Освалд Шпенглер: Прусизам и социјализам – II део

Поделите:

Превео Бојан Продановић

РЕВОЛУЦИЈА

1.

Нити један народ у историји није имао трагичнији развој од нашег. У временима озбиљних криза народи су се борили или за побједу или због краткотрајних несугласица. Код нас улози су увијек били или побједа или уништење. То свједочи наша војна историја од Колина и Хохкирха до Јене и ратова за ослобођење, када је покушано да се на француском тлу побједе пруски савезници предлагањем подјеле; до очајничког момента код Николсбурга када је Бизмарк размишљао о самоубиству; до Седана који је једва одбио велику офанзиву армија стационираних на нашој граници спрјечавањем објаве рата Италији; до застрашујућих ратних бура на цијелој нашој планети, првих удара грома чији се звуци већ гасе. Отпор је био могућ и изводљив само у државама Фридриха Великог и Бизмарка.

У свим овим катастрофама Германи су се борили против Германа. Да ли су то борбе племена против племена или суверена против суверена које се често догађају, то је битно само за површинску историју. Испод свих ових сукоба лежи јака неслога која настањује сваку њемачку душу, унутрашња борба која је прву злосутну ерупцију доживјела у готичком добу, у личностима Фридриха Барбаросе и Хајнриха Лава у вријеме битке код Легнана. Да ли је ико разумио ову дихотомију њемачке душе? Ко је у Мартину Лутеру препознао реинкарнираног саксонског војводу Видукинда?

Какав загонетан нагон је терао Њемце да симпатишу и ратују уз Наполеона када је, са француском крвљу, ширио енглеске идеје Европом? Шта нас тера да закључимо да је загонетка Легнана потпуно слична оној код Лајпцига? Зашто је Наполеон сматрао уништење малог свијета Фридриха Великог као најхитнији проблем, и у дубоким мислима као неразрјешив проблем.

Сада у предвечерје западне културе, можемо видјети да је Свјетски рат само такмичење између двије германске идеје, које су као и све оригиналне германске идеје прије живјеле него биле исказиване. Пратећи његов стварни почетак у Балканским ратовима 1912. који су претпоставили његове спољашње црте као сукоба двеју великих сила, једне која ја имала свакога на својој страни и друге која није имала никога. Досегао је привремене закључке у етапи рововског ратовања и уништења великих армија. Током ове фазе пронађена је нова формула за нерјешене дубље неслоге у њемачким грудима. Тренутно, дужни смо да преко навике прецјењивања економског фактора која је владала у деветнаестом стољећу, окарактеришемо конфликт преко површних појмова “социјализма” и “капитализма”. Шта се заиста дешава иза ове вербалне фасаде уствари је последња велика борба фаустовске душе.

Овога момента, иако Њемци ни сами нису свјесни тога, Наполеонова загонетка се поново појавила. Са циљем уништења овог ремек дјела од државе, наше најоригиналније личне креације – толико својствене нама да ни један други народ није у могућности да је схвати или направи њену имитацију, мрзећи је и умјесто тога волећи све демонско и загонетно – енглеска армија је напала Њемачку.

2.

Вјеровали или не, то је управо што се догодило. Смртоности удар у овоме није потребно био циљ космополитских свештеника или издајника. Ми смо ти који су довели до ове несреће, ми Њемци, са нашом скоро метафизичком вољом, нашом тврдоглавошћу и несебичном одлучношћу, нашим искреним и ентузијастичним родољубљем. Ова наша воља је по својој природи погодно оружје за било ког спољашњег непријатеља са практичним осјећајем Енглеза. То је несигурно једињење политичких идеја и аспирација, које су само Енглези способни усавршити и примјенити. Нас је, упркос све наше страсти, самопожртвованости и ревности, то сврстало међу политичке дилетанте: утицај тог једињења на наш политички живот је био разоран, отрован, самоубилачки. То је наша невидљива енглеска армија коју је Наполеон оставио на њемачкој земљи после битке код Јене.

Наш недостатак осјећаја за стварност, изражен као сила Судбине, био је противтежа другој особини њемачког народа и узроковао је да се наша спољашња историја развија као низ константних ужасних катастрофа. Тај недостатак нас је изневјерио на врхунцу владавине династије Хоенштауфена, када су се славни владари себе сматрали нечим што стоји изнад захтјева земаљског живота. Као и у деветнаестом стољећу када је дозволио уздизање провинцијалних ситничара које ми називамо “њемачким Мишелима”. Мишелизам је збир свих наших слабости: наша неугодност у случајевима догађаја који захтјевају одговорност и пажњу; наш нагон да критикујемо у незгодно вријеме; наша потреба за опуштањем у погрешно вријеме; наша потрaга за идеалима умјесто тренутна акција; наше брзе акције у моментима када се тражи пажљиво сагледавање ситуације; наш народ као група незадовољних; наша представничка вијећа као славне пивнице. Све ове издаје су у суштини енглеске, али у њемачком тијелу. Изнад свега, ми славимо наш приватни комадић слободе и сигурности, и склони смо махању тиме у оним моментима када би Џон Бул, са сигурношћу, то промишљено сакрио.

19. јул 1917. године био је први чин у драми њемачке револуције. Више него проста смјена вођства, то је био, како би наши непријатељи рекли због бруталних форми које је узео, coup d’etat енглеских елемената код нас, који је своју прилику видио баш у том времену. То није био револт против моћи неподобних, него револт против моћи уопште. Неподобност у својој кулминацији? Боље речено је да су ови “револуционари”, иако међу њима нити један није истину говорио, посматрали покрете у очима оних на власти. Да ли су, у том времену, имали ишта да понуде у замјену за те неподобности осим својих абстрактних принципа? То није била популистичка револуција. Народ ју је гледао са сумњом и страхом, али не и без мале дозе симпатије према овим “Мишел елементима” који су предузети против “оних на врху”. То је била револуција чланова једног састанка. Појам “већине партије” у овом случају нема ништа са великим бројем људи, овдје се ради о клубу који се састоји од двије стотине чланова. Матијас Ерцбергер је тактички био најобдаренији демагог међу њима и одликује се: управљањем скандалима, интригама, засједама и био је виртуоз дјечије игре збацивања министара. Недостајао му је дијелић енглеског парламентарног дара. Све што је урадио јесте да је позајмио њихове трикове. Привукао је гомилу безимених опортуниста који су служили у неким јавним предузећима и сл. То су касни потомци ситничара из револуције од 1848. За њих политичка опозиција је Weltanschauung. У данашње вријеме то су социјал-демократе који желе да функционишу без гвоздене руке Августа Бебела. Бебелов оштри осјећај стварности не би толерисао овакве спектакле. Он би тражио и остварио мјесто диктатора или на лијевици или на десници. Он би преврнуо овај парламент и пацифисте и занесењаке из Лиге народа би ставио пред стрељачки вод.

Ово је, у оно вријеме, био пад Бастиље на њемачки начин.
Суверенитет патијских вођа је енглеска идеја. Да би ово неко остварио потребно је да буде Енглез по инстинкту и да извјежба енглески стил завођења јавних афера. Миребо је ово имао на уму када је рекао: “Вријеме у коме живимо је велико, али су људи веома мали, и ја не видим никога са киме бих марио да испловим у иностранство”. 1917. године ни једна особа није имала право да изговори ову поносну, тужну изјаву. Овај државни удар је био потпуно негативног карактера. Разбио је угњетавање од стране политичких моћника, одбио је да се повинује одлукама са врха, али му је недостајало могућности да направи нове одлуке. Збацио је државу и замјенио је са олигархијом партијских ћата који су на опозицију гледали као на професију, а на одговорну владу као на претпоставку. Пољуљао је, премјестио и распустио све комад по комад, до забаве политичких противника и очаја унутрашњих посматрача. Испробали су новостечену власт на најважнијим званичницима као древни поглавица пушку на својим робовима. То је био нови дух који је владао до црнога часа последњег отпора када је држава сасвим нестала.

3.

Пратећи напад енглеских побуњеника дошло је, из потребе, у новембру 1918. године до устанка марксистичког пролетеријата. Сцена се сад пребацује са скупштине на улице. Охрабрени побуном војске, читаоци радикалне штампе су се отели контроли, иако напуштени од својих вођа, који су били довољно мудри да буду полу-увјерени у своје циљеве. Пратећи револуцију глупих избила је револуција простих. Поново немире није иницирао народ, нити управљане трениране масе. То је била банда вођена новинарским штеточинама. Истински социјалисти су још увијек били ангажовани у борби на фронту, или су лежали у некој од масовних европских гробница. Устали су 1914. године и сада су издани.
То је био најбезосјећајнији поступак у њемачкој историји. Узалудно гледамо тражећи такво нешто у историјама других земаља. Француз би оправдано одбио поређење са 1789. годином сматрајући то увредом.
Да ли је то била велика њемачка револуција?

Како једнолична, како слаба, како потпуно празна осуда је то све било. Очекивали смо хероје, добили смо бивше осуђенике, новинаре и дезертере који су скитајући викали и крали, пијане са својом важношћу и некажњеношћу, који владају, свргавају, свађају се и пишу поезију. Речено је да такви типови каљају сваку револуцију. Можда је то истина. Али у другим револуцијама читав народ устаје са таквом стихијском силом да талог сасвим нестаје. А овдје је само талог кренуо у акцију. Ни знака од велике јединствене масе вођене заједничком идејом.
Партија Августа Бебела имала је милитантне квалитете који су је истицали изнад социјализма свих других земаља. Бат корака радничких батаљона, хладан осјећај одлучности, јака дисциплина, и храброст умирања за узвишени принцип. Ипак душа партије је испарила када су се интелигентне прошлогодишње вође предали прошлогодишњим непријатељима, реакционарним филистинистима. Учинили су ово због страха од одговорности, због страха да ће успјети у идеалима које су пратили четрдесет година. Уплашили су се тренутка када су требали да створе стварност, а не да се боре против ње. Када се то десило, марксизам и социјализам тј. класна теорија и колективистички дух су се раздвојили по први пут. Само су спартасисти задржали малу количину јединства. Паметнији су изгубили вјеру у догму, али им је недостајало храбрости да то изнесу отворено. Према томе, ми смо свједочили спектаклу у коме се радничка класа развела од људи са неколико идеја и доктрина научених напамет. Вође су уствари били дезертери. Пратиоци су наставили да се гегају даље без вођа. И тамо на хоризонту стајала је књига коју пратиоци никада нису прочитали, а вође никада нису разумјеле.

У револуцији једна класа никада није сама побједник(уобичајена интерпретација 1789. је лажна, буржоазија је само ријеч). Права побједница, и ово не може бити поновљено довољно пута, јесте крв, идеја је постала месо и дух, снага која гура тијело напријед. Побједници 1789. су себе називали буржоазијом, али сваки истински Француз је буржуј како онда тако и данас. Сваки истински Њемац је радник. То је дио начина његовог живљења. Марксисти су имали власт, али су је одбацили добровољно. Побуна је наступила доста касно за своје осуде. Побуна је била лаж.

4.

Да ли ми уопште знамо ишта о револуцији? Када је Бакуњин био спрјечен да крунише устанак у Дрездену из 1848. године спаљивањем свих зграда институција, изјавио је: “Њемци су преглупи за такво нешто”, и продужио даље. Неописива ружноћа новембарских дана је без преседана. Ни једног снажног момента, ништа инспиративно. Ни једног великог човјека, без мотивишућих ријечи, без бритких акција. Само ситничарство, одвратност и глупост. Не, ми нисмо револуционари. Никаква узбуна, никаква партија, никаква штампа не може ускомешати анархистичку буру са онаквом силом као што се то десило 1813, 1870, и 1914. године. Ова револуција се чинила свима, осим појединим будалама и опортунистима, као рушење зграде, а вјероватно највише самим социјалистичким вођама. То је јединствена ситуација: изборили су оно за чиме су жудјели четрдесет година, апсолутну моћ, а били су тако ништавни. Исти они војници који су се као хероји борили под црно-бијело-црвеном заставом постали су млитави и немоћни под црвеном заставом. Ова револуција није донијела храброст и чврстину својим учесницима, напротив, она их је те храбрости лишила.

