћ уочи тог Васкрса гледала сам потресну сцену, која ће ми навек остати урезана у памћење. Видела сам читав један град како улази у аутобусе и иде да посети отето огњиште. Старци, жене, мушкарци, деца, да и деца рођена након прогнанства и она деца која су била у утробама мајки када су напустила свој град, у најелегантнијој одећи са испразним погледом тражили су своје седиште у мраку. Ту суморну тишину разбило је гласно читање спискова имена и презимена и тако у недоглед. Чудна је судбина прогнаних, живе у својој земљи, а странци су. Људи у градовима у које су дошли гледају на њих као на неку конкуренцију која је дошла да им отме нешто или са подсмехом који наступа чим им виде леђа. Људи су то, не схватају да је у ствари њима отето и да најрадије не би били странци у њиховом граду већ домаћини у свом. Много се неправде сручило на овај наш српски народ.
У праскозорје смо се приближили Ђаковици, рекли су нам да мора тако док још Албанци спавају и таман када смо ушли у град почело је да свиће. Стигло је пролеће и сјајни сунчеви зраци су се пробијали кроз облаке. Тужна слика, коју пролећна идила није могла да промени, празне улице, Ђаковчани се тискају у аутобусима, а низ аутобуса прати косовска полиција и оклопна возила мировних снага. Тужна слика којој би могле парирати сцене спровођења заробљеника у логор.
Од момента уласка у град у аутобусима настаде гунгула и бука, народ поче да се мешкољи и пребацује са седишта на седиште, пробија се до прозора. И у тој гнгули повремено су могли да се зачују повици:
– Ено је, види моја кућа!
-Тамо смо ми живели!
– `Се сећаш тамо је било игралиште?!
-Сине види у улици иза оне зграде нам је стан!
И по неки очајни узвик:
-Нема моје куће, срушили је!
А онда улазимо у Српску улицу у којој се налази црква, накнадно претворена у манастир и настаје тајац.
-Зашто ћуте ови људи?-питам се и окрећем око себе. Видим изразе лица и схватам. То је страх, помешан са неверицом. Нема Албанаца који су забаракидирали улаз, нема каменица, ући ће у своју цркву, видеће своје баке.
У редовима излазимо из аутобуса, четри прилике стоје у дворишту са сузама у очима. То су сузе Мајки које виде своју децу. Тишина, плачу оне плачемо ми. А онда продоран мушки галас, као са неба да је дошао, а не из масе људи узвикну:
-Христис Воскресе, Земљо Српска!
А портом се заори:
-Ваистину Воскресе-и завлада општа радост.

(Фотографија настала тог Васкршњег јутра у Ђаковици)

 

geto1244.blogspot.com

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here