Остоја Војиновић: Мојковачка битка – Божићно ”бити или не бити” или, круна јунаштва наших предака

Поделите:

 

Ових дана навршавају се 103 године од славне Мојковачке битке, једног од најневероватнијих примера жртвовања себе за другога у нашој новијој историји, најкрвавијег, најжешћег и најузвишенијег боја који је вођен на простору Црне Горе на Бадњи дан и Божић 1916.године.Једна недовољно наоружана војска у изузетно тешким зимским условима, супротставила се далеко надмоћнијем непријатељу, пружајући тако помоћ братској војсци у невољи.У Мојковачкој битки учестовали су са једне стране припадници 1. санџачке дивизије црногорске војске под заповедништвом бригадира Петра Мартиновића, као и колашинска бригада од око 4.000 људи коју је водио комадант Милош Меденица.Са друге стране фронта биле су аустроугарске снаге, које су на главном правцу удара имале нешто преко 14.000 војника. Ако замислимо Термопиле и чувених 300 Леонидиних Спартанаца који су надчовечанским напорима задржавали више хиљада Персијанаца, јунаштво наших предака који су 1916. спречавали продор непријатеља кроз Мојковачка врата, надамашује га вишеструко, и по условима, и по значају борби.

Србија је тада била била на коленима.Нападнута од две силе истовремено, Аустроугарске и Немачке, а добила је и нож у леђа који дан касније, када се нападом на Србију у Први светски рат укључила и Бугарска. Измучена што губицима у борбама, што тифусом који је харао од 1915.године, српска војска била је присиљена на повлачење. Жељу да за повлачење ка савезницима који су се прикупљали код Солуна изабере Вардарска долина, спречили су својим нападом Бугари, па је одлучено да се пролазак ка мору изведе преко Косова, а затим, или преко Црне Горе или албанским планинским беспућима.

Зашто нам је важан Мојковац и Мојковачка битка?

Када су Срби, војска и народ кренули да се повлаче пред три силе, све у нади да ће их на Јадрану сачекати савезничке снаге и пребацити на неко место опоравка, у једном тренутку умало су били опкољени.Одозго ”стис’о Шваба, с леђа ударио Бугарин”.Ипак, највећа претња биле су оне аустроугарске јединице које су требале да се пробију кроз Мојковачка врата и правцем према Колашину и Подгорици, престигну Србе и пресеку одступницу њиховој војсци.Црногорска војска је то спречавала од 2.октобра 1915. што се и сматра почетком Мојковачке операције да би кулминација ове операције била на Бадњи дан и Божић 1916.године.Тада су 62.пешадијска дивизија и бригада ”Шварц” из 53. дивизије добиле наређење да се крене у пробој.Ударну снагу према неким проценама чинило је око 20.000 војника под командом генерала Вилхема фон Рајнара који су уз бројчану надмоћ у уводној фази дводневних борби заузели неке од кључних тачака одбране.У снегу до колена јуришало се и борило прса у прса, док малобрјна црногорска војска није осујетила први план непријатеља – да се у силовитом налету све брзо реши.У ситуацији када су храбре и пожртвоване жене по снегу доносиле храну војницима који ништа данима нису јели до парче хлеба, истовремено односећи са бојишта рањенике јер није имао ко други, сердар Јанко Вукотић надлежан за тај део фронта, дошао је током ноћи на положаје схвативши да ће се следећи дан, на Божић решавати битка.

Порука главнокомандујућег српске војске комаданту црногорске војске гласила је ”Ако задржите Швабе на Мојковцу 24 сата, одужили сте се српству. Ако не, све пропада”. Црногорска команда издала је одмах наређење ”да се положаји на Тари имају бранити најодсудније и до последњег човека”

Док су се Срби повлачили преосталим стазама, сердар Јанко Вукотић наредио је да се у зору, на Божић против јачег, бројнијег и одморнијег непријатеља положаји не бране и да се војска не повлачи, већ наређује јуриш. Гуслари чувају сећање на полазак тих храбрих јунака у смрт уз речи ”Ми гинемо Христос да се роди…Црногорци на Голготу пошли”. Црногрци су задржали Швабе чак двадесет дана. У снегу до појаса, добрим делом борбом прса у прса, опијени заносом Бадњег дана и Божића.И поред тога што је на једног црногорског војника била три и по аустријска, победило је срце испуњено братском љубављу.