Класично проприште западно-европских револуција је Француска. Фразе које снажно одјекују и потоци крви на улицама. “Света гиљотина”, застрашујуће ноћи пожара, херојске смрти на барикадама, оргије слуђених маса – све ове ствари говоре о садистичком менталитету ове расе. Читав репертоар симболичних рјечи и дијела за савршену револуцију су потекли из Париза, а ми смо само били њихова лоша имитација. Французи су нам 1871. показали како пролетерска побуна изгледа суочена са непријатељском артиљеријом. А то засигурно није први пут.
Енглез покушава убједити домаћег непријатеља у слабост његових позиција. Уколико је неуспјешан он једноставно узима мач или пиштољ у руку, и избјегавајући револуционарну мелодраму, представља му избор. Он обезглављује краља, а инстинкт му говори да је то потребно као симбол. За њега, такав гест је бесједа без рјечи. Француз такво нешто чини из освете, због чистог ужитка у гледању крваве сцене. Он је узбуђен паметном идејом одрубљивања краљевске главе. Без људских глава натакнутих на копље, без аристократа који висе на уличним свјетиљкама, и свештеника покланих од стране домаћица он би био фрустриран. Он може мање да брине о исходу тих великих дана. Енглез жели циљ, Фанцуз жели средства.

Шта је била наша жеља? Све што смо ми учинили била је пародија и једне и друге технике. Створили смо ситничаре, школарце и трачаре по Вајмару и Паулкирху, ситне демонстрације и у позадини нацију која је то посматрала у несвјести. Права револуција мора укључити цијели народ: један протест, један безобразан чин, један бијес, један циљ.
Права њемачка социјалистичка револуција десила се 1914. године. Десила се у законском и војном облику. У њеном стварном значају, једва схватљивом просјечној особи, она ће постепено засјенити догађаје из 1918. и направити да изгледају као фаза дугорочног развоја револуције.
Ипак, општеприхваћено историјско мишљење неће дати значај овој револуцији, него новембарском устанку. Лако је замислити како је, при идеалним условима, права пролетерска револуција могла почети на вријеме. Ово само упућује на одсјај кукавичлука и просјечности оних који себе називају борцима за пролетерске циљеве. Велике револуције се изводе крвљу и челиком. Шта би велике вође, Јакобинци на примјер, урадили у овој ситуацији? И шта су урадили Марксисти? Имали су моћ, могли су урадити било шта. Један велики човјек из редова народа могао је имати цијелу нацију иза себе. Још никад овако масовни покрет није био бруталније уништен неспособношћу вођа и њихових замјеника.
Јакобинци су били спремни да жртву све, јер су били спремни жртвовати себе:”Марширајте добровољци, преко крви и суза!”, како то рече Сен-Жист. Борили су се против већине свог народа и против пола Европе на фронту. Повукли су све заједно са собом. Формирали су армије ни из чега. Побјеђивали су без оружја и официра. Да су само њихови њемачки имитатори развили црвену заставу на фронту и објавили рат до смрти капитализму! Да су само дали примјер стављајући на коцку своје животе за борбу! Да су то учинили не само да би удахнули живот умртвљеној војсци и њеним официрима, они би побиједили би на цијелом Западу. То је био моменат када би сопствена жртва извојевала побједу.

Али они су побјегли од тога. Умјесто да стану на чело црвених легиона они су себи нашли позиције у добро плаћеним радничким совјетима. Умјесто да су добили битку против капитализма они су освојили прозорска окна и ослободили радње од провизија и пореза. Умјесто да продају животе они су продали униформе. Ова револуција је пропала због кукавичлука. Сада је прекасно. Никада нећемо повратити оно што је изгубљено у примирју. Идеал маса се дегенерисао у серију корумпираних послова. У част овим револуционарима они се нису одрекли живљења на рачун остатка народа и то сељака, радника и интелектуалаца. Умјесто покретања акције они су викали пароле “совјет”, “диктатура”, “република” да су у безмало двије године постали предмет исмјевања. Једина “акција” која се десила било је свргавање монархије. Ипак републиканска влада нема сасвим никакве везе са социјализмом.

Све ово доказује да, супростављена остатку народа(а испоставило се да јесте), “седма сила”, која је заправо негативан концепт, неспособна за конструктивно дјеловање. Доказује, да ако је ово заиста била социјалистичка револуција, тада пролетеријат не може бити њен најефектнији чинилац. Небитно шта ће из њега настати, ово питање је дефинитивно рјешено. Социјална класа коју је Август Бебел истренирао за борбу пала је на испиту. И пала је за све вријеме, пошто момент овакве врсте једном када се изгуби, никада се не враћа. Велика страст се не може замјенити горчином. Од сада постарајмо се да не буде више илузија међу заступницима некадашњег “социјалистичког” програма. Потпуно су се отуђили од најврједнијих елемената радничке класе. Некада вође једног великог покрета пронаћи ће се у грлатим херојима уличних туча у предграђима. Узвишено од смијешног дијели само један корак.

5.

Таква је некада била њемачка револуција, најављивана у поезији и пјевана генерацијама. То је био спектакл страховите ироније да деценије морају проћи да би је Њемци могли видјети у правом свјетлу. Револуција која је успјела да збаци сопствене циљеве, сада трага за другима не знајући тачно за каквим.
Замислимо на моменат да смо грађани будућности који гледају на ове три револуције: часну енглеску, дивну француску и апсурдну њемачку револуцију. Можемо закључити да су кроз ова три догађаја три последња народа западног свијета покушала остварити три идеална облика постојања и познатом маниру:” Слободе, једнакости и братства”. Ови идеали се појављују у политичким програмима либералног парламентаризма, социјал-демократије и ауторитарног социјализма. У сваком наведеном случају се чини да су ове идеје нови концепт за ове народе, док су у стварности биле најчистији и најекстремнији израз комплетних њихових својствених и сталних начина живљења.

У Антици сврха револуције је била да се успостави темељ на коме је по сваку цијену оствариво преживљавање. Упркос спољашњим знацима страсне борбе која их је пратила, чинили су само одбрамбене акције. Нико, од Клеона па све до Спартака, чак и ако погледамо иза непосредних криза опште ресистематизације друштва. Три велике западне револуције су у другу руку у суштини бавиле са проблемом моћи: Да ли воља појединца да буде потчињена заједничкој вољи, или обрнуто? Једном када се досегне одлука, намјера је да се она наметне цијелом свијету.
Енглески инстинкт је одлучио да воља припада индивидуи. Живот је игра у којој се свако бори за себе, и гдје јачи побјеђује. Енглези су се опредјелили за либерализам, и за неједнакост међу људима. Држава више не постоји, свако бије сопствене битке из којих ће на крају сви имати користи.
Инстинкт Француза је одлучио да су сви људи једнаки, и да стога власт не треба да припадне ни једном човјеку. По њима не требају да постоје ствари као што је подређеност, и из тог разлога ни ред ни држава, у ствари, сасвим ништа. Овај теоретски идеал анархије, у пракси је периодично потврђивала (1791, 1851, 1871 и 1918. године) деспотска власт генерала и председника.

Оба ова система могу се називати демократијама, али из различитих разлога. Ниједан нема ништа са класном борбому марксистичком смислу. Енглеска револуција која је произвела грађанина који води приватан живот и одговара само за себе, своје акције је усмјерила против државе прије него против сталежа. Секуларне и клерикалне снаге које су чиниле власт су стављене ван снаге, а на њихово мјесто је дошао ослонац на предности енглеског острвског положаја. Имања и данас постоје, призната и поштована од свих, чак и од радника, који их инстинктивно поштују. Само је француска револуција била оригинална класна борба, али то је прије била борба између социјалних него између економских редова. У Француској, привилегована неколицина се стопила са једноличном масом народа у буржоазију.

Супротно овим двјема, њемачка револуција је израсла из теорије. Њемачки, или још прецизније пруски инстинкт говори да снага припада цјелини. Појединац служи цјелини која је суверена. Краљ, као што то Фридрих Велики показа, је само први слуга народа. Сваки појединац има своје мјесто у цјелини. Он добија наређења и слуша их. То је ауторитарни социјализам који као такав познајемо још од осамнаестог вијека. Он је у суштини нелибералан и антидемократски када се пореди са енглеским либерализмом или француском демократијом. Такође је јасно да је пруски инстинкт антиреволуционаран. Задатак претварања државног организма из осамнаестог у деветнаести вијек, процес који би могао бити описан као либерални и демократси али у потпуно пруском смислу, је био био задатак за организационо талентоване. Али радикална теоретска мисао извела је “четврти сталеж” из грађанства, што је било потпуно безосјећајно у држави радника и сељака. Теорија је дала име “трећи сталеж” најбројнијем дијелу популације, оном који садржи шаролик састав професија и занимања, и тако издвајајући га као елемент “класне борбе”. И коначно, то је довело да идеја социјализма буде повластица “четвртом сталежу”.

