Петар Гордић: Tри ратна хавера* – «рат» о почетку једног рата

Поделите:

 

Недавно сам на ТВ Ал Џазира Балканс гледао емисију Било једном у Сарајеву (1) о чувеним и чак и данас популарним сарајевским Надреалистима. Уз Бијело дугме, Емира Кустурицу и Забрањено пушење, Надреалисти су дали печат култури тог града – по њима је он био препознатљив. Ауторка емисије састала се и разговарала са „језгром“ Надреалиста (које чине Неле Карајлић, Зенит Ђозић и Бранко Ђурић) и покушала да организује њихов сусрет. Неле живи у Београду, Зенит у Сарајеву, а Ђура у Љубљани. Сви се и даље баве мање-више истим послом којим су се крајем осамдесетих бавили у Сарајеву – снимају, свирају и пишу! Али оно што је веома интересантно су њихове интерпретације рата у Босни и Херцеговини, које су у ствари и разлози зашто они неће да се састану. Ти људи због својих уверења о рату, иако живе на истом географском простору, живе у различитим и непомирљивим световима. Њих тројица су, условно речено, симболи босанских нација и немогућности да се исте договоре око евентуалног суживота. Штавише, они су симболи интелектуалних и политичких елита које воде наведене нације и креирају њихову политику. Рат око интерпретација почетка Босанског рата (термин Добрице Ћосића)(2) и његовог карактера и даље траје. «Чујмо» шта су бивши Надреалисти рекли па размислимо на ту тему!

Зенит:

  • Били смо увек на истој страни – каже Зенит, имајући у виду Нелета.

  • Први пут након рата састали смо се 1997. и отворено разговарали (…) Он данас има потпуно супротна стајалишта у односу на мене

  • Шта је главна тачка спотицања? – пита новинарка

  • Разлог почетка рата!

  • Неле је данас отворено на српској страни, што је мени неприхватљиво. Ја се не сврставам ни на једну страну. Мислим да је дужност уметника да буде независтан.

Неле:

  • Идеја о Сарајеву је била добра идеја, али је пропала, превладао је принцип да националност одређује све. Неки људи су одлучили да је то тако. Ја сам изабрао да одем јер се са тим нисам слагао. И нисам био сам, 200.000 Срба је тада напустило Сарајево.

  • Зенит је те 1997. прерано дошао у Београд, био сам још увек под јаким емоцијама, хиљаду пута сам им опсовао мајку, свима њима у Сарајеву јер су одабрали да иду у рат … Зенит је на то одговорио „Не, ниси у праву, ми смо пријатељи …“ Не, ми нисмо пријатељи и два пута морамо проверити ко је био у праву.

  • Имамо различита тумачења рата у Босни. Ја тврдим да је то био грађански рат, а Зенит или било ко са друге стране тврде да је то била агресија. Не могу бити две истине, већ само једна. Ја знам да је моје тумачење тачно, јер ће им будућност то показати.

Новинарку је шокирао Нелетов став о томе да «је он у праву а да сви други греше» (што он уопште није рекао, осим ако под свима другима подразумевамо босанске муслимане). Ради се – каже она – о неспособности да прихвати идеју да он или српски народ могу сносити било какву одговорност за распад државе (што он, такође, није рекао). Она се враћа у Сарајево и наговара Зенита да оде у Србију и види се са Нелетом, на шта јој он одговара «Нисам ја негативац у овој причи, нисам ја тај који не жели негде да оде…» Док Нелетов горенаведени став шокира новинарку, овај готово идентичан Зенитов став јој је изгледа сасвим примерен.

Дакле, Зенит каже да су пре рата они били на истој (неутралној) страни од чега је Неле у међувремену одступио. Ја, Зенит, остао сам и даље на тој правој, неутралној, несврстаној страни … и поводом општих питања, али и поводом те главне ствари (разлога почетка рата) … и у наставку додаје «Део смо неких званичних политика», односно у овом случају страна. Оно што је интересантно јесте то како неко успева бити на неутралној страни, а истовремено бити део једне званичне (одређене) политике? Било би веома интересантно да је Зенит експлицирао шта подразумева та неутрална страна на којој је био и остао. И на који је начин Неле од ње одступио? И како је могуће да је Неле био агресор на сопствени град, односно да је стао на страну агресора?

Ђура:

– На питање шта га је подстакло да оде из Сарајева он одговара – То питање ми је увек најтеже; ја сам из мешаног брака, мајка ми је муслиманка, а отац Србин. Деда ми је умро два месеца након што је рат почео и поставио ми је најтеже питање током опсаде. Питао ме је ко су људи који нас бомбардују и рекао да је чуо да су то Срби. А будући да је и сам био Србин питао ме је – а ко су наши? Можда у том рату и није било наших … све ме то подстакло да одем из Сарајева.

На питање ко је по њему почео рат и какав је тај рат био он каже – то бисте требали да питате Нелета, он је увек био добар у тим политичким питањима – и додаје – то није важно питање нити је одговор на њега важан.

Можда Ђура бежи од истине, не жели да ремети живот у који је тим ратом бачен, али заправо од одговора на ово важно питање зависе и одговори на питања зашто је отишао и на питање његовог деде. Ко је почео рат, ко је кога напао, на који начин и зашто се то десило – то је «кишобран» питање од кога зависе многа друга питања и одговори о свему што се након тога дешавало. Истовремено, историчарима и историографима је то кључ и за оно што се пре тога догађало (јер открива многе релације, разлоге, намере и тежње (историјских) субјеката који су деловали у претходном периоду).

Ратови се не догађају (спонтано), него се желе, планирају и изазивају (од стране једне од будућих зараћених страна). Они не почињу сами од себе, већ бивају изазвани сукобом интереса. До сукоба интереса не долази «преко ноћи», него се он рађа и развија у једном историјском контексту (кроз организацију једне државе, доношење устава и закона, поштовања права и слобода, итд). Рат је кулминација тих сукобљених интереса. И тумачења/интерпретације рата су такође везана за те исте интересе. Много тога и пре и после рата је уплетено у ту «игру интереса».

Када слушам и читам један део Бошњачких интелектуалаца у вези са ратом у Босни имам утисак као да је БиХ држава која је настала пре петсто година и како је једно јутро 1992. године суседна Србија напала ту државу искључиво са намером да јој узме део територије! Просто је невероватно шта ти људи пишу и говоре! У БиХ седамдесетих и осамдесетих година вероватно није било потребе за идентитетском деобом на наше и њихове, али је то деведестих постало нужно. Срби у Сарајеву су на почетку рата имали неколико опција. Или да беже на српску страну или да се придруже Алијиним војницима (Цацо, Ћело, Шеве и остали). Трећа опција су Казани! За четврту не знам, можда и она постоји. Већина Срба је одабрала прву опцију, да би сачувала главу на раменима. Неле Карајлић је био међу њима.

Не знам како Босански рат изгледа из других перспектива, али Нелетова је отприлике следећа: Србима у БиХ је тај рат наметнут и представљао је питање њиховог опстанка. Ако већ треба да иступе из Југославије, они су желели да се питају о карактеру и уређењу будуће самосталне државе у којој ће живети. Пошто босанским Србима то није било дозвољено, они су се силом за то морали (из)борити. Помагала им је Србија и Црна Гора. Ми немамо намере да освајамо БиХ, али морамо да помогнемо своје сународнике Србе чији је опстанак у тој земљи угрожен – пише Ћосић у Босