Остоја Војиновић: Дан када је потписана дозвола за геноцид

Поделите:

 

Министар унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске Андрија Артуковић потписао је 13.маја 1941. године ”Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред и мир”, којом је ван закона стављено око два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома.

Та наредба представљала је ”правни основ” за хрватске усташке власти којом је отпочело истребљење Срба, Јевреја и Рома.На основу те уредбе започело се са прогањањем, убијањем, покрштавањем и протеривањем Срба,а оно што је касније уследило био је геноцид и страшни и ужасни злочини над српском популацијом, као и јеврејском.

Отворен је концентрациони логор Јасеновац, у којем су људи убијани, мучени, бацани у јаме.

Крајен Другог светског рата, 6.маја 1945. године Артуковић је побегао из Загреба са осталим усташким главешинама и многим другим усташким злочинцима и преко Блајбурга дошао у Аустрију, где се данима сакривао у логору Спитал, који је био у склопу британске окупационе зоне.Неки усташки министри и официри предати су југословенским властима одмах, али је већа група пуштена, а међу њима је био и Артуковић.Одлази потом у Швајцарску, са женом и троје деце, одакле под лажним именом Алојз Аниш, прелази на кратко у Ирску, а одатле у Сједињене Америчке Државе 1948. односно у Калифорнију где је живео до средине 80-их, а радио је у фирми која је била у власништву његовог брата. Југословенске комунистичке власти су након што су га прогласиле за ратног злочинца, захтевале су његову екстрадицију како би му се судило за ратне злочине и убиства више стотина хиљада цивила.

Овај процес бежања и скривања усташких зликоваца организован је преко Ватикана и назван је ”Пацовски канали” ( енг.Ratline). Велики део посла за хрватске бегунце одрадио је извесни Крунослав Драгановић, ”Златни поп”, католички свештеник.

Министар геноцида

Андрија Артуковић је рођен у херцеговачком селу Клобуку, у општини Љубушки, који се тада налазио у саставу Ауустро-Угарске монархије. Овај крај познат је иначе по томе да су из њега потекли многи усташки злочинци и србомрсци. Образовање је стицао у фрањевачком манастиру у Широком Бријегу, дипломирао је на универзитету у Загребу, да би се после тога запослио као адвокат у Госпићу од 1926.године.

Године 1929. постао је члан усташке организације и водио напад на установе државе у Лици, код усташа познат као „Велебитски устанак “, након чега је побегао у Италију. Италија је тада због антисрпске кампање давала уточиште усташама и преко Ватикана организовала кампове за обуку терориста, који су касније били убацивани на југословенску територију, са циљем дестабилизације власти.

Касније ће заједно са Павелићем Артуковић  учествовати у организацији и припреми атентата на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу, у октобру 1934.али ће након тога избећи хапшење.

Дружио се са Србима, нарочито за време студија. За њега се прича да се био заљубио у једну Српкињу, Мару, и да је једном приликом када је био у добром расположењу, Артуковић загрлио Мару и рекао јој: „Маро волим те као Бога, али кад се сетим да си Српкиња задавио бих те“.

Године 1941. Артуковић је именован за министра унутрашњих послова новоформиране НДХ.За време НДХ поред функције министра унутрашњих послова, касније је био и министар правде и религије.Одговоран је за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима који су починиле усташке јединице у периоду од 1941-1945.године.

Непосредно по завршетку Другог светског рата, 1946.године, америчко министарство правде сачинило је једну студију на преко 600 страница под насловом ”Трагање уа одговорношћу у последицама холокауста”.У том документу, који је 50 година носио ознаку – поверљиво, Артуковић се налази у поглављу – Виши функционери, а његов случај је назван ”Бесконачно одгађани закон”. Постоје основане сумње да је Артуковић доласком у САД постао агент ЦИА, јер је америчка служба безбедности међу усташким и нацистичким злочинцима врбовала своје сараднике.Тако се Артуковић нашао у друштву високо рангираног нацисте Ота фон Болшвинга, који је своју слободу у САД платио сарадњом са ЦИА.

Локални калифорнијски когресмен, након што му је виза два пута продужавана, средио је Артуковићу трајни боравак у САД, али документа су му издата на право име.Тако је на основу једне рутинске контроле 1951.године откривено да на тлу САД борави ратни злочинац и особа из Другог светског рата, коју због злочина против човечности тражи тадашња Југославија, те да је Артуковић у Америку ушао под лажним именом.Од тада почиње дуга правана битка која је трајала све до 1986.године

Америчка влада је први захтев за депортацију одбила у августу 1951.године.Случај је мировао целих две деценије ,а као резултат притиска од стране Американаца хрватског порекла,католичког удружења ”Колумбови витезови”, као и Католичке цркве. Артуковићеви адвокати позивали су се на некакав споразум САД и Краљевине Србије са почетка 20.века, а такође и Артуковићева најмлађа кћерка била је рођена у Калифорнији, па би јој очева наводна депортација ”правила финансијске проблеме”

Захваљујући тамошњим јеврејским организацијама које су се бавиле откривањем нацистичких ратних злочинаца , и које су боравиле у СФРЈ 1977.године ради добијања потребне документације од наших власти, случај је ипак на крају обновљен и реактивиран. Андрија Артуковић је ухапшен 14.новембра 1984.године, али је изручен Југославији тек 12.фебруара 1986.године у Загреб, када је већ био стар и болестан од Паркинсонове и Алцхајмерове болести.

Током суђења није био свестан многих ствари око себе.По речима једног од његових адвоката с атог суђења, Силвија Дегена,Артуковић је био толико дементан и одсутан да је био уверен како се уместо на суђењу у Загребу налази на суђењу за Велебитски устанак 1932.године.У то време, Артуковић је био адвокат у Госпићу па се и тада на расправи обраћао Дегену као колеги.

Суђење му је трајало неколико недеља ,а Народни суд у Загребу осудио га је на смрт 14.маја 1986.године. Годину дана касније, комунистичке власти су процениле да је био ”превише болестан за извршење смртне казне”. Умро је природном смрћу у затворској болници у Загребу 16.јануара 1988.године у 89.години живота.

Током трајања процеса у Сабору Републике Хрватске донесен је закон према коме и онога који умре у затвору чекајући извршење смртне казне треба сахранити као да је осуда над њим извршена, а место сахране треба да остане у тајности и за родбину. Због тог прописа родбина Артуковића никада није сазнала где им је отац сахрањен.

 



Остоја Војиновић, Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here