Са овим апстракцијама у мислима теоретичари су се састали у новембру 1918. године да остваре оно што је постојало дуго времена. Затрпани слоганима, нису успјели да разумију стварно државу афера, и на крају су успјели да га униште. Не само да су уништили државу, срушили су и Бебелову партију, ремек дјело истинског социјалисте, оригиналну ауторитарно милитаристичку организацију, најбоље оружје које су радници имали у борби да држави улију дух новог стољећа.
То је оно што ову револуцију чини тако комичном. Са дивљењем су успјели да подметну пожар у сопственој кући. Шта је њемачки народ обећао себи 1914. године, шта је већ почео да остварује, споро и без страсти, за шта су милиони гинули на бојиштима-свега смо тога лишени и све је то уништено. И срамота је уграђена. Нико не зна саопштити утисак да се стварна револуција одигравала. Такво објашњење је било пријеко потребно јер су радници, који су очекивали нешто знатно другачије, гледали своје вође са повећаном невјерицом. Константно излајавање парола у ваздух није било рјешење.

6.
И тако је њемачки Мишел, тај неискусни либерал, поставио себе на преврнути престо. Безазлени насљедник ове револуционарне шале, веома антисоцијалистички по природи, је био подједнако одбијен и од конзервативаца и од спартациста и био је пун страха да ове двије групе не открију једног дана шта им је то заједничко. Он је Шилеров Карл Мур у лежаљци, који толерише сва политичка вјеровања укључујући и она која су под знаком питања, под претпоставком да она обезбјеђују републичко-парламентарно-демократски принцип, и да су препуни ријечи а сиромашни дјелима све док год они држе изван његовог погледа ауторитарне квалитете: одлучност, одважност и дисциплиновану послушност. Да би се заштитио, наш драги Мишел је махнуо на позив једној истакнутој личности новембарске епизоде, и није безначајно да је та личност тврдокорни војник. Након чега се Мишел одмах вратио свом старом неповјерењу војничком духу, без кога би се вајмарска фарса завршила веома брзо.
Овај тужни приказ незнања, нестручности, слабости и понизности је довољан да заувјек дискредитује парламентаризам у Њемачкој. Испод црно-црвено-жуте заставе, која је постала симбол будалаштине, свједичимо понављању свих глупости из 1848. године, када је политика личила не на дјеловање него на шупљу причу и теоретисање. Либерал из 1917. је био у својој слави. Имао је своје примирје, своју Лигу народа, своје владе и свој мир. Мишел је са осмјехом скинуо своју капу у очекивању да ће “Џон Бул” бити просто прекрасан. Али се његов осмјех претворио у сузе након што је потписао папире: Џон Бул је користио лудог Француза као свог пословнох менаџера.

У срцу њемачког народа Вајмар је проклет. Ствар чак није ни смијешна. Ратификација устава је поздрављена са потпуном равнодушношћу. Његови аутори су помислили да свиће зора парламентаризма, а чак и у Енглеској дешава се његов сумрак. Као што и јесте, енглески систем претпоставља присуство јаких личности растурених између веома старих, међусобно сагласних, политичких групација. У Вајмару, гдје су јаки карактери очајно недостајали, вјеровало се да је опозиција жиг парламентаризма. И тако су они савјесно почели да контрирају влади која уопште није постојала. То је личило на учионицу када је наставник одсутан.
Будућност ће на ово вјероватно гледати са дубоким презиром. 1919. година је показала најнижу тачку њемачког достојанства. Франкфуртска црква светог Павла је садржала искрене будале и академике, цјелокупну комичну колекцију интелектуалаца. У Вајмару су људи имали осјећај да иза сцене стоје паметни људи који управљају. Нема разлике у томе да ли су политичари били завјереници или су преварени од завјереника. Партије су сувише често мјешале отаџбину са сопственом коришћу. Оно што сада имамо јесте пре-Термидорски директоријум. Јадни ми ако будемо морали да се враћамо на фазу коју смо већ прошли.

