Остоја Војиновић: Добровољачка улица – 26 година од мајског злочина

Поделите:

Навршило се 26 година од злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву за који још нико није одговарао. Оно што породицама жртава, али и широј јавности оставља више него мучан утисак јесте чињеница да ни после 26 година од тог злочина, починиоци још нису приведени правди и кажњени, иако је све прилично јасно. У догађајима везаним за Добровољачку, страдали су потпуно невини људи.И данас има неколико стотина живих сведока а злочин учињен тада могуће је доказати пред било којим нормалним судом на свету, али нажалост, само Република Српска исказује заинтересованост да се суди злочинцима из Добровољачке, док власти Србије и БиХ, уз наравно међународну заједницу свих претходних година чине све да до суђења не дође никада.

У данима који су претходили мајским злочинима у Сарајеву, 26. aприла 1992. године у Скопљу је потписан споразум о повлачењу ЈНА из БиХ, који је предвиђао и разоружање паравојних јединица. Споразум су уз медијацију Кира Глигорова, тадашњег председника Македоније, потписали Алија Изетбеговић, Бранко Костић у својству председника тадашњег Председништва СФРЈ и генерал Благоје Аџић, испред ЈНА, који се тада налазио на позицији вршиоца дужности савезног секретара за народну одбрану.
27. априла Председништво СФРЈ доноси „Наредбу број 5-30“ коју потписује Бранко Костић о извлачењу јединица ЈНА из БиХ, да би дан касније Председништво СФРЈ издало „Информацију број 37-2“ о мирном повлачењу једница, из установа и команди ЈНА са територије БиХ, која је опет потписана од стране Бранка Костића, и потом упућена крњем Председништву БиХ. Дан касније, 28. априла проглашена је Савезна Република Југославија, правна наследница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. .
Председништво БиХ истог дана доноси Одлуку бр. 02-11-327/92 о мирном повлачењу јединица ЈНА са територије БиХ. Нажалост, само два дана касније, 29. априла 1992. тадашњи министар унутрашњих послова Републике Босне и Херцеговине, Алија Делимустафић, упућује строго поверљиву наредбу 02/145-1 свим јединицама под контролом муслиманско-хрватског руководства у Сарајеву, а којом се наређују блокирање објекта ЈНА као и отворени напади на све јединице ЈНА које се сходно споразуму од 26. априла требале отпочети повлачење на територију Србије и Црне Горе, односно новостворене Савезне Републике Југославије. Петнаест дана раније 14.априла Хасан Ефендић, тада први човек „патриотске лиге“, потписује „Директиву о одбрани БиХ“, којом се штабу ТО и МУП-у наређује „потпуно и масовно запречавање изласка јединица ЈНА и њихове технике из гарнизона“.

Из свега напред наведеног, дакле, ЈНА није била легитиман циљ, јер је постојао споразум о мирном повлачењу.

2. и 3. мај у Сарајеву – дани напада, злочина, одбране, херојства….

У Сарајеву су 2. и 3. маја 1992.године убијена 42 војника ЈНА и цивила, 73 их је рањено , док их је 215 заробљено. Догађаји који су претходили и довели до крваве ликвидације војника у Добровољачкој улици били су брутални и добро испланирани.

Напад на Дом ЈНА у Сарајеву почео је 2. маја 1992. године око 12.00 часова, тако што су припадници “зелених беретки” и других муслиманских снага опколили 10 припадника ЈНА у поменутом објекту. Према сведочењима војника и војних старешина, касарне у Сарајеву су блокиране и стављене под опсаду муслиманских снага, које су им искључиле струју, воду и телефоне. Дакле, по већ виђеном и опробаном рецепту примењиваном код напада на објекте и касарне ЈНА у Словенији и Хрватској.

Том приликом заробљено је десет припадника ЈНА и грађанских лица на служби у ЈНА, и то: потпуковник Богоје Божиновски, војник Дуцан, пословођа ресторана Драгослав Митровић, затим грађанска лица Селвер Шврака, Ђорђе Соколовић, Тодор Соколовић, кувар Мустафа Чаушевић, конобарица Мунира Буга, радница Милка Шуша и домаћин Дома ЈНА Петар Станишић.

Генерал Милутин Кукањац, комадант Друге војне области, упутио је пуковника Милана Шупута из 65. Заштитног моторизованог пука са 2 БОВ-а (борбена оклопна возила), 3 ПУХ-а (теренска возила) и 40 војника као помоћ опкољеним војницима у Дому ЈНА. Они су упали у заседу у улици Ђуре Ђаковића где је погинуло 6 припадника ЈНА.

Мајор Марко Лабудовић из Војне болнице креће у помоћ групи пуковника Шупута. Успео се са својом јединицом пробити до трамвајске станице на Скендерији где су дочекани ватром. На Скендерији је тада, такође из припремљене заседе убијено 14, а рањено 6 припадника ЈНА.

Истога дана, око 13 часова, извршен је напад на возило које је транспортовало храну за команду Друге војне области. Погинули су капетан и возач . У 17 часова убијен је један војник у команди. Напад је престао око 20 часова.

Међу појединим, бившим војницима и војним старешинама који су тада били у Сарајеву, постоји теорија да је напад на Дом ЈНА био у ствари једна врста “камуфлаже , јер је главни циљ било увођење 65.Заштитног моторизованог пука ( ЗМТП) у најужи део града где би исти требао бити нападнут”. Иначе је 65. ЗМТП формиран у оквиру бивше ЈНА, до 1992. године био смештен у Загребу у касарни “Маршал Тито”, а након повлачења ЈНА из Хрватске смешта се у касарну у Кисељаку, а материјално техничка средства у касарну “Бутиле” у Сарајеву. Једна од активности овог пука била је одузимање нелегалног наоружања од грађана кроз активирање противтерористичке чете и заједничко патролирање са специјалном јединицом МУП-а Републике БиХ којом је командовао Драган Викић.

Истог дана, увече, председник Председништва БиХ Алија Изетбеговић враћа се из Лисабона у Сарајево где је потписао Кутиљеров план за мирно разрешење БиХ драме која је већ на видику ( хм, исти онај план који је убрзо, уз подршку америчког амбасадора Ворена Цимермана одбацио, повукавши свој потпис са њега).Са аеродрома је одведен, приведен од стране ЈНА која је држала сарајевски аеродром у касарну ЈНА “Слободан Принцип Сељо” у Лукавици, а све “ради његове личне безбедности“, јер се у Сарајеву, и по Сарајеву увелико пуцало.Објашњена му је ситуација у граду и затражено посредовање у преговорима о безбедном повлачењу припадника ЈНА из Сарајева.Тачније, идеја је била да се уз помоћ Изетбеговића као таоца издејствује деблокирање објеката и касарни ЈНА, које су већ увелико биле у окружењу и блокади од стране муслиманских паравојних и оружаних формација, сарајевских криминалаца и јалијаша, “бранилаца града“ који су по истима већ отварали ватру из разног наоружања. Изетбеговић прихвата да дође до команде Друге војне области и да са колоном, уз генерала ЈНА Милутина Кукањца и команданта УНПРОФОР-а генерала Луиса Мекензија, омогући излазак припадницима ЈНА из града.

Српски обавештајци у Лукавици у више наврата пресрели су муслиманске бројне радио-везе и разговоре из којих су могли дознати да се спрема напад на конвој ЈНА, и поред чврстог договора о њиховом безбедном извлачењу, при чему је постојала и реч Алије Изетбеговића да његови неће предузети никакаву непријатељску акцију, чак ни провокацију.(хм, постојао је такође и Алијин потпис на Кутиљеровом плану, па је био повучен )

Генерал Кукањац као комадант Друге војне области, иако обавештен о превари која се спрема поверовао је у уверавања генерала Мекензија да то није могуће.Сумње генерала Кукањца у Мекензијев договор са муслиманском страном, додатно су одбацивали и из Генералштаба у Београду, који је дао пуно поверење генералу Мекензију. Нису узимани за озбиљно обавештајни подаци који су тврдили супротно, а такође ни лоше искуство ранијих блокада, деблокада и предаја касарни у Словенији и Хрватској, где ипак није било великих злочина према припадницима ЈНА, што је додатно успавало будност ионако успаваног војног врха.Генералу Кукањцу је чак од стране Врховне команде била обећана и ваздушна заштита колоне, али се све то свело на “мигове“ који су дан раније над Сарајевом два пута пробили звучни зид не појавивши се више након тога.Ни тај дан, нити на дан евакуације војне колоне.

