Огњен Војводић: Цариградски евроатлантски екуменизам

Патриајрх Вартоломеј и амерички подпресједник Џозеф Бајден, приликом додјеле нагреде Џ. Бајдену „Патријарх Атинагора`
Поделите:

Поводом проглашења аутокефалности украјинске расколничке `цркве` од Цариградске патријаршије

Цариградска патријаршија је прошлог мјесеца прогласила аутоке- фалност украјинске расколничке цркве у Украјини. Многе правосла- вне хришћане је изненадила одлука цариградске патријаршије, али такав поступак представља континуитет атлантистичког ангажмана цариградске патријаршије у евроатлантском екуменизму. Такође, таква одлука представља придруживање цариградске патријаршије програму совјетског федеративног фрагметирања руске државе и народа, што заговара и евроатлантска алијанса после рушење совје- тског савеза. Вашингтон и Ватикан су заједно водили кампању рушења `берлинског зида` и Совјетског савеза, али после рушења `берлинског зида` нису били за рушење совјетских `зидова` у Русији који дијеле руску отаџбину и народ. Атлантистичка антикомунисти – чка кампања је била за уједињење њемачког народа и државе, али не за уједињење руског народа и обнову руске државе, већ за разграђи- вање руске цркве, државе и народа. Таквој `духовној` доктрини дезинтеграције Русије и Руске цркве јавно се придружила и Цариградска патријаршија.

Зато Руска црква није учествовала у такозваном `свеправославном` Сабор на Криту, јер је критски Сабор организован у континуитету и контексту кампање евроатлантског екуменизма разграђивања руске цркве и федерације. Руска црква није пристала да учествује у нару – шавању канонског православног поретка међуцрквених односа и смисла православне саборности. Намјере цариградске патријаршије и критског Сабора су се убрзо показале на украјинском питању. Коми – нтерновски концепт критског сабора је описан и у првобитном саопштењу СПЦ којим је образложена и одлука СПЦ да не учествује у Сабору. Поред примједбе да „нико у историји није Сабору унапред одређивао и прописивао правилник рада него је то сâм Свети Сабор својом саборношћу остваривао“, поруком архијерског сабора СПЦ у трећој тачки је указано на питање статуса „четрнаест аутокефалних Цркава“ и на разлоге којих има „довољно да се потврди њихов статус“. (погледај овдје:     http://www.spc.rs/sr/o_svetom_velikom_saboru_pravoslavne_crkve)

„3. С обзиром на то да је питање општења међу аутокефалним Црквама од пресудног значаја за мисију Православне Цркве у свету, сматрамо да је потребно да се размотри тема аутокефалије, на чему је наша Црква непрекидно инсистирала. Овај Сабор има довољно богословских и пастирских мотива да констатује да данас постоји четрнаест аутокефалних Цркава и да је то довољно да се потврди њихов статус. Осим тога, на досадашњим саборским припремама до детаљâ је обрађена тема аутокефалије, као и начин њеног проглаша – вања, осим начина потписивања. Стога је сасвим оправдано и целисходно да оно што је деценијама рађено и урађено управо на Светом и Великом Сабору буде прихваћено и проглашено.“ (Порука светог архијерерског сабора СПЦ- трећа тачка образложења).

ЕВРОАТЛАНТСКИ ЕКУМЕНСКИ ЕКСПАНЗИОНИЗМА

Мелетије Метаксакис и англикански архие – пископ Ланг, конференција у Ламбету 1930.

Континуитет `фанарског` евроатлантског екуменизма траје од почетка прошлога вијека, од рушења царске Русије, потом рушења османског Калифата и европског освајања Цариграда, затим успо – стављања турског револуционарног режима у Турској и протјеривања Грак из Цариграда. У европско-турској трговини територијом Цари – града, и залагањем Грка да патријаршија опстане у Цариграду, патријаршија је опстала у Цариграду као компезација, али на рачун православних Грка и васцијелог православља. Лозанским уговором о миру од 24. јула 1923. године Цариградска патријаршија је остала у Цариграду. Цариградска патријаршија је постала пројекат евроатлантског екуменизма, стратешко средство пропагандног и практичног прозелитзма.