Сигурно је да ће се тужна трагедија ове лажне револуције завршити. Свијет се спрема за нову фазу свјетског рата. Ствари се одвијају брзо ових дана. У нашој Народној Скупштини, дегенерисаном Рајхстагу, политичари користе рушевине наше разрушене земље да саграде импровизована склоништа. Ускоро, једине активности које ће се одвијати тамо биће нацрти и преваре са зарадама, трговином и званичним положајима. У међувремену, људи почињу да гледају другачије на прошлогодишње догађаје. Упоређују оно што је сада саграђено са оним из прошлости. Почињу да схватају, да у стварности, људи никада не могу бирати између различитих врста влада. Могу је изабрати по спољашности, али не по суштинској ствари, не по духу владе. Јавно мњење константно мијеша ове двије ствари. Оно што је записано у уставу никада не буде кључна ствар. Важно је како људи то схватају. Енглески парламент влада према незаписаним и, једним дијелом, недемократским законима који су резултат дугогодишње праксе. И баш због тога су и успјешни.

7.

Немојте се варати, револуција још није готова. Небитно како ви то тумачили, са значајем или без њега, као лош или као успјешан почетак, као увод у револуцију или као устанак руље у земљи, чињеница је да се налазимо у сред кризе. Као и све органско, као и свака болест, криза ће се кретати мање-више устаљеним курсом на који се не може утицати неким вјештачким начинима. У свијетлу ове чињенице етичке разлике у “законитом узроку” и “издаји” су безвриједне. Од сада, револуционари и контрареволуционари морају бити упућени у људску природу. Морају бити способни да схвате и искористе тренутну ситуацију одлучно и трезвено. Умјесто усавршавања умјетности древне психологије у дипломатији и владавини, морају научити како да се допадну масама, и да брже одговарају грешкама које ће искрсавати.

Популарне вође, чак и они са просјечном интелигенцијом имају непогрјешив таленат за овакве ствари. Недостатак инстинкта код данашњих њемачких вођа је можда најбоље објашњен помоћу темељитости њиховог теоретског тренинга. Истински популаран владар мора имати апсолутно тачан осјећај трајања, темпа, ритма, крешена и декрешенда сваке ситуације. Један погрешан корак и изгубиће контролу. На све то, он мора да зна и које факторе треба да контролише, а које пустити да иду својим током до времена када ће их моћи искористити у ширем контексту једном вјештом манипулацијом, усмјеривши их правцем којим мисли да је потребно. Велики револуционари су увијек посједовали вјештину генерала. За војску, расположење које преовлађује у једном сату може одлучити побједу или пораз.

Теоретичару је најважнија ствар код револуције њен почетак када су снаге позициониране чисто једна наспрам друге. Скептик, напротив, воли да посматра завршну фазу револуције, за њега она има много већи значај и психолошки је много више поучнија. Питања државе нису била никад компликованија него данас. Избијање њемачке револуције је истовремено била издаја народа непријатељу. Као резултат, наш колективни став према марксизму разликује се увелико од односа других народа. 1792. године нација и револуција су представљали исту ствар, док 1919. године оне стоје једна наспрам друге. Енглези су своју револуцију ограничили на острво, Французи су сву вријеме имали ситуацију под контролом захваљујући сопственој храбрости на терену. У нашој револуцији свака нова фаза настајала је под притиском страних идеја. Париз, Њујорк и Лондон су умјешани, не са својим радничким покретима већ са својим војскама које би послали против нас уколико би њемачка револуција доживјела нежељене исходе. То је начин на који су наши марксисти жељели да се то деси, и треба да буду спремни да за то сносе посљедице. Поред спартакистичких ручних бомби и рајсхверских митраљеза можемо рачунати и на француску окупациону армију и енглески флоту.