И као што рече владика Николај ”да не беше смрти на Мојковцу, не би било васкрса на Кајмакчалану.

Мојковачка битка представљала је круну славне црногорске историје, што је рекао и народни песник Радован Бећировић: ”Немојте се плашити јунаци ако буду крвави бадњаци, из ваше ће крви кроз времена синут зора Јужнијег Словена, а вјекови славе ваше жртве, никада неће бројати у мртве…Да на швапску силу кидишемо и да прошлост нашу крунишемо”. Нека је вечна слава и хвала свима који су по буковим шумама, по снегом прекривеним косама Бојине њиве и Развршја, свима онима који су баш тамо где се спуштала магла са Бјеласице својом крвљу у снегу оставили потврду речи ”Тешко брату без брата”.Не дозволимо да се у маглама и испразности наших живота братство заборави.

Однос према Мојковачој битки и историји

Претходни цео век нажалост из различитих побуда присутно је маргинализовање ове битке.Завршеком Првог светског рата и стварањем нове државе, владајућа династија Карађорђевић да ли из разлога династичких сујета или нечег другог, се према краљу Николи понашала као према пораженом ривалу, приписивала је забораву и негирала и минимизирала све његове раније заслуге, па и оне из времена заједничке борбе током Великог рата.Наравно, међу њима и ону највећу – заштиту одступници српске војске као услова њеног каснијег победоносног тријумфа уз долазак на престо новостворене државе.

Завршетком Другог светског рата, комунисти су из својих разлога у потпуности заборав гурнули ову величанствену битку, али и многе друге из Првог светског, као и Балканских ратова. Тек двадесет година по ослобођењу, 1965.године подигли су споменик јунацима Мојковачке битке уз организовање окупљања преживелих бораца.

У центру Мојковца 1994.године црногорска власт поставила је споменик војсковођи Јанку Вукотићу.У годинама након тога када је владајућа партија у Црној Гори започела борбу против заједничке државе са Србијом са циљем обнове независности Црне Горе, спомен на ову славну битку опет је у црногорској јавности пао у заборав.Пре три године поводом стогодишњице од ове битке, држава је организовала свечану церемонију током које је Мило Ђукановић одржао срамни говор који се састојао од лажи, фалсификата и погрешних оцена о значају и мотивима ове битке.

Данас, након сто три године од ове битке на простору Црне Горе бију се неке нове битке, по српски народ једнако тешке и судбоносне као и некада битка на Мојковцу.На све начине наставља се започети посао на још већем раздвајању Србије и Црне Горе, а све је праћено избацивањем српских писаца из читанки, забраном српског језика, претњом одузимања имовине Српској православној цркви, уз најпрљавију кампању против свега онога на чему је вековима пре почивао идентитет народа Црне Горе. За разлику од пре 103 године када смо за Аустроугаре знали да су нам отворени непријатељи, данашњи режим у Црној Гори покушава себе да представи као доброг суседа Србије, не пропуштајући при том прилику да гласањем за пријем лажне државе Косово у УНЕСКО или слањем својих војника у окупирану јужну српску покрајину, ради на слабљењу и угрожавању српских националних интереса.За разлику од данашњег антисрпског режима у Подгорици, сердар Јанко Вукотић и његови бесмртни јунаци нису имали дилему ко су и коме припадају.Њихово јунаштво и жртва требају да остану као пример како се и у најтежим условима бори и побеђује у очувању најважнијих националних интереса.

Остоја Војиновић

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here