Око 18 часова, 3. маја, колона од 40-ак возила и око 300 људи кренуће из касарне, из команде Друге војне области.Остатак хронологије Добровољачке је познат. Када је чело колоне возила ЈНА стигло до Скендерије, Алија Изетбеговић је пуштен да изађе из транспортера Унпрофора да преседне у црвену “ладу“ и слободан оде у своје Председништво.Тада је колона пресечена, онај њен први део је стигао у Лукавицу, док је други и већи нападнут из свих капија и заседа у улици од, до тада скривених и невидљивих бојовника, који су започели паљбу и масакр по колони. Ватру су отвориле муслиманске снаге – “Зелене беретке”, “Патриотска лига”, припадници ТО и полиције. Пуцали су на војнике који су били беспомоћни, многи од њих, седећи под церадама, нису ни знали шта се догађа.

“ Могао сам да видим како војници Територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила, који су били део конвоја, и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола.Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу“… написао је у својој књизи “Чувар мира – пут у Сарајево” генерал Луис Мекензи.

У Добровољачкој улици, убијено је 9 припадника ЈНА: пуковници Мирко Сокић, Бошко Михаиловић и Градимир Петровић, потпуковник Бошко Јовановић, десетар Ивица Симић, војници Миодраг Ђукић и Здравко Томовић, доктор Будимир Радуловић и службеница Нурмела Шуко, док је рањено 29 припадника ЈНА.Ове податке наводи Душан Зуровац председник Удружења за истраживање ратних злочина над Србима у Сарајеву „Истина“, и аутор књиге „Злочин у Добровољачкој улици“ у којој се наводе имена и презимена свих убијених и рањених припадника ЈНА 2. и 3. маја 1992.године у Сарајеву.

“Херојска одбрана града и хероји те одбране“


Срби су у прошлости у овоме граду имали славне јунаке оличене у Гаврилу Принципу.Гаврила Принципа, о којем је певао Сафет Исовић, који је касније проглашен терористом а његов мост назван именом окупатора.И Владимир Перић Валтер који је бранио Сарајево је био Србин.Али све то пре рата није било важно, нити се гледало на тај начин.

Рат деведесетих је био прилика да се оживе српски митови и јунаци, али и да муслимани добију своје. Тако су настали митови о „херојској одбрани Сарајева“ и „херојима одбране“. А ти нови „хероји“, тих првих дана маја, када је враг дошао по своје, били су људи више него сумњиве прошлости, предратни криминалци, јалијаши који су пре рата одрађивали неке прљаве послове за СДБ, да би у рату били ангажовани као “ратници у тенама“.

Хасан Ефендић, командант Градског штаба ТО Сарајево у тим првим месецима рата, у својој књизи “Ко је бранио Босну“ написао је “да је команда Друге војне области ( 2. ВО) била стављена под потпуно окружење“ – стр. 267 да би на следећој страни наставио:“ Понуђено је од те команде да јој се омогући несметано извлачење из града у Лукавицу, и то је договорено. Ејуп Ганић и ја смо се договорили да из сале за састанке руководимо акцијом, да ја будем одговоран за војни део акције, а он да одржава везу са Унпрофором и међународном заједницом. У Добровољачкој улици биле су постављене наше јединице.Пуковник Јово Дивјак и неколико других старешина отишли су на Скендерију да се нађу при руци и пруже потребну помоћ и са њима је одржавана радио.веза“. Ефендић даље на 269.страни сведочи:“ Ми смо донели одлуку да се колона мора зауставити, али у моменту када возило са Изетбеговићем буде ван опасности на Скендерији, када може да скрене у правцу Председништва. Војницима из колоне је наређено да изађу из возила, што су они послушно и учинили.У току ове акције погинуло је пет официра ЈНА, четири- пет официра је рањено.На нашој страни није било погинулих“

Поред поменутих навода из Ефендићеве књиге,постоји и аудио запис наредбе Заима Бацковића, помоћника комаданта ТО(оца феминизованог певача Фуада Бацковића, познатијег као Дин, којим се данас српска деца одушевљавају)

Какви су то сукоби и борбе, ако на муслиманској страни нема ни рањених ни погинулих?У покушају да се нападне центар града и заузму важне државне институције?