Новине су нам пуне бољшевичких херојских изјава. Сваки дан можемо да бирамо масакре западних капиталиста који се налазе у новинама у колумнама редакције. Журнализам није замјена за прави револуционарни фронт, подржан тешком артиљеријом. Што дуже жуде за револуцијом то њема пријетња постаје мања. У данашњим револуционарним расправама срећемо све више љутње, а све мање увјерености у оно о чему се говори. Потребно је нагласити да чак ни руски револуционари нису кукавичлук сматрали као кардиналну тачку у програму својих непријатеља. И не смије бити заборављено да многи од оних који су учествовали у новембарској побуни су то урадили, не због ентузијазма или те политичке опције, већ због тога што су били хладни и очајни и што психички нису више могли да поднесу напоре. Одлуке донесене у Версају су утицале на то да се рат настави. Али колико још дуго ће психолошки ефекат ових одлука бити испомоћ, а не препрека, замислима марксиста? Генерални штрајк је своју корисност показао као вид оружја. Прошла година је расула сву енергију са којом су марксисти ушли у њу, и у овом моменту ревитализација није на дневном реду. Апсурдни догађаји у националном сабору ће само произвести презир према парламентаризму.

Долази вријеме у свакој револуцији у коме ће се људи прибрати и одлучити за домаћи мир, по сваку цијену, када их ни једна револуционарна мањина не може убједити, чак ни са најдрастичнијим методама, да направе темељите политичке одлуке. Када се тај моменат досегне, револуција је практично дошла до свог краја и нико нема моћ да избјегне ефекте тога или да их одложи. Треба само упоредити број гласова код јакобинског плебисцита и гласања када је Бонапарта проглашен за првог конзула и видјети да је француском народу било доста револуције. Ми сада трчећим кораком прилазимо овој тачки њемачке револуције. И стрпљење њемачког народа ће се истрошити много брже.
Ипак, нису само потврђене присталице радикалних промјена у опасности да направе грешку. Њихови, такође потврђени, непријатељи могу исто тако лагано направити грешку. Јак, али неодлучан осјећај разочарења је још увијек далеко од стварне одлуке на капитулацију. Осјећање политичког неуспјеха, које је широко распрострањено у њемачком народу данас, је као отворена рана која је осјетљива на додир. Уколико опозиција направи и најмањи корак да револуцију заврши насиљем, отпустили би у људима неодољив талас горчине и бијеса, какав више ни радикали у себи не могу да пробуде. Искусићемо протест заразне силе, нагло убрзање популарног расположења које би одлучне вође могле да искористе за драстичне акције. Тачно је да такав развој догађаја не би утицао на трајање или суштину историјске појаве, он ће и поред тога промјенити форму и интензитет до степена одлучности. Ствари могу постати веома крваве.
Досегли смо круцијални моменат револуције, вријеме када загонетна мисао масе може заварати и најискусније посматраче дајући изненадан обрт догађајима, као и у претходним великим револуцијама. Да ли напета тишина која преовладава у четвртима наше земље указује на несавладиву вољу? Да ли иритантна галама која допире из неких других четврти треба бити схваћена као пораст свијести о крајњем поразу? Да ли је прекасно да побуњеници нешто предузму? Да ли је прерано за њихове противнике?

Познато је да одређене политичке структуре које се тренутно чине непобједивим, послије двије године, могу срушити под властитом тежином. То је било 1918. године, и биће опет,са приближно супротим ефектима, у блиској будућности. Дојучерашњи дворјани данас могу бити убице краљева, а данашње убице будући принчеви. У оваквим временима нико не може бити сигуран колико дуго може издржати осуду. Којим временским јединицама да прилагодимо наше размишљање? Да ли да то буду године, мјесеци? Темпо и трајање њемачке револуције су одређени начином на који је почела. Нико нема спознају ових фактора, они постоје и управљају се неизбјежношћу судбине. Ко год покуша да их омета погинуће. Жирондинци су изгинули јер су мислили да је врхунац револуције остао иза њих. Бабо је доживио такву судбину јер је мислио да врхунац тек треба да наступи. Унутрашња природа револуције остаће нетакнута чак и ако нови ратови избију, чак и ако велике личности дођу до изражаја. Такве појаве могу изазвати нагле и комплетне промјене у историјском приказу њемачке револуције, а она је све што се тиче обичног посматрача, али њихова функција једа потврде дубљи и битнији значај. Велик човјек је онај ко разумије дух свог времена, који је сам отјелотворење тог духа. Он не долази да уништава, већ да га испуни.
Хајдемо сада истражити поријекло њемачког социјалистичког духа.

Освалд Шпенглер: Прусизам и социјализам – I део

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here