Перфидно негирање геноцида у НДХ од стране Хрватске захтева ангажовање Србије на популаризацији истине о страдању српског народа

Поделите:

На званичном сајту Владе Републике Хрватске за Међународни дан сјећања на жртве Холокауста освануло је саопштење председника Владе Републике Хрватске Андреја Пленковића, у коме се говори о томе да се ,,требамо присјетити и злогласног усташког логора Јасеновац, у којему су убијене тисуће припадника жидовског и других народа, као и хрватских антифашиста и демократа.”

Овакво цинично и небулозно саопштење не само да је срамно и да прећуткивањем вређа и соли ране српског народа, који је био убедљиво највећа бројчана жртва логора Јасеновац и против кога је доминантно био усмерен кољачки нож Независне Државе Хрватске на целој њеној територији (због чега су се и омиљена хладна оружја усташа сликовито назвала србосјек и србомлат), већ је њиме Пленковић директно стао иза хрватске државне политике релативизовања усташког Покоља над Србима, његовог опсега и бестијалности неселективног крвавог терора на којем је почивао, али и учешћа НДХ легислативе у њему. Не заборавимо, тај стравичан геноцид није био спонтан, он је вршен у складу са законодавством Хитлерове кољачке сателитске државе са потпуним учешћем државних власти, од поглавника до последњег сеоског пандура. У Покољу који је однео живот стотина хиљада Срба, а не хиљада или десетина хиљада како се сада подваљује, није било ничег несистематичног, нити неорганизованог, нити су злочини били каква девијација од уобичајног и планираног тока ствари – напротив, кампања терора је била усмерена на елиминацију српског народа као фактора на територији НДХ, било кроз убијање, било кроз протеривање, било кроз превођење на католичку веру, како је то замислио доктор Миле Будак, главни идеолог Усташког покрета и министар усташке Владе, са планом стварања етнички чисте хрватске државе. Све је у том монструозном плану хрватских клеронациста било оркестрирано: од прикупљања људи преко транспорта до распоређивања по логорима и убијања. Ако је икада постојала конкретизована намера да се један цео народ истрепи и уништи са једног простора, онда је то било под Усташким покретом случај са српским народом. Заправо, убијање је било најспонтаније једино по чудовишном начину, а не по смислу физичке елиминације, пошто су се усташе користиле бестијалним клањима и мучењима насупрот хладном индустријском, готово фабричком убијању које су спроводили немачки нацисти. То је дало различитим психопатама и кољачима да креативно изразе свој садизам. О оваквој врсти убијања има безброј сведочења, а по својој монструозности згранула је она чак и еминентне јеврејске научнике који се баве Холокаустом, али и саме италијанске и немачке окупаторске официре, који су, иако су спроводили политику својих окупаторских земаља, на личном нивоу налазили гађење за методологију усташког убијања.

Поред србосјека, коришћене су и секире, маљеви и чекићи приликом егзекуција затвореника. Вешање по бандерама и дрвећу је било уобичајно, па је познат случај такозване тополе ужаса (Логор VII), за коју су логораши закуцавани ексерима или клиновима и остављани да умиру више дана. Kлинови, које су радили ковачи и који су били јако груби, забијали су се у грудни кош и кроз ноге, не би ли се погубљенима нанеле најстрашније патње. Поред тога, било је спаљивања живих људи у усијаним пећима, кувања у казанима и масовних дављења затвореника у реци, од којих су многи пуштани да после тога плутају Савом као порука и прослава садистичке усташке идеологија антисрпства. Мучење је коришћено у најбруталнијим облицима, како физичким, тако и психолошким: металним предметима су чупани нокти на рукама и ногама, људи су ослепљивани забијањем игле у очи, месо је откидано са живог тела, а потом су им ране сољене. Људи су били живи одрани, одсецани су им носеви, уши, језици и гениталије. Силовање је било често, а према сведочењима појединих усташа на суђењима после рата једно време је важило правило да се може силовати било која жена из одређених комплекса логора, са тим да силоватељ мора онда и да је убије. Овај метод је примењиван најчешће као средство да се од младих и неискусних усташа створе искусни кољачи, па су притом коришћени пожуда и алкохолна средства, чија је примена за циљ имала да их охрабри. Ћерке су силоване испред мајки, очева и мужева, понекад и групно. Синове су мучили и убијали пред очевима, а неретко и заједно са њима. Тешка батинања, па и масовна пребијања до смрти, била су свакодневница. Вода је била загађена, загађена фекалијама и крвљу, страх и неизвесно ишчекивање бруталне смрти неизџриво, зима језиво хладна, а глад велика. Смрт је била около и није била лепа. О томе је Пленковић могао нешто написати, уместо што је бесрамно релативизовао и број страдалих у Јасеновцу и њихову етничку структуру.

