Олга Томовић: Перверзије или слобода информисања

Поделите:

Нисам имала намеру и једном реченицом да отпочнем писање о Kарлеушиним полним органима, али Србија је земља чуда. Управо сам окончала кратку свађу са једним очигледним “патриотом”, лепо човек каже, парафразирам: “Kукамо на голотињу, а после ћемо да кукамо што нема слободе штампе.” То рече он и остаде жив, е мозгу, коме ти требаш, благо будалама, живот им прође у весељу. Ја му само одговорих да не разумем о каквој слободи штампе прича? Никад већег медијског мрака. Било некада леба и игара, а сада само игара (голотиња, скандали, лажне фотке лажних звездица), у леба се не дира, он већ спада у домен политике.

Пре скоро пола године умало ме линчоваше због колумне у којој јасно и таксативно набрајам због чега би Жељко Митровић морао да одговара и пред Богом, а и пред народом. Линчоваше ме баш ти, празноглави, морално осакаћени. Ескалирало је до отворених претњи убиством, бешењем, повређивањем како мене, тако и моје деце. Kулминација беше пар дебеловратих који ме сачекаше испред улаза. На челу им је писало – нас је послао газда. Почеше да ме гуркају, али не лези вреже, наиђе група локалних пијанаца, мојих комшија и бучно их отераше да се увуку у топлину зграде, а са њима и ја. Да тада нисам била ван себе од туге, можда бих се и уплашила, али, да цитирам вођицу, мене њихове претње не плаше и кога то брига, нити сам члан, нити сам звездица, ма ни жена нисам како доликује. И тако, већина Срба, оних који и без дубоког размишљања схватају да је јавно приказивање одвратних сцена свађа, “вођења љубави”, злоупотреба мале деце и малолетника, форсирање глупости и умно поремећених, глорификовање медиокритета, лаких жена, и скупих хонорара, стаде уз мене без и једне против, она мањина, јача, агресивнија, дебеловрата и службена насрну и одгурну ме и од теме, а и од писања о овој теми која боли сваку поштену мајку.

Ево, управо завршавам своју мисао, а она ће увек бити иста, у сваком времену и у сваком режиму. Закони и једино закони који ће увести драконске казне за овакве појаве, за голотињу у приме тиме ТВ и то на националној фрекфенцији, у штампи и на порталима који су свакако од режима хваљени. У законима о јавном информисању требало би јасно нагласити шта је кажњиво, шта се сме, а шта не, увести мало реда у општи хаос и мрак који одговара само онима који имају нешто да крију.

Олга Томовић

Видовдан

Поделите:

2 Коментари

  1. Само једно питање, г-ђо Томовић: на кога мислите кад кажете да треба да донесе “праве” законе, тј. “нормалан” закон о информисању? На посланике? Можда мислите на неког Мартиновића, на неког Атлагића, на неког Орлића, Марковића, Ристичевића … или, можда, мислите да ће иницијатива доћи од Свеприсутног, Свезнајућег, Свевидећег, Највреднијег, Најхрабријег, Најлепшег, Најпаметнијег… ? Или од некога из армије његових подг… мува који читавом народу “48 сати” дневно са свих малих екрана, са свих насловних (и од прве до последње) страна, са свих таблета, мобилних телефона, са свих билборда, са свих огласних табли, са свих … са свих, свих, свих … поливајући га фекалијама нечега што би требало да се зове култура, забијају ексере простаклука, примитивизма, незнања, бахатости, некултуре и свакојаког моралног, правног, идејног … башибозука право у око, у чело, у уво, у мозак?
    Или, можда, мислите на ову садашњу килаву, метиљаву и љигаву тзв. “опозицију” која није у стању ни самој себи да објасни шта хоће а шта неће, а сва је прилика да хоће само да се дочепа власти да би после радила још горе од ових садашњих.

  2. Засад нам још нико не дира у слободу не-конзумирања свег тог смећа, за разлику од 1984 – где мораш да држиш упаљен телевизор. Да нико не купује Курир и не гледа Пинк – ни овај чланак не би имао смисла.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here