На основу свега како се одиграло више него очигледно је да је план извлачења требало сасвим другачије осмислити и да се Алија Изетбеговић није смео пустити ни по коју цену све док и последње војно возило није прошло Врбању на путу према касарни у Лукавици.Или се додатно могло захтевати од Унпрофора да сви возачи у конвоју буду странци из мировних снага УН.Да ли би се онда муслиманске снаге усудиле да нападну колону уопште?

Неке чињенице и факти у вези ових догађаја које би истине ради, па када год она изађе на видело ваљало саопштити.

Никаква наредба, нити писана, нити усмена о наводном нападу на зграду Председништва БиХ у Сарајеву није постојала. ЈНА је према раније постигнутом договору била у фази повлачења и напуштања Сарајева и БиХ. Да је неко наређење и постојало, било би у поседу матичне јединице, а пошто су сви писани документи остали у нападнутој колони у Добровољачкој, а везе прислушкиване, исто би сигурно до сада већ било презентовано од стране “бранилаца“.

С обзиром да наређења за напад на државне институције БиХ није било, самим тим је да није постојао ни никакав “напад из три правца“ на центар Сарајева планиран да буде изведен од стране ЈНА.Смешно је и поверовати у тврдњу да се у наводни напад на град којем живи близу 300.000 становника креће са 30-так људи са теренским возилима и санитетом. Велика је лаж да је ЈНА имала за циљ напад на Председништво БиХ, јер се у напад не иде са два оклопна возила.Ово је тек једна у низу сарајевских лажи.

Припадници ЈНА нису први отварали ватру, како се упорно покушавало “доказати“, већ су се само, у ситуацији када су већ нападнути, покушавали бранити. Али муслиманска пропаганда је имала изјаве заробљених старешина ЈНА у којима они “признају“ да су први отварали ватру. Важно је нагласити да су ова “признања“ изнуђена у условима тешких малтретирања заробљених, супротно Женевској конвенцији, и мимо свих правила међународног хуманитарног права. Све старешине заробљене 02.05.1992. прошле су кроз брутална малтретирања и иживљавања, међу којима је најпотреснији случај и судбина потпуковника Богоја Божиновског, начелника Дома ЈНА.Он је заробљен и одведен на уролошко одељење болнице на Кошеву где му је констатована прострелна рана кроз грудни кош и плућно крило, као и прелом десне руке.Оперисан је без анестезије и остављен да два дана лежи у болници без хране и воде, да би потом по њега дошао један од “познатијих и чувенијих бранилаца и хероја града, Имет Бајрамовић – Ћело“ и буквално га са својимљудима отео од стражара који су га чували.Божиновски је одведен у кућу једног од погинулих муслимана за време напада на Дом ЈНА, и приказан као “ћетник и злочинац“.У тој кући је малтретиран, јер су га присутни пљували, тукли ногама и рукама, уз претње клањем, уринирали по њему.После ове тортуре, потпуковник Божиновски пребачен је у подрум једне куће на Вратнику где су злостављање и иживљавање над њим наставили “припадници Ћелине јединице“.Након свега, измучен и у полусвесном стању одведен је у зграду Председништва БиХ где је присиљаван да пређе у ТО БиХ, дајући изјаву за “ЈУТЕЛ“ у којој ће “признати“ да је ЈНА прва отворила ватру код Дома ЈНА и осуди “фашисте и србо-ћетнике“ што је одбио.Ипак, након неколико дана под неописивим батинама био је принуђен да потпише дириговану изјаву. Размењен је 19. маја и након лечења на ВМА у једној од емисија на српској телевизији је демантовао да су наводи у изјави његови, већ да је под присилом и како би спасао голи живот, морао да потише поменуту изјаву и прочита је пред камерама.Од последица малтретирања и мучења током овог заробљеништва умро је 1998.године у 56-ој години живота.