Овакве реакције хрватског председника Владе апсолутно су недопустиве јер потврђују све агресивнију ревизију историје у Републици Хрватској у којој је свима дозвољено да буду жртве, свима сем Срба, који су претрпели најстрашнији геноцид у историји тих простора. Померајући акценат на јеврејске жртве, које свакако засужују пун пијетет, Пленковић перфидно негира страдање српскога народа на територији Независне Државе Хрватске и учествује у прању усташких кољача не би ли кроз њега ојачао своје присуство у гласачком телу хрватских клеронационалиста. Заиста, ако је страдало неупоредиво више Срба него Јевреја у Јасеновцу, како се уопште да говорити о страдању јеврејског народа, а не поменути српски? Сем ако се српски не перцепира као мање вредан, као нижи, све у складу са убилачком идеологијом оних које Пленковић оваквим изјавама свесно аболира од одговорности. Иако је тачно да је било таргетирања хрватских комуниста, оно ни изблиза није било ни по опсегу ни по приоритету упоредиво са систематским истребљењем српског народа, који је убијан у најгорој нацистичкој традицији истребљењем по основу етницитета, без обзира на године, пол или политичка убеђења. Међу страдалима је било од једва рођених беба до стараца и старица, који су на најсвирепије начине уморени у усташкоме крвавоме пиру. Систематски пројекат прања прошлости Независне Државе Хрватске од дана Фрање Туђмана, који се да сматрати оцем хрватског историјског ревизионизма, остаје доминантни смер хрватске политике и њеног активног реобликовање историје по мери укуса доминантног дела хрватске јавности.

Овакве изјаве заслужују противљење и бес сваког искреног антифашиста, баш као што све жртве завређују једнако поштовање, а злочинци вечно проклетво. И сећање. Да се њихови злочини не би опет поновили, нити да би се од крвавих руку претворили у свете људе.

Република Србија мора да уради све што је у њеној моћи да се истина о Покољу над српским народом на територији НДХ што шире популаризује за светску јавност. Иста настојања морају доћи посебно из Републике Српске, али и од сваког човека који антифашизам сматра својим истинским опредељењем, а људскост својим начелом. То мора бити један од примарних циљева нашег медијског деловања јер се тиме чува непроцењиво вредна истина о највећој националној трауми српског народа, одаје пошта страдалим мученицима, спречава прање злочинаца и потискује једна деструктивна убилачка идеологија која ће занавек бити спремна да копа неке нове јаме.

Мир и вечно сећање свима које је усташки терор посекао у лудачком крволочком пиру. Нека им смрт подари спокој који су им крволоци одузели.

Слава онима који су га окончали и донели слободу!

Бојан Драгићевић

Поделите:

2 Коментари

  1. Шта се може очекивати од крволочних звери него да буду још крволочније звери.
    Замислите кољаче који пију свежу људску крв, маљевима убијају децу, кољу….
    И опевају то злочинство…
    Траг их се ископо.

  2. “Hrvati ssu najhrabriji Narod, jer se niceg ne stide.Kakva bjedna izjava,tj.laz ovog hrvata je uzaludna, jer je dokumentovan ovaj strasan zlocin umnogim arhivama , americkh engleski< talija nNjemackim I drugim. Herman Neumacher, Hitlerov diplomata je napisao; "u poslednjih 2000 godina ovakvi zlocini nisu pocinjeni kao od hrvatskih ustasa."

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here