Остоја Војиновић: 10.април – датум за незаборав

Поделите:

 

 

Мало датума у српској историји су тако тешки као што је 10.април 1941.године, дан када је успостављена Независна Држава Хрватска, држава ”повијесних тежњи хрватског народа за својом државом” како рече Фрањо Туђман 1990.године. Под заштитом нацистичких окупатора, у Загребу је пре тачно 77 година, 10. априла 1941, проглашена такозвана “Независна Држава Хрватска”. Нацистичка Немачка и фашистичка Италија су након окупирације и комадања Југославије, оформиле такозвану НДХ и у њен састав укључиле и целу Босну и Херцеговину, као и Срем.

Централни део Далмације прикључен је Италији, са градовима Шибеником и Сплитом, као и готово сва острва осим Брача, Хвара и Пага. Задар није ни био у саставу Југославије, као ни Истра. Барања и Прекомурје су припојени Мађарској. Отуда се у саставу те творевине нашло и непуних два милиона Срба, отприлике трећина становништва.

У НДХ је веома брзо по њеном формирању почео терор над Србима, Јеврејима и Ромима. До јесени 1941. у Србију је протерано око 200.000 Срба. Срби који нису протерани, с благословом Ватикана и Римокатоличке цркве у Хрватској присилно су прекрштавани, а најдрастичнији облик терора над њима били су масовни покољи. Само у Јасеновцу усмрћено је, по неким проценама, 700.000 људи, огромном већином Срба.

Јасеновац је био највећа “фабрика смрти” у Другом светском рату на Југоистоку Европе и радио је “пуном паром” од лета 1941. до краја априла 1945, када су после неуспешне побуне преосталих логораша у Јасеновац ушли припадници НОВЈ.

Програм за “коначно решење српског питања” оствариван је у НДХ по формули “трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, што је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар Миле Будак.,иначе писац.

С тим циљем најпре је формиран логор на планини Велебит, у близини Госпића у Лици, већ у пролеће 1941. године – Јадовно. Према многим историјским подацима, број убијених људи у јамама у склопу тог логора, који је искључиво био стратиште, јесте око 35.000, током свега 132 дана његовог постојања.

Августа 1941. је формиран систем логора смрти који је обухватао њих 80, а највећи је био Јасеновац.Према проценама које је на основу првих ексхумација извршила државна Комисија ФНРЈ, а које потврђује и Центар “Симон Визентал”, у јасеновачким логорима је нестало 500.000 Срба, 80.000 Рома, 32.000 Јевреја и неколико десетина хиљада антифашиста различитих националности. Систематски су убијани и Хрвати југословенске оријентације.

Истраживања на терену никада нису доведена до краја, тако да цифре о броју жртава нису коначне.

НДХ је у једном надмашила нацисте – била је једина држава која је имала посебне логоре за децу – Сисак и Јастребарско, кроз које је прошло њих 33.000, а у њима скончало близу 20.000 деце до 14 година.

Јасеновац је званично носио назив “Сабирни и радни логор”, а у стварности је био логор за уништавање нехрвата у коме су једини мучитељи биле хрватске усташе који су по методама мучења били тако брутални да су запањили чак и нацистичке генерале, што потврђују бројни документи.

На челу НДХ налазио се поглавник Анте Павелић, фашистички политичар и ратни злочинац који је основао и водио усташки покрет. После пораза у рату Павелић је побегао у иностранство. Умро је у Мадриду 1959. од рана задобијених у атентату две године раније. Војни суд СФР Југославије осудио га је у одсуству за ратне злочине.

Један од најжешћих заговорника прогона Срба био је Миле Будак, министар образовања и вере у НДХ. Након јавно изречених ставова о српском народу – покатоличавање, протеривање и убијање Срба постаје национална политика. Касније је постао министар иностраних послова и хрватски амбасадор у нацистичкој Немачкој. Након што је НДХ престала да постоји у мају 1945, партизани су га заробили, да би после суђења био стрељан у Максимирској шуми.

Почетком деведесетих година прошлог века, након осамостаљивања Хрватске, многе улице у разним градовима носиле су Будаково име, а нека позоришта у Хрватској играла су његове комаде.

Јасеновац спада међу најужасније логоре у овом делу Европе, а у њега су довођени припадници прогањаних народа, чак и деца. Посебну голготу прошли су српски малишани с козарског и поткозарског подручја. Целе породице из крајишке области у данашњој БиХ, али и из већинских српских делова у тадашњој НДХ, збрисане су с лица земље или су растурене.Деценијама након завршетка рата преживели су тражили једни друге и успостављали контакте.

Врховни надзор над свим логорима у Јасеновцу Павелић је поверио Вјекославу Максу Лубурићу.Павелић је високо ценио његове “усташке способности”, па га је коначно именовао за усташког генерала. Октобра 1942. Лубурић је у Јасеновцу приредио свечаност и усташама поделио златне и сребрне медаље које им је Павелић наменио као награду “за заслуге”. На том “банкету” Лубурић је одржао говор и према исказу једног сведока, рекао дословно:” И тако смо у овој години у Јасеновцу поклали више људи него Османлијско царство за све време боравка Турака у Европи”.Немци су га окарактерисали као “екстремног садисту” и “менталног болесника .Завршетком рата Макс Лубурић побегао је из НДХ преко Аустрије у Шпанију. Убијен је у атентату који је, наводно, извршила тајна служба СФРЈ.

Целокупни врх усташке НДХ побегао је након слома нацизма. Многи историчари износили су доказе о тзв. “пацовским каналима”, којима су неки ватикански великодостојници помагали усташким политичким и војним функционерима да се склоне у свет.

Први председник Хрватске након њене сецесије и осамостаљења Фрањо Туђман изјавио је да је “НДХ била израз повесних тежљи хрватског народа”, те да је “сретан што му жена није Српкиња, ни Јеврејка”.

Муслиманска елита о злочинима у НДХ и поруке муслиманских резолуција

Само четири месеца после оснивања Независне државе Хрватске, у којој су муслимани проглашени повлашћеним народом, највиши муслимански верски службеници су у Сарајеву усвојили један текст којим се, с огорчењем, указивало на ненормалност државе НДХ и све оно што се дешавало у њој.Тај текст је био скупштински закључак муслиманских службеника Удружења илмије „Ел-Хидаје“, који је донесен 14. августа 1941. године у Сарајеву, а у њему се стање у НДХ оцењује са речима: општи неред, насиље, побуне, крвопролића, злодела, нетрпељивост, уз тврдњу да НДХ има државни систем “који смишљено спроводи свеопшти хаос”.На основу овог документа издато је седам муслиманских Резолуција, a свака од њих готово идентично осуђују свеопште насиље и хаос, тражeћи од власти НДХ “сигурност живота, части, имовине и вере грађана државе”.

Те резолуције су и данас интересантне, јер oне с тачке гледишта муслиманске елите тог времена показују какво је трагично стање било у једној марионетској творевини попут НДХ. Најверодостојнији описи дешавања изнети су у Сарајевској резолуцији донесеној 12. октобра 1941. године, и Бањалучкој резолуцији донесеној 12. новембра 1941, године.

Бањалучку резолуцију потписало је 75 најугледнијих муслиманa Бањалуке, на челу са тадашњим градоначелником Хакијом Бешлагићем, а осим њега, међу потписницима је било и неколико имама, муфтија, шеријатских судија, инжењера, професора, трговаца, чиновника, лекара..Скоро да не постоји сличан докуменат који даје тако брутално реалан опис стања у Независној Држави Хрватској, као поменута резолуција муслиманског народа. На почетку те резолуције стање трагедије у НДХ се описује овако:

Још од почетка оснивања НДХ гледамо ми муслимани с највећом забринутошћу како усташе и други одговорни и неодговорни фактори чине најгрубље грешке и злочине.Најелементарнија права човјека гажена су без икаквих скрупула. Сигурност живота и иметка, слобода вјере и савјести, престали су да важе за велики дио народа ових крајева.

Убијање свештеника и других првака без суда и пресуде, стријељање и мрцварење у гомилама, често посве невиних људи, жена па и дјеце, гоњење у масама од куће и из постеља читавих породица с роком од један до два часа за спремање, те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, рушење богомоља често њиховим властитим рукама, силење на прелазак у римокатоличку вјеру – све су то чињенице које су запрепастиле сваког честитог човјека и које су на нас муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније.

Ми нисмо никада очекивали, а камоли желили овакве методе рада и управљања у нашим крајевима. У нашој бурној прошлости ми се нисмо ни под најтежим приликама служили оваквим средствима. Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити ни над најгорим непријатељима. Јер, ово што се код нас ради, сумњамо да би му могли наћи примјера у повијести било кога народа.“

У Сарајевској резолуцији,објављеној месец дана пре Бањалучке, акценат се ставља на стање муслиманског народа у НДХ и које се оцењује као тешко уз констатацију:

Неће бити претјерано ако рекнемо, да у својој повијести муслимани ових крајева нису доживили тежих часова, села се пале, становници су присиљени да бјеже и селе, сваким даном се збјегавају у веће градове без игдје ишта.Ово нису жртве које су родољуби дужни поднијети за своју груду, него је ово опћи неред, који се све више шири и води пропасти муслимана Босне и Херцеговине. Поред свакодневних вапаја са разних страна да се овоме стане на крај, стање се не поправља, него се сваким даном погоршава и угрожава и оне крајеве, који нису до сада директно погођени истакнутим невољама. Што је још најгоре подузимани су и подузимају се од стране појединих власти такви потези, који само више изазивају оштре реaкције побуњеника.”

У Сарајевској резолуцији се, даље, наводи да “многи католици, свјесно, за сва недјела која су проведена у посљедње вријеме, бацају одговорност на муслимане и представљају све догађаје међусобним разрачунавањима између муслимана и грчко-источњака”.