Јово Дивјак као официр ЈНА у чину пуковника је пред крај 1991.године приликом транспорта материјално-техничких средстава (МТС) из складишта ТО у Кисељаку, мало од тих средстава крадуцкао, са намером да искористи ту ситуацију и материјално се окористи. Ова крађа је разоткривена, против њега је био покренут и поступак, али не и доведен до краја. Како би избегао више него извесну кривичну одговорност за учињено дело, приклонио се другој страни, паравојним муслиманским формацијама, и окренуо се против својих, што би се рекло дојучерашњих колега.Као “бивши Србин“ показао се врло погодним тадашњим муслиманским лидерима, као подобан „Србин“ на високом положају у тзв. Армији БиХ у настајању, којег су по потреби гурали и у пропагандне сврхе. И данас, после толико година има ту улогу, повремено му се даје медијска пажња и позорност како би прозборио коју угодну за ухо сарајевске чаршије.

И помен за Добровољачку протеран је из Сарајева

Бивша Добровољачка данас носи назив Улица Хамдије Крешевљаковића. Улица данас носи ново име, али ништа ново нема у случају “Добровољачка”. Породице убијених, бивши припадници ЈНА и представници РС обележавају годишњице злочина, док се у Сарајеву ова два дана, с почетка маја 1992. сматрају кључним у одбрани града од ЈНА, уз папагајско понављање тврдњи како је ЈНА планирала 2. маја заузимање центра Сарајева и свих важних државних институција.

Последњих две године, сваког 3. маја служи се парастос у цркви Светог великомученика Ђорђа у Миљевићима, у Источном Сарајеву, уз касније полагањем венаца на Спомен – крст на Војничком гробљу у Миљевићима,услед немогућности одласка у Сарајево и Федерацију БиХ где би на месту страдања био обављен верски помен, запаљене свеће страдалима, и положено цвеће.

Прошле године од стране Одбора Владе Српске за неговање традиције ослободилачких ратова привремено је донета одлука да се годишњица страдања припадника ЈНА у Добровољачкој обележава у Миљевићима, јер муслиманске власти у Кантону Сарајево и федералном делу БиХ, не дозвољавају да примерено и у складу са хришћанским обредом буде постављена спомен-плоча са урезаним именима погинулих. Пошта страдалим припадницима ЈНА биће одата у Добровољачкој улици у Сарајеву онда када власти у Федерацији БиХ омогуће неометано одавање почасти српским жртвама као што власти Републике Српске то исто гарантују Бошњацима у Српској. Иначе,захтев за постављање спомен-плоче у Сарајеву подношен је више пута, а како на све ово гледају власти у Кантону Сарајево, више него илустративан је пример од пре две године у Добровољачкој улици, када су одмах по напуштању места страдања, руже и венци који су били положени у знак сећања на страдале, бачени у контејнер.

Да ли се на све оно што се догодило могло тада ваљаније одреаговати од стране ЈНА? Наравно да јесте. Гледајући са данашње временске дистанце, било је изузетно много пропуста, и многи високи официри ЈНА, можда пре свих генерал Кукањац, нису тада били дорасли ситуацији.

Мора се признати и да је то било једно смутно и хаотично време, време у којем су догађаји сустизали, и врло често престизали једни друге. ЈНА је била изложена сталним ударима, нападима, провокацијама, изазовима на које није била спремна, била је у фази повлачење људства и МТС из Словеније и Хрватске, доста тога тада је било смештено у локацијама на простору Сарајева.Тих мајских дана ’92 су у Сарајеву, у муслиманском окружењу остале касарна “Маршал Тито“, касарна „Јусуф Џонлић“ на Алипашином пољу, затим Дом ЈНА, Војна Болница, бројна складишта МС, и наравно командда 2.ВО.Сам врх ЈНА се још није био одредио према новој ситуацији, препуштено је често нижим официрима да се сналазе и носе са том хаотичном ситуацијом како знају и умеју, при чему су многи показали способност, енергичност, храброст, али било је присутнне и издаје и бежаније официра који су остављали тако војнике, децу на одслужењу војног рока на милост и немилост разним проблематичним припадницима разних паравојних формација.

