Олга Томовић: Деца сутрашњице – генерацијски јаз

Поделите:

Никада се већи кањон није отворио између наше генерације, која је навикла да ствара својим рукама и нових генерација које су стасале на инстант срећи. Стасали смо на имати, али само колико нам дозволе и на ратовима, трарнзицији, рестрикцијама, бонтону, поштовању страријих и ако нису били за поштовање. Онда смо их ми васпитали да имају више и боље од нас, а технологија се побринула за остало, брзо, кусо и непромишљено. И не критикујем лепоту нашу, крв нашу, критикујем нас, јер смо се касно окренули да погледамо шта смо иза себе оставили, и какво чудо зури у нас и тражи, само тражи, док нам не остане ништа више да дамо, осим да умремо и тиме им обезбедимо станове без кредита.

Од тих генерација будућности зависи сутра, значи од наше проекције самих себе у “бољем” издању, зависи и држава и култура и знање. Гледам Инстаграм сличице насмејанане лепоте, и знам да слабо читају ишта дуже од кисс и цмок. Гледам полупразне, савршене очи које не говоре ништа. Гледам вечито испружене руке за дај, а никада засукане рукаве за ајде да створим, има их, да не грешим душу, али све ређе, а таквима се не диве деца сутрашњице. Такви су већ виђени за карту у једном правцу у хаппy невер афтер.

Овде остају само они који морају, ретко они који желе. Мајке и очеви са сузама радосницама испраћају чеда преко границе и желе им само једно, да се никада не врате.

Ето то је оно што смо оставили деци својој коју смо васпитали да буду боља од нас, а они неће ни да размишљају о потомсту, јер немају услова, немају нерава, немају разлога, немају партнера, немају све и немају жеље…

Та деца не виде разлога да продужавају врсту, та деца се не надају ничему, јер не виде сутра, та деца се не осврћу на последице својих нечињења, јер су стасала на осећају свемоћи и непобедивости, јер су живела у видео игрицама које смо ми за њих правили да не гледају мрак садашњости.

Па шта да очекујемо ми, себични родитељи, старог кова? Шта да очекујемо ако не дамо или немамо више шта да дамо, осим инструкција стечених лошм искуством. Ништа, треба да се захвалимо нима што нас не туку, што нас не вређају свакодневно, што нас не мрзе превише, што нас ипак понекад посете (да им дамо неки динар), и што нас позову (ретко) телефоном да чују наше јадиковке за њима.

Kриви смо, генерацијо, криви као смоквина грана. Револуцију коју подижу деца сутрашњице нећемо ни схватити, јер смо ми стасавали на дединој вишњи, музици са речима и емоцијама, а они расту на сматфонима, таблетима, бестежинском акумулирању знања за опстајање у времену које је њихово, а не наше. Ми смо их научили да муљају, да лажу, да отимају, да живе ослобођени терета савести, јер се тако морало да би се опстало. Узгојили смо дивне монструме празних погледа и празних срца.

Дај Боже да грешим, али примера је и превише, старачки домови су крцати олупинама које деца неће…љубав је нестала у оном међувремену док смо од деце своје, из љубави, али погрешно и себично, стварали неке верзије себе, баш оне које никада не би смо себи дозволили да постанемо.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here