Огњен Војводић: Двјестогодишњица скандалозног Караџићевог рјечника

Поделите:

Ове године се навршава двјеста година од објављивања првог спорног и скандалозног ′Српског рјечника′ Вука С. Караџића у Бечу (децембар 1818. године). Потпуни назив рјечника гласи  „Српски рјечник истолкован њема- чким и латинским ријечма“. Речник је рађен у програму југословенске језичке политике, аустрославистичког, у склопу и контексту еврославистичког, коло – низовања српског језика и правописа. Заправо, у контексту и континуитету европске колонијалне културне политике на Балкану. Штампан је у штампа – рији унијатског јерменског манастира у Бечу октобра 1818. године, што указује и на контект римокатоличке унијатске мисије на Балкану (унијатска ′црква′ је бивша православна црквена заједница чији су свештеници признали  поглаварство римског папе).

Речник садржи 26.270 ријечи протумачених и преведених њемачким и латинским описима и изразима. Караџићев Речник је реформаторски речник, са сврхом редуковања речника српског језика, свoђења на разину рурално-радничког говора, сведеног на тридесет гласова, а ′проширеног′ простачким и псовачким изразима. Сврха рјечника је била и промоција реформисаног скраћеног српског гласовног правописа. Речник је штампан реформисаним правописом, са додатим латиничним словом «ј» и четири нова графема. Програм израде речника је био и промјена природе речника. Речник садржи списак пренумераната, српских националних првака и црквених достојника, који је послужио пропаганди као патриотски и православни псеудоним за дистрибуцију и промоцију речника међу Србима.

У пројекту аустрославистичког југословенског језичког програма Караџић је започео рад на речнику према налогу аустријског цензора за словенске језике, штампање књига, часописа и информативних гласила, шефа канцеларије дворске библиотеке Словенца Јернеја Копитара (1780–1844). Јернеј је имао највећи удио у изради речника, заједно са Караџићем је више од двије година радио на речнику, обављао технички дио посла, подучавао Караџића начину израде речника, преводио на њемачки и латински српске ријечи и урадио коректуру превода. Рјечник је требало да потпишу Копитар и Караџић, али због религиозне репутације латинских мисионара и реформатора код православних народа програмски се потписао само Вук С. Караџић.

У европском колонијалном контексту решавања Источног питања рађен је речнички раскид са континуитетом књижевног српског језика, раскид са књижевним и језичким јединством словенских православних народа. Ради стратешког смањивања или онемогућавања језичке и правописне повезаности православних народа, поглавито Русије са српским словенским народом сродног језика и правописа. Стратешка сврха Караџић-Копитаревог речника је било супростављање руско-словенском и црквеном словенском језику, као словенском ујединитељском филолошком фактору – руским уџбеницима и професорима у мисији свесловенске православне писмености и језичког јединства. Раздвајање природне и политичке везе српског са највећим словенским језиком и народом, православном руском царевином и црквом, а припајање политичком, правописном и језичком јединству словенских народа  латинске славистике и религије.

Аустрославистички прцес колонизације српског језика посебно је покренут после државног  указа Царице Марије Терезије 1770.године, да књиге и часописи на српском могу бити штампани у Бечу и подручју царевине, а поготову у истом програму после указа Цара Јосифа II 1781. године о увођењу у српске школе латиничног писма, српског народног језика и учења њемачког. Увођењем латиничног правописа и простог народног језика као школског и књижевног стандарда православни српски народ је одвајан од српског књижевног и богослужбеног језика, а припајан језику латинске књижевности и религије. Латинска мисија је словенске конвертите категоризовала простим језиком, лишавањем култивисаног књижевног и црквеног словенског језика, чиме нису одвајани од латинског религиозног и књижевног језика, а повезивани су правописом латинских народа.