ЈНА је тада била једина легална војна формација у БиХ и Сарајеву. Покушали су колико толико тада држати неутралну страну, колико се то могло, али били су изложени сталним нападима паравојних муслиманских снага, док је муслимански политички врх чинио све не би ли убрзао догађаје, и што пре увукао БиХ у крвопролиће и ратни хаос.За потребе, очигледно некога ко је све осмислио и ко је био далеко од босанског лонца који је прокључао.

Злочин у Доровољачкој још нема судски епилог.

Српско Тужилаштво за ратне злочине је предмет „Добровољачка“ преузело од Војног суда у Београду покренутог још 1992. године против 19 држављана БиХ осумњичених за напад на касарну у Сарајеву и колону ЈНА у Добровољачкој улици, 2. и 3. маја 1992. године.

Међу оптуженима за ове ратне злочине били су Ејуп Ганић, Харис Силајџић, Хасан Ефендић тада командант Територијалне одбране, Сефер Халиловић, Мустафа Хајрулаховић звани Талијан, Заим Бацковић звани Заги, Јован Дивјак, Фикрет Муслимовић, Керим Лончаревић, Иво Комшић, Стјепан Кљујић.

Предмет „Добровољачка“ уступљен је Хашком трибуналу који је 2003. године закључио да нема никаквог разлога за кривичну пријаву против Јована Дивјака.

По српској потерници у Лондону у марту 2010. године ухапшен је Ејуп Ганић, али је енглески судија донео срамотно ослобађајућу пресуду , сматрајући да је поступак „политички мотивисан“, чиме је Ганићу омогућио повратак у Сарајево где је, наравно дочекан као херој.

Јован Дивјак је 2011. године приведен у Бечу због идентичне потернице, али је Аустрија одбила да га преда Србији са образложењем да се „не би могло очекивати поштено суђење у Београду“.

Време пролази, Добровољачке улице и злочина почињеног у њој сетимо се само почетком маја и годишњице тих страшних догађаја. С обзиром како дела и ради, за (наше) Тужилаштво за ратне злочине се с правом може рећи, да вероватно споради добрих добросус(ј)едских односа, све мање личи на Тужилаштво за ратне злочине, а све више на Одустајалиште од прогона ратних злочина над припадницима српског народа.

Бивша Добровољачка улица данас се зове Улица Хамдије Крешевљаковића. И поред брисања назива улице, злочин који се десио у њој, није, нити ће икада моћи бити избрисан и заборављен.

У Сарајеву су 2. и 3. маја убијена 42 војника и цивила – убијени су у Дому ЈНА, у улици Ђуре Ђаковића, на Скендерији, у Добровољачкој улици и на другим локацијама у граду. По националној структури, убијена су 32 Србина, 6 Хрвата, 2 муслимана и 2 Албанца. Убијено је 10 официра, 28 војника ЈНА и 4 грађанска лица која су радила у ЈНА.

Наравно,било би поштено и људски у знак сећања да је по неком од ових страдалника названа бар нека мања улица у њиховом родном месту, макар неко сокаче. Или можда постављена табла на кући у којој су рођени и одрасли.Или би нека касарна, макар и најмања требала понети име по капетану Марку Лабудовићу. Оном капетану Лабудовићу који је кренувши да помогне нападнутим друговима,лежећи рањен да не би пао жив у руке непријатељу који личи на бесну животињу, послао радио-поруку: “Нећу им се жив предати…Пренеси Милутину (Кукањцу..) да смо изгинули џабе“…пре него што је под собом активирао ручну бомбу.

Оно што породицама жртава, али и широј јавности, оставља мучан утисак јесте чињеница да је прошло више од 13 и по година од злочина, а да починиоци још нису кажњени.

Остоја Војиновић, Видовдан

Поделите:

1 коментар

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here