Олга Томовић: Бановић Страхиња – изузеци само потврђују правило

Поделите:

Прођоше још једни Међународни Дани борбе против насиља над женама и децом, прођоше и оставише за собој још један трагичан биланс. 26 жена је убијено за протеклих пола године од стране својих мужева, очева, синова, пријатеља… Још је већи пораз када се из статистике извуче и податак да је од двадесет убијених жена шенаест већ пријавиљивало насиље.

О овој теми пишем сваке године у ово време. То радим из аспекта оних малобројних које су насиље у породици преживеле и спремне су да о томе говоре јавно и без помпезних речи и флоскула. Једноставно, све више се осећам поражено. Поразила су ме већа очекивања поводом доношења новог Закона, поразила ме је чињеница да ни нови ни сатри закон нису успели да уреде ништа на побољшању ситуације слабијег пола. Јер, ово је Србија, Балкан, Турска нахија, рудиметарни репови Отоманске културе код нас су у самој кичми односа мушкарца према жени. У овој квази јевропејској култури жена је и даље власништво, јефтина радна снага и инкубатор за рађање. Мада, раслојава се и нова категорија жена за провод – жена (женска) као статусни симбол (такође власништво).
Често посумњам да је уопште могуће на Балкану имати једнакост полова. Жене које су јавно говориле о разлозима због којих су пријавиле насилника још увек наилазе на подозриве погледе и резигнацију околине и породице. Више није политички коректно да јој се отворено каже: “Сама си крива!”, или “Што се ваташ опасних момака!”, или оно мени најгоре “”Заслужила си, што си дробила када си требала да умукнеш!”. Зато се баш ове реченице шапућу и прежвакавају иза затворених врата, тихо и мучки суди се жртви, а не насилнику. Пошто сам и сама била жртва насиља, пошто сам на својој кожи осетила сво лицемерје средине, породице и пријатеља, не могу да се не осврнем на овај ужас једним питањем за све Балканце који су спремни да овако суде:”А шта би било да је то твоја ћерка или сестра?!” Да ли би се онда нешто променило?
Целокупна политичка ситуација у држави доприноси општој напетости. Незадовољан мужкарац свој бес према стању у коме се налази искаљује на слабијем полу, на жени и деци. Он се лако одаје пороцима, алкохолу, дрогама, он чини све да себи олакша фрустрацију, а ни не застане да удахне и схавти да тако само губи све. За то што су жене тучене криво је превасходно васпитање, па незадовољство, сиромаштво, несигурна будућност… Докле год ови социјални И социолошки фактори остају исти, никакав закон их не може променити.
Већина жена жртава насиља у породици осећаће кривицу до краја свог живота. Kривиће управо себе због лоших животних одлука, преиспитиваће сваку своју реч не би ли у себи пронашле разлог за насиље које су трпеле. На тој кривици почива моћ насилника, на кривици И на понижењу које следи. Kада пријави насиље над собом, жена не понижава насилника, она понижава себе, дозвољава трећој страни да јој кроји судбину, да јој суди, да је мери и пара по шавовима изнова и знова…

Жене жрве насиља у породици пролазе један посебан пакао, у дому где би требало да се осећају сигурно и заштићено, оне су најугроженије. Оне немају сигурну луку нигде, оне су саме и када су у друштву, јер се увек крију, јер увек пазе где гледају, шта говоре, како дишу, јер им је страх од живота често јачи од жеље за животом… И када се одлуче на крајњи корак, напусте кошмар и побегну, никада више неће бити сигурне, освртаће се до крја живота И преживљаваће трауме у сновима, ако не на јави. Жене жрве насиља у породици пролазе један посебан пакао, у дому где би требало да се осећају

Опет истичем да не могу да се отмем утиску да нови Закон није донео много промена у тестостеронску Србију. Случајеви који се сада воде пред судовима нереко су апсурдни, као да се закон није поклопио са животом. Има случајева где се бракоразводне парнице воде годинама, осуђени насилник добија старатељсво над децом, јер је у поседу стана и има добро плаћен посао, а жтва нема ништа И остаје без ичега, па И без деце… Поразио ме је податак да се од једанаест пријављених жртава, десет враћа насилнику. Повратнице су првенствено жене без сталних прихода, крова над главом и шире подршке фамилије.

За крај овог ламента над поретком ствари који никада неће ићи у корист слабијег пола, само ћу поновити апел који нас осликава као људе: “Следећи пут када чујете да комшија урла на своју жену не правите се луди, реагујте, можда баш од вас зависи да ли ће она ту ноћ преживети!”

Олга Томовић за Видовдан

Поделите:

1 коментар

  1. Колико је мушкараца убијено за то време? Колико мужева су убиле жене?
    Колико мушкараца дигне руку на себе због терора мајке, супруге, ћерке, колико их заврши у алкохолизму, дрогама, побегне?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here