Еврославистичка мисија почетком деветнаестог вијека коју је координирао Јернеј Копитар спровођена је као антимисија православној мисији Светих Ћирила и Методија. Као што је Константинопољ описмењавао православним правописом словенске народе и уједињавао Словене у православљу, Москава је као трећи Рим почетком ослобађања православних народа од османског ропства у 19.вијеку вршила мисију међу православним Словенима обнове православне писмености и словенског језичког јединства. Латинска лингвистичка мисија и политика у 19. вијеку се супроставила, као у средњем вијеку мисији Светих Ћирила и Методија, повезивању Срба са православним народима и православном руском царевином, то јест обнови српске државе са успостављеним установама културе православног предања и континуитета књижевног језика и писмености. Резултат латинске језичке политике међу Словенима је и ′Српски рјечник′ који је потписао Вук С. Караџић као српски сарадник и српско фолклорно филолошко покриће програма еврославистичке југословенске језичке политике на Балкану.

РЕЧНИК  РАСКИДА  СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И  ПРАВОПИСОМ

Копитар-Караџићева реформа српског језика и правописа, како је и названа, подразумијевала је реформу језика и правописа. Зато су реформаторским речником публиковани реформисани језик и правопис. Смањен је број ријечи и гласова, језик је сведен на 30 гласова, а речник на сеоско-занатски речник, проширен примитивним и простачким ријечима, изостављене су српске словенске ријечи, а уписивани турцизми и туђице других језика. Речник је раскидао са стољећима изграђиваним језиком, сложених израза и појмова, а промовисао прости ′народни′ редуковани речник као критеријум књижевног и народног српског језика. Речник је представљао програм самоколонизације српског језика, самоодрицања и самопорицања српске сложене структуре књижевног и сталешког језика, свођења на говор простог нешколованог `народа`, на сталеж слугу и робова европских књижевних језика.

Речник је био и прва промоција реформисаног правописа. Од 48 графема колико је гравитирало у српско-словенском правопису, и 42 колико је стално коришћено, реформисани правопис је сведен на 30 графема. Сложени српски правопис у реформисаном речнику је преполовљен. Унесено је пет нових слова, латинично „ј“ и нови графеми љ, њ, ђ и ћ, а уклоњена половина постоје- ћих. Намјенски је нарушен графички систем и цјеловитост српског ћирили – чног писма, прекинуто предање православног правописа и континуитета књижевног језика. Промијењена је природа правописа, сложени српски ћирилични правопис са значењским – семантичким смислом, опсегом означавања укупног фонетског фонда и цјеловитости српског језика, сведен је на прости гласовни правопис 30 графема и гласова. Правопис је реформисан ради одвајања српске ћирилице од православне писмености и од ћириличних писама других православних народа, првенствено од правописа највећег православног словенског народа – руске књижевности и царевине. Раскид са сложеним системом ћириличног правописа рађен је и ради креирања прелазног правописа у процесу југословенских латиничних интеграција.

Резултат реформисаног речника српског језика је израда „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије знаости и умјетности у Загребу. Пошто је Копитар-Караџићевим речником релативизован и разграђен српски правопис и речник, речником Југославенске академије је релативизован и назив језика. Југословенска академија је била дио римокатоличке мисије на Балкану, покровитељ академије је био бискуп Јосип Јурај Штросмајер, а пре- дсједник фратар и филолог Фрањо Рачки. Речник Југословенске академије је радио Караџићев саборац за реформу српског језика и правописа Ђура Дани – чић (Поповић), који је именован за секретара академије. Караџић и Даничић су потписници Бечког књижевног договора 1850.године, са хрватским и слове -начким филолозима о заједничком језику Срба, Хрвата и Словенаца. У тексту договора назив језика се не помиње, а сви постписници су документ потпи – сали новоформираним хрватским латиничним писмом. Важно је подсјетити да је Бечки књижевни договор у свом времену програмски једнак југосло – венском програму актуелне „Декларације о заједничком језику“. Југословенска језичка реформа је програмски подразумијевала поступно потпуно разграђивање српског језика. Нема примјера да је речник једног народа прављен ради отуђења од ријечи властитог језика, разградње природне везе српског са словенским језицима, то јест српског са српским. Такође, да су речник и правопис једног народа формирани ван државе и установа културе тог народа, а у другој друговјерној и непријатељској држави, ван сазнања српских установа културе и Српске цкрве.