Одлучно одбацујући таква тумачења, напомиње се да је усташка власт део муслимана који су чинили злодела нaоружала и давала им наређења, и каже: “Констатирамо и то, да ни они (муслимани) нису то од себе чинили, док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредбе. С тога ни у ком случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они инцијатори. И ми сада констатирамо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници“.

Сарајевском резолуцијом скренута је пажња на појаву да неке хрватске јединице намерно праве злодела над Србима глумећи муслимане, том приликом стављајући фес на главу и довикујући се муслиманским именима. О том феномену да хрватске јединице носе фесове, да би се изазвали и распламсали муслиманско- српски сукоби, детаљније описује Бањалучка резолуција.

Текст Сарајавске резолуције написао је водећи бошњачки интелектуалац тог времена Мехмед еф. Ханџић (истакнути алим) у сарадњи са Касимом еф. Добрачом (председником Ел- Хидаје), и та резолуција је на основу текста „Ел Хидаје“ усвојена у Сарајеву 12. октобра 1941.одине. на Великом народном скупу. Ту резолуцију је потписало 108 највиђенијих грађана Сарајева, међу којима и представници Исламске верске заједнице, „Ел Хидаје“, као и многобројних муслиманских друштава.

У Сарaјевској резолуцији су донесене следећи захтијеви према властима НДХ:

Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у држави без ма каквих разлика; те да се убудуће не дозволи да се подузимају ма какве акције, које ће по својој нарави изазивати побуне и крвопролића у народу;

Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци, који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали; те да се најстрожије казне према закону, као и они, који су оваква злодјела наређивали или за њих дали могућност, те да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстрожије казне они, који у овом погледу направе какав било доказан изгред;

Бошњачки публициста Јусуф Трбић је писао о томе да је Резолуција предата министру др Јози Думанџићу, који се тада затекао у Сарајеву, а затим је умножена, подељена народу и одаслана широм Југославије. Реакције усташке власти биле су жестоке. Др Јосо Думанџић је покушао претњама да застраши потписнике, али није у томе успео, док је сам Павелић запретио да ће пре потећи крв сарајевским улицама, него што ће се усташка влада одрећи свог програма..Интервенисао је и Павелићев повереник Џафер Куленовић, као и Јуре Францетић, усташки повереник за Сарајево, који је запретио да ће све потписнике послати у логор.

Према подацима Немачког министарства иностраних послова, у НДХ је на почетку рата живело 6.043.000 становника, од чега 3.069.000 (50,78%) Хрвата, 1.847.000 (30,56%) Срба, 717.000, (11,86%) муслимана, 410.000 (6,8%) припадника других народа, међу којима и 100.000 Немаца.

Усташка власт у Загребу је имала за циљ да свим средствима смањи бројност српског и муслиманског народа. Подстицањем омразе и међусобног уништавања Срба и муслимана, не само да је усташка власт добијала на расту удела хрватског становништва, већ се тиме чувало хрватско и католичко становништво од очекиваних одмазди устаника, чија се јарост (свим начинима којe je власт НДХ могла измислити)- преусмеравала према муслиманима.

Муслиманске резолуције 1941, године су истовремено биле вапај и глас разума, а уједно показале да је муслиманска елита тог времена до танчина „прочитала“ подмуклу игру усташке власти.Захтеви, који су резолуцијама постављени властима НДХ, били су узалудно куцање на затворена врата ове, по злочинима монструозне државе која је икада постојала на Балкану.

Ако би се крик очаја из тих резолуција требао сажети у пар реченица које сублимирају све, то би биле реченице из Бањалучке резолуције, где се каже: ”Ми сматрамо да се оваква насиља не би смјела вршити ни над најгорим непријатељима. Јер, ово што се код нас ради, сумњамо да би му могли наћи примјера у повијести било кога народа.“

Остоја Војиновић, Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

3 Коментари

  1. Зашто се не пише и о томе како је Комунистичка партија Хрватске са одобравањем поздравила оснивање такозване НДХ.
    Како су Комунисти позивали Југословенске војнике на дезертирање и предају.
    Како су у Хрватској и Словенији Комунисти пуцали у леђа Југословенским војницима.
    Како је тадашњи комунистички Совјетски Савез међу првима послао делегацију са дипломатским посматрачима у усташки Загреб.
    Како је тадашњи комунистички Совјетски Савез недељу дана по капитулацији Југославије отказао гостопримство амбасадору Југославије у Москви, и дао му кратак рок за евакуацију амбасаде.
    Треба јасно казати да су Комунисти били ратни савезници са Немцима, Талијанима , Усташама, Мађарима, Бугарима, Балистима…

  2. Po Lunetu, to je tako moralo biti, jer se time lomila kicma Kraljevini a s njom i velikosrpskoj hegemoniji. To je normalno i pozeljno jer revulucija trazi (srpsku) krv a ona se mora nabaviti.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here