После неуспјелог ослобађања Константинопоља 1922. године од османске окупације грчко становништво је протјерано из Мале Азије, Источне Тракије и Цариграда. Протјеривање Грка из Цариграда је спрововођено поступно. У Цариграду је живјело до половине прош – лог вијека више од двјеста хиљада Грка, а данас до двије хиљаде. Прије протјеривања Грка из Цариграда патријаршија је имала одго – ворност пред православним народом, и одређену заштиту, али после протјеривања преосталих Грка патријаршија је постала потпуни политички таоц и експонент евроатлантског екуменизма.

Цариградски патријарх Атинагора и амерички предсједник Хари Труман

Саборност православне цркве и литургијско јединство није нарушена до преласка цариградске патријаршије на грегоријански папски кале- ндар 1923. године. Наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис, експонент евроатлантске стратегије у решавању `источног питања`, `источни папа’ како га је назвао Свети Јустин Поповић, организовао је такозвани `свеправославни конгрес` у којем су учествовале три аутокефалне цркве, на којем је цариградској патриаршији, Грчкој и Румунској црви наметнут грегоријански папски календар. Цариградски патријарх Мелетије је признао режимску бољшевичку такозвану ‘живу цркву’, која је прихватила његову одлуку преласка на грегоријански календару. Руска црква је после Мелетијевог конгреса 1923. године била обманута од руково- дства режимске такозване ‘живе цркве’, док је руски патријарх Тихон био у затвору, али када је патријарх Тихон сазнао праве податке Руска црква је одбацила одлуке неправославног сабора.

У том контексту и континуитету у представци Светом архијерејском Синоду за Сабор Српске православне цркве од 7.5.1977.године, пово – дом предлога за одржавање Васељенског Сабора, о цариградском патријарху Мелетију и његовом конгресу отац Јустин Поповић пише: ,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора“ Пра – вославне Цркве није ни ново ни скорашње у нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модерни- сте, реформатора и творца раскола у православљу, на њего- вом такозваном ,,Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године.`

Као што је Цар Константин Велики као средиште средоземља и савршену стратешку геополитичку позицију изградио Константи – нопољ за Нови Рим, тако је и евроатлантски пројекат протектората Цариградске патријаршије имао савршен симболички и стратешки положај у мисији прозелитизма и културног колонијализма, не само према грчком полуослобођеном и протјераном народу, већ према васцијелом православном свијету. Одвојена од православног народа, на непријатељској турској територији, под покровитељством атланске алијансе, са православним знамењем части и ауторитетом првог међу једнакима, цариградски патријаршијски трон је постао идеално средство спровођења евроамеричке религиозно-политичке мисије `меке моћи` према православном и далеком Истоку.

ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА

Противправославно проглашење аутокефалности расколничке  Украјинске цркве може бити прилика утврђивања Руске цркве у православном предању, и отварања православне перспективе православним црквама, а отклона од неправославног лажног јединства у евроатлантском екуменизму. Сукоб са Цариград- ском патријаршијом и украјинска криза могу бити отварање право – славне перспективе руској држави, пут пуне независности руске државне доктрине у политици православног духа. Такође, руски сукоб са евроатлантским екуменизмом Цариградске патријаршије представља путоказ повратка васељенском вишевјерском вишеполарном равноправном религиозном поретку. Наиме, напуштање једнополарне глобалистичке религиозне доминације једноцентричног евроатлантског екуменизма, персонификованом у папском планетарном патернализму и протестантском прагматизму.

Еквивалент евроатлантском екуменистичком проглашењу аутокефа- лности украјинске расколничке цркве јесте евроатлантско окупирање и проглашење `државе` Косово, или признавање независности републике Хрватске 1990.године од стране Ватикана и уједињене Њемачке. Типична геополитичка и религио – знополитичка стратегија евроатлантске алијансе, програм латинске војно-вјерске мисије, који се према политичким и мисионарским могућностима примјењује војним или вјерским средствима. Нажалост, окупација Косова и Метохије није званичну политику Србије опредијелила Косовском завјету и православном путу, већ супротном смјеру, против православне цркве и породице, против природних и православних моралних правила живота, а на политичком плану учлањењу у полиичке организације окупатора као `стратешком опредјељењу савремене Србије`.

Систем совјетских граница је пројектован ради разграђивања руске државе, цркве и народа, које користи и атлантистичка геополитика; социјалистичке федеративне републичке југословенске границе су служиле комунистичком, а данас атлантистичком разграђивању Српске цркве и народа. Надајмо се да ће се српски политичари покајати и поћи путем православног политичког и вјерског предања, напустити југословенску политику као што су руски политичари напустили совјетску.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here