Речник једног језика није само регистар ријечи. Сврха речника није у већем броју сакупљених ријечи, већ у одређивању смисла, природе и правца одређеног језика. Цјелину, богатство и будућност језика не чине ријечи ′вађене из дубине′ дијалеката и ′природног говора′, већ ријечи изграђиване у континуитету књижевног језика. Речник се формира обдјелавањем и осмишљавањем језика као божанског дара, јер језик није слободни елемент у природи који човјек проналази, или стиче као способност преживљавања у природи и друштву. Језик је дар божији дат човјеку као словесном бићу, да га предаје потомцима, који култивише културним калемљењем, чува и чисти од простаклука и корова некултурног речника. Супротно словесном хришћанском приступу језику речник Копитара и Караџића је прогласио вјековима изграђивани језик „наметнутим вјештачким“ језиком, а ′природним језиком′ ′природног народа′ стихију примитивизма у коју је народ запао ропством, прокламујући праксу прикупљања и рециклирања речничког отпада, а раскидања са извором и изграђивањем језика.

ПРЕВАРЕНИ ПРЕНУМЕРАНТИ

Списак пренумераната у речнику, познатих српских културних дјелатника и црквених достојника, служио је као средство пропаганде промовисања и дистрибуције речника. Претплатници су били обманути о садржају и правопису Рјечника да би помогли штампање српског речника на ползу српског рода и језика. Један од првих пренумераната је био митрополит Стефан Стратимировић, који је имао статус српског патријарха. Митрополит је био огорчен због унесених скарадних ријечи и банализовања српског језика, реформисаног правописа, уметнутог латиничног слова – јоте, нових слова која су формирали Копитар и Караџић, а изостављених српских ријечи и ′светих слова′ ћириличног писма. Реформисани правопис је представљао побједу римокатоличке реформе и мисије у Књажевини Србији и српском правопису. Митрополит је примјерке речника које је добио спалио, што није скривао од јавности. О томе пише Евстатије Михајловић, писац књиге против Караџићевог скрнављеља превода Новога завјета, у писму патријарху Маширевићу: „Кад је блаженопочивши митрополит Стратимировић Вукове Рјечнике од године 1918. због јоте и садржаја скарадних речи благоизволио спалити тади…“. Свједочи о том и писмо Књаза Милоша Обреновића Владики Петру II Његошу (погледај овдје: http://www.ognjenvojvodic.info/pismo-knjaza-milosa-vladiki-njegosu-protiv-vukovske-sekte.html).

Митрополит је Караџића пријавио аустријској полицији због уношења из Аустрије у Србију литературе која „има штетан уплив на обичаје и морално васпитање“. Уношење Караџићевог Рјечника и превода Новог завјета је до 1868. године у Књажевину Србију било законски забрањено.

Лукијан Мушицки, владика Карловачкога владичанства од 1828. године, био је као архимандрит одређен од митрополита Стратимировића за сарадњу са Јернејем Копитаром као цензором штампе српских књига и часописа у Аустрији, а са Караџићем као сарадником аустрославистичког програма језичких југословенских интеграција. Архимандрит Лукијан Мушицки је корио Караџића због антирелигиозног реформског рада и назвао га ′јеретиком српске филологије′, али се трудио да на Караџића, који је спроводио аустрославистички програм, утиче православним предањем. Допринос архимандрита Мушицког у том смислу је и формирање дизајна слова ′Ђ′, да српска упрошћена и разграђена ћирилица лишена семанстичког смисла има макар графичку фолклорну српску посебност, што је Караџић прихватио према предлогу архимандрита Лукијана. Предлоге архимандрита који су српско ћирилично писмо чинили неподударним хрватској латиници и онемогућили ћирилично-латиничну интеграцију Караџић је одбио. У писму Караџићу како је Рјечник примљен у српским установама културе архимандрит Мушицки пише: „Како прође, велите, Српски Рјечник? У Карловцима и Новом Саду? Нигде горе. Публична и јавна хула, гнушеније, презреније, омерзеније његови су пратиоци“. (Преписка II,238.)

