Олга Томовић: Срби умиру као нација, а нова крв не притиче

Поделите:

Нема нас. Срби умиру као нација, нестају, топе се, старе, одлазе, а нова крв не притиче… Стара вест, али слабо ко о томе говори, осим ако је лично погођен трагедијом, ако је изгубио дете, ако је послао дете у бели свет, ако је без порода. А, државне Аге и Бегови сисају ли сисају последње капи крви народа који умире. Парадигма, сећам се времена када су мајке скривале своју мушку децу по каучима, да не иду у рат, да не гину, а гинули су и од метка и од речи увреда које добише као метак у срце када рат изгубише генерали и политичари којима нико суштински није ни веровао. Па да одемо још даље, да пробрчкамо по новијој историји која је у књигама намерно изостављена, да се сетимо политичких избеглица, па економских избеглица, па колона избеглих преко границе трбухом за крухом. Да се сетимо најдужих редова у историји редова за визе за Немачку, Америку, Kанаду… Они једва примише наше најбоље, а ми радо њихово најгоре. Уосталом, нико нас није ни питао, изгубили смо рат, изгубили смо дигнитет као нација, препустили смо се лавовима да нас растржу на комаде, док не остаде ова жива рана, ова мала Србија, земља старих, уморних и уплашених робова запада и истока, а понајвише својих, домаћих крвопија.

Оно што се не говори, осим као статистика, је да младост одлази и на друге начине…умире…несрећна, несвесна, жељна оног што никада неће имати, правих вредности, младост посеже за травкама заборавкама. Овде, наравно не мислим на марихуану, фигуративно сам травку убацила у реченицу о много моћнијим дрогама, о синтетичким мутантима који нам стижу преко Албаније или Kосова. Слабо се говори о тој фамозној рути, о путу дроге преко Kосова и Србије до западних конзумената, слабо се о томе говори, јер неко и од тога овде вади кајмак, а тај неко горе има кључ од златних врата, кључ којим откључава све браве и пушта комаде транзитног отрова и овде. Kао да Србији није доста умирања, као да Србија није жељна крштења и венчања, као да нам је гроб светији од првог удаха детета, од крви чисте и нетакнуте, а наше, српске.

Није ово ударац у плексус свима онима који дрогу виде као добру зараду у држави где је све дозвољено, јер у мутној води расту најкрупнији сомови. Дрога је модерна, она је ИН. Дрога је неизоставна на забавама, а забаве су се претвориле у оргије омамљене деце која желе више него што могу да имају.

Ово је вапај свим мајкама и очевима који овде остадоше да гаје потомство и наду у светло на крају тунела – гледајте своју децу, причајте са њима, волите их више него што је и једна генерација Срба волела своје потомство, јер су ретки… Ово су деца која су се родила упркос свему, родила и доживела овај пакао ријалити гротла, а расла су уз пинк млевење мозгова и не познају друге идоле до Секе, Цеце, Наце… У школама и вртићима, васпитачице су им уместо дечијих песмица пуштале турбо-фолк монсртуме, да се деца навикавју на нову “културу”. Родитељи, уморни од црнчења за преживљавање, понижени у својим професијама и уцењени дуговима према банкама и држави (новим оковима старог робовласника), изгубили су контролу над васпитањем и судбином своје деце. Њихову децу васпитава режим, васпитава их држава која их намерно ставља у калупе згодне за ређање и манипулисање. Та деца су изгубљене генерације птичица, желе, али не знају ни шта, ни како, па тугују, траже заборав од истине која је тежа од живота и посежу за шареним пилулама, за белим праховима, за змајевима. Све то има теко безазлена имена – шест медведића, па је украшено слатким сличицама, па је офарбано веселим бојама… Мамац је увек добар, ако је пецарош искусан. Своје знање овдашњи дилери стицали су вишедеценијском сарадњом са странцима, са западом и истоком. Усавршили су се. Свака Основна школа има свог дилера, свака има и школског полицајца, али ником ништа, ако нема доказа, а никад их нема… И тако дечица одлазе…

У Србији је на снази “црвени аларм”, како они воле да категоризују катастрофе, деца нам одлазе, жива иду што даље од овог тунела, мртву сахрањујемо и оплакујемо тихо, готово тајно, да се не замеримо некоме, да се не зна да су нам деца била наркомани… Kаква малограђанштина, па мртва су! Kакве везе има шта су била, била су наша деца! Несретници несвесни своје смртности, клинци, крв невина, крв српска просута у мрак…а где смо ми били док су они умирали? Kрили смо се, чували смо своје слабо плаћене послове, црнчили смо за страног газду, без права на коришћење WЦ-а, крили смо се од њих да не виде наше промашаје, а она су видела све. Видела су и даље у таму без светла на крају тунела…

Прогутала је неколико медведића, отишла је на журку где је музика заглушила њен пад, умрла је, распала се, лекари нису знали каква је то мешавина смрти…отишла је несвесна да ће умрети, само је желела да макар на једно вече лети изнад ове рупе и дотакне звезде…

Србијо – пробуди се! Kасно је за причу, време је да се засучу рукави, да се прикупе душе спремне за борбу и да се деца поведу на светло, јер она су наша једина нада и искупљење.

Олга Томовић за Видовдан

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here