Олга Томовић: Новине за потпалу и смрт независног новинарства

Поделите:

Реч дана је штампа – писани медиј који служи за обавештавање и рекламираје (манипулисање подацима, сензацију, блаћење, освајање, поробљавање). Моћна машина која сваку ситацију у којој налази иоле значаја ставља под лупу јавности, али не више објективно, већ искључиво самовољно у зависности одакле ветар дува.

Није идеја штампе одувек била оваква. Манипулација свешћу човека почиње тек развојем блокова, север – исток, Амери – Рује. Свест о моћи овог медија имао је у виду и Адолф, али ограничен технологијом, служио се лецима да одшатампа непостојеће победе и уплаши народ већ спреман да се покори. Дакле, штампа иде као претходница војсци, мада данас више не мора да апелује на војно мешање, способна је да сма од догађаја развије причу, поведе рат, победи и пороби, а да се ни један метак не испали у целом процесу.

Последњих двадесетак година у Србији се губи свака идеја о објективном новинарству. Сва штампа је жута, таблоидна, вришти и урличе паролним насловима и сензационалистичким стилом, наравно, уз обавезну скандал фотографију.
И ишчитавањем исте, човек почне да губи контролу над сопствени вредностима. Више нема избора, нема других новина, оних нормалних за компарацију. Све се жути и све је у служби нечега некога.
Е, ово сматрам тоталним поразим штампане речи.

Рече један, једна на великом екрану за избезумљивање, да се новинари који обавештавају са скупова и протеста који нису валдини, тј странке на власти, не могу називати независним (читај објективним)! Ова реченица које је испраћена одлично и на свим медијима, што писаним, што електронским, подвлачи смрт новинарства, она је претећи омен, она је објава рата сваком ко не говори како му се каже. Још горе, она је проказала једну идеју која је гора од фашизма – све што није како странка каже, није бодобно и треба га сасећи. Односи се на све људе и све доби, младе, старе и нас у пуној снази, а није писани закон, писани ће тек да дође када се идеја уврежи у народу. Садашњи велможа је већ једном пробао да протури ову идеју. Онда када је деведесетих, као министар информисања (онај радикални), провукао закон о вербалном деликту.

Штампа замире, смењује је наслов и слика, смењују је кратке реченице згодне за памћење. Смењују је електронски медији, бржи, доступнији. За сада, кроз нет информације теку стихијски, али само су дани у питању када ће их процедити и бранама и одводима скренути са крајњег корисника – нас трагаоце за оним између написаног.
У сваком случају, предвиђам смрт папирног, штампаног испирања мозга, сада је технологија ум довела до потпуног стања зависности, спреман је на директно точење у сиву масу. Kо преживи (читај остане при чистој свести и здравој памети) јадна му мајка, посматраће квази реалност, а живеће своју, бедну, усамљену, депресивну истину.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

3 Коментари

  1. Ок је текст(ић), једино је велика омашка ово на крају “предвиђам…”. Нема шта да се предвиђа, можеш да констатујеш јер је процес у току. Узгред, имамо великог патриоту, великог новинара, бившег уредника НИНа, а сад и професора, који се бави овом тематиком – Слободана Рељића. Јутјуб: Slobodan Reljic.

    • Poštovani Dimitrije, predviđanje je u tekstu samo moj pokušaj da zvučim kao baba Vanga, a o samom procesu odumiranja štampanih medija pišem već jako dugo, dakle predviđam već desetak godina. Često se moji pokušaji da zvučim duhovito izjalove dubinom tematike i težinom napisanog. O smrti štampe govorila sam i na Novosadskoj pre par meseci, a ljudi se zgražavali. Verujte mi, većina novonara i novinarčića, sve ovo govorim uslovno, nije svesna ni položaja profesije niti razmišlja o ovoj bitnoj tranziciji. U svakom slučaju, hvala što čitate moje tekst(iće).

  2. Па не треба пуно предвиђати, треба делати. Ја сма рецимо пре 15-ак година престао да пратим новине, касније и телевизију, остао на суботњем културном додатку “Политике”, после и од њега дигао руке.
    Нађе се на интернету довољно поштених сајтова. Кад неки падне – прода душу – појаве се нови. Мислим да битка није изгубљена, а рат тек поготово!
    Замерам новинарима и људима од пера: да проводе превише времена и троше превише енергије на саблажњавање над нискошћу и безобзирношћу; то ми дође као кад би црквена општина увела редовну рубрику: “шта има ново у јавним кућама”. У јавне куће идите, или их заборавите, или спалите – а инспекција нам није баш најјаснија.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here