Против таквог Рјечника је био оснивач и ауторитет европске славистике филолог и фратар Јозеф Добровски. Сматрао је Караџића нестручним за израђивање речника. Јернеј је од Јозефа тражио подршку, али је Добровски, можда као Чех, сматрао да Србе не треба свести на прости језик, да у српски речник треба унијети књижевни језик и не уписивати турцизме, псовке и скарадне ријечи. Добровски о реформи српског језика пише: „Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и делимице и разговорном језику“. (цитирано према Белићевом преводу.) Међутим, Бартоломеј Јернеј Копитар није крио мржњу према православљу и највећем словенском народу. У чланцима је православне свештенике називао ′мрачњацима′, а у Копитаровој кореспонденцији читамо како је римокато- личком ревношћу радио на раздвајању Словена од православља. Као опуномоћеник за словенско питање мисионарио је на простору Украјине под аустријском царевином, и основао катедру за црквенословенски ради школовања унијатских свештеника. Радио је на отварању института за Славистику у Аустрији, на којем би се израђивали речници за све словенске дијалекте по моделу српске реформе раздвајања од православног предања писмености. У свом тексту „Патриотске фантазије једног Словена“ Јернеј је написао: „Управо због тога је старословенски језик од заједничког интереса за све слависте, а посебно за аустријске је од посебног интереса, зато што му је ту мјесто, тако да Аустрија не би требало да препусти његово изучавање прљавим рукама Руса“.

РЕЧНИК  КОЛОНИЈАЛНЕ КАТЕГОРИЗАЦИЈЕ СРПСКОГ НАРОДА

Копитар-Караџићев реформаторски речник је служио, као сви речници програма колонизовања језика ваневропских народа, колонијалној категоризацији српског народа. Упрошћавањем и упростачењем језика, свођењем на рурално-раднички речник занатских и пољопривреднх послова, колонизовани народи су ограничавани на одређену природу посла и поткултуре. Европска колонијална културна политика је реформаторским речницима вршила регресију речника колонизованих народа, посебно конкурентних култура, а тако контролисала културни и интелектуални развој. Упрошћавањем филолошког и философског, религиозног и научног појмовног речника народ је одвајан и одвикаван од интелектуалног развоја и расуђивања. Намјенским недостатком ријечи матерњег језика за интелектуалне, научне, књижевне, философске, вјерске, лингвистичке појмове, народ је упућиван на стране речнике, то јест речник латинске схоластике, а тиме у програм језичке и укупне културне колонизације. У Караџић-Копитаровом речнику нема филолошког, философског, богословског речника и појмовника, зато се речник за који у просто-народном језику није било ријечи морао позајмљивати из страних језика. Тако је народ ′природно′ програмски подређиван језицима народа изграђене сложене интелектуалне, научне и религиозне језичке културе.

Свођење књижевног и народног језика на прости и простачки говор значи свођење народа на поткултурну категорију. У Караџић-Копитаров ′Српски рјечник′ су уношени као ′национално наслеђе′ језички простаклуци и примитивизми, ради колонијалног свођења народа на примитивне друштвене односе. Што је било и изругивање европских лигвиста са балканским православним колонизованим народима. Скарадне ријечи речника нису биле проблем због згражавања дворјана на српском Двору, како је програмски поједностављиван проблем у пропагандној литератури, већ због категоризације културе српског друштва – кафанизације речника и народа, свођења на културу и ′култ′ кафане, балканске крчме и псовачнице. Караџић-Копитаров Рјечник је у свом времену имао функцију данашњих „ријалити“ програма, тј. „ријалити“ речника, медијског разграђивања моралних и религиозних друштвених норми причања и понашања.

Значајна анализа Караџићевог и Копитаревог речника је студија академика и књижевника Меше Селимовића „За и против Вука“. Селимовић у поглављу о Његошевом и Караџићевом речнику предочава природу Караџићевог Рјечника: „Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу),вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]“ (погледај овдје: Меша Селимовић о супротности Његошевог и Вуковог језика). Селимовић у својој студији закључује: „Вуков Рјечник је речник реалија села, далеко од градова, и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“. Дакле, данашњи сукоб српског са преименованим дијалектима српског језика није друго до рат различитих речника ′реалија села’, пресељеног у градове као основа националног књижевног језика.

Прогоном језика виших сталежа последично је потиснут и језик сељаштва, ′народни′ језик, јер сеоски језик и сталеж постоје и у односу на више сталеже, на културу говора грађанског и племићког сталежа. Такозвана ′двојезичност′, нормирани стандард свих језика, онемогућавала је злоупотребу ′народног′ језика, а подржавала укупност језика, и онога „вишег“ и онога „нижег“ стила и сталежа. Лингвистичким лишавањем језика школованог речника разграђена је сложеност и цјеловитост језика. Српски рјечник еврославистичке школе је рађен принципом разграђивања изграђених језичких правила и норми, чиме је раскидано и са речником српских епских пјесама, а које су послужиле кам- пањи реформе српског језика и правописа. Потом је језик епике и народних дијалеката прегласан дијалектом демократске просте већине, простачким речником револуционарног права на ′новоговор′ и „писање као што говори“ гомила.

У социо-лингвистичкој категоризацији језика српске грађанске класе одбачен је књижевни језик ′однарођеног′ грађанског друштва и сталежа. У колонизовању српског језика брисан је речник културе говора грађанског друштва, и замјењиван просто-палананачким говором и страном фразеологијом, то јест формирањем колонизованог грађанског сталежа скоројевића. Речник грађанског сталежа је у југословенској језичкој политици додијељен хрватском стандарду, а српској страни и стандарду категорија караџићевског кафанског и сељачког стила ′живог језика′ у ′сталном развоју′. Подсјетимо да је због тога Копитар-Караџићева реформа прво прихваћена у Загребу 1861. године, када је Караџић проглашен за почасног грађанина Загреба, док је у Књажевини Србији указом проевропског Књаза Михаила прихваћена осам година касније.

Правописни принципи Јернеја Копитара у реформи језика и правописа код Словенаца нису спровођени, филолози и римокатоличка црква Словенаца нису прихватили Јернејев језички програм, и ако је Јернеј био Словенац и римокатолик, а Словенци римокатолици у аустријском царству. Зато што је програм намијењен разградњи религија и језика православних Словена. Зато је православна црква била против аустрославистичке реформе српског језика и правописа, зато је Караџића, као медијску маску српског филолошког фолк- лора, православна црква називала „хроми антихрист“, „агент римске пропа- ганде“, „слијепо оруђе Копитарово“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“.

Тековина колонизовања српског језика у југословенском језичком програму, такође намијењена за варијанту хрватског стандарда и Загреб, јесте избор ијекавског изговора херцеговачког дијалекта за Српски рјечник, као прелазни речник до двоименовања заједничког југословенског језика и израде ′Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ – Југословенске академије знаности и умјестности′. Хрватски изговор у Загребу је до Копитар-Караџићеве југословенске језичке реформе био екавски, кајкавски дијалекат је екавског изговора као и словеначки. У југословенском програму принципом упрошћавања за српски је одређен екавски изговор као једноставнији, а за хрватски ијекавски изговор као сложенији. Југословенски реформатори у Србији (као Јован Скерлић), предлагали су и правили петиције да Срби напусте ћирилично писмо, Хрвати се врате екавском и напусте ијекавски изговор као најсличнији црквенословенском језику, и тако се формира југословенски језик европске латинске славистике. Предлог је одбијен од хрватске стране, као касније дводјелни а потом хибридни двочлани назив језика „српскохрватски“, пошто је усвојен програм римокатоличке мисије на Јадрану у оквиру европског југословенског језичког програма. Што је подразумијевало филолошко форсирање хрватског језика и народа као аутохтоног римокатоличког а потискивање формиране хибридне творевине југословенског језика и народа. Одбијен је и југословенски предлог Караџића да се у хрватску варијанту латиничног писма унесу поједина ћирилична слова, као у српски правопис латинична, ради формирања синкретистичког правописа у екуменском програму формирања будућег југословенског језика.

Литература:

1.Копитар и Вук – Јелена Шаулић; Вуков и Доситејев музеј, Београд,1978.            2. „О јавној употреби језика и писма“ – Синиша Стефановић,
Завод за проучавање културног развитка, Београд.                                                      3. Меша Селимовић: За и против Вука; Матица српска, Нови Сад, 1967.

Огњен Војводић

ognjenvojvodic.info

Поделите:

7 Коментари

  1. ВОЈВОДИЋЕВА АНАЛИЗА ЈЕ ОДЛИЧНА, НЕДОСТАЈЕ ШТА ДАЉЕ; ЕВО ПРЕДЛОГА:

    Свакако, у овоме о чему пише Војводић има доста истине. Вукова језичка реформа јесте извођена у Бечу, изван српских тадашњих легалних институција за језик и књижевност. Свакако је у њој, преко Јернеја Копитара углавном и, при крају Франца Миклошича, као службника Аустроугарске.било је државне политике и намера Аустроугарске као тада окупаторске државе за многе словенске народе у њеном тадашњем оквиру.
    Дакле, Војводић у анализи Српског рјечника Вука Караџића наводи стварне чињенице и лингвистичке, и историјске и политичке. И то јесте тако било. Па и Вуков договор у Бечу с неименованим представницима народа на неименованом језику и записаном на хрватском абецедном писму потврђују да за Србе ту нешто озбиљно није у реду. А није у реду зато што Вук ту није смео да наведе ни Србе ни српски језик, а има га у својим свим делима. У Бечком договору (1850) ништа од тога нема. Зато је тај договор данас подложан тумачењу како ко жели. И, што је најгоре, тај договор није био сачињен у име Срба јер у том договарању није учествовала ниједна српска језичка и било каква институција. То је, дакле, био приватни договор Вука и Даничића, а не зна се, јер није наведено с киме. Наведена су само лична имена договарача и ми можемо само претпостављати ко су они били у националном смислу.
    Дакле, Војводићева добра анализа корисна је стога што она предочава да је на Вука вршен велики утицај Беча и политички и лингвистички. И да Вукова реформа нема онај “идеалистички садржај” који му је подарила српска лингвистика и филологија после прихватања Вукове реформе 1868. године у Србији указом кнеза Михаила Обреновића који се био наслонио на бечку политику и, нажалост, убијен је у атентату тек неко време после његовог одобрења Вукове реформе у Србији.
    Проблем је у овом часу у томе што је тешко сада учинити нешто више да се поправе штетне последице Вукове реформе на српски језик, науку, књижевност и сл. јер се Вуков(ски) језик из његове реформе користи и на њему се ствара и тај се језик, како-тако, обогаћује од 1868. године до данас. То је дуго време. А пре тог времена Срби су имали мало уметничких, писаних књижевних дела до тада веома мало. И та књижевност која је постојала није успела да довољно заживи у народу и да утиче на народ у његовом уздизању после дуге заосталости у ропству под другима.
    Војводић о томе ни реч не каже. Ако мисли (а не верујем да мисли) да треба укинути Вуков(ски) језик и вратити онај језик који је владао пре Вука, за то је много касно. То би било з целину народ немогуће извести. А и да је могуће, велико је питање какав би резултат такве одлуке (или наредбне, указа) био.
    Моја меленкост сматра да је могуће да извесне штете умањимо тако што ћемо Србе извршити делимичну контрареформу или малу реформу овога што данас имамо у језички прилично разбијеном народу. За то се залажем двадесетак година, али за то нема разумевања у језичким институцијама. А било би нормално спровести ову малу реформу или контрареформу:
    1. За све Србе, као што су то други који се служе исти језик, за севе урадили, свести двоизговорност на једноизговорност у правцу избора, само у стандардном језику, наравно, неу народном језику, у књижевности, у слободном говору и сл., екавског изговора јер је лакши, бржи, једноставнији, претежнији у Срба, што је довољно разлога да се то тако уради и да се Срби у томе више не деле, макар не у стандардном, књижевном језику.
    2. Хитно вратити српски језик, у складу с уставном обавезом у Члану 10. Устава на једнопис (на ћириличко писмо, дакле на једно писмо за све Србе, како је то у свим другим народима и њиховим правописима.
    То би помогло да се и Срби, као сви други народи, језички обједине, а не да се, као што то чине већ доста дуго, деле у језику и писму у четири појаве: 1. српски језик на ијекавском, 2. српски језик на екавском, 3. српски језик на ћирилици, 4. српски језик на хрватској латиници.
    Што је много. много је.
    То је последица примене Вукове језичке реформе и, очигледно, по томе “нико нема што Србин имаде”.

  2. То што је направио Вук Караџић са два разреда школе у Манастиру Тронаша у вези раформе Српског језика и писма је сасвим добро за дестине доктора наука, професора Универзита и Академика из области Српског језика, писма и правописа. Мислим пре свега на оне у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу… То је данас српска научна језичка елита на челу са Иваном Клајном. Жалосно стварно. Свако поштовање господине Војводићу за овај чланак.
    Поздрав,

  3. АУ монархија је, према 30 годишњем Уговору добила право да управља Босном и Херцегоовином, али без права на суверенитет. После истека тог Уговора 1908. године, АУ је војнички напала и окупирала Босну и Херцеговину, тада апсолутно већински Српску територију. И данас је Српски народ катастерски власник више од 66 % територије БиХ. Предлажем свима који су заинтересовани да прочитају књигу ВЛАДАВИНА БЕЊАМИНА КАЛАЈА, аутора Томислава Краљачића. Управљао је БиХ 21 годину и за то време доселио у БиХ преко 200 хиљада римокатолика и гркокатолика, највише из Галиције, само да би поцепао компактне Православне територије.

  4. Mirko, ako je ovo što si napisao reakcija na moje pitanje Zbiljiću koje je to srpske teritorije AU monarhija okupirala, onda si promašio metu. Vidiš da Zbiljić govori o Vukovom Rječniku i AU monarhiji. On nema ni osnvno znanje o istoriji a stalno bi nekom da soli pamet.
    A to što kažeš za Bosnu, to je druga priča. Samo nije tu reč o nesumljivo srpskim teritorijama nego o području na koje Srbi, kao narastajuća geopolitička sila na Balkanu, reflektuju. Oko toga će se ratovati, evo do danas, i još nije rešeno. Prvi su potez povukli AU vlastodršci, pa Srbi odgovorili, pa se tako malo zapalila cela Evropa. Pa se požar u Evropi ugasio a to pitanje ostalo jednako nerešeno. Inače, većina nije dovoljna da bi se nešto proglasilo nečijom nacionalnom teritorijom. Kad bi to bilo tako, kojim se pravom onda mi borimo za Kosmet? Tamo su Šiptari u velikoj većini.

    • Миле појма нема о историји. Он не схвата да власништво над територијом не може да се стиче протеривањем и убијањем матичног народа користећи се снагом белосветских хохштаплера. Тако се пред Богом не може задобити једна територија која припада другом народу. Косово је територија српске државе и српског народа пред Богом. Злочинима се може отети територија, али не за сва времена. Кад-тад шта је чије Бог даје свима. У заблуди су великој они и државници Србије који силу и живот виде само на земљи. Цар Лазар је био много паметнији и дуготрајнији од оних који мисле само на себе и у овом времену. Што смо ми паметнији данас од наших предака који су знали да је крајња сила и циљ узвишеност, Бог и вечно трајање на прабвди, а не на лажима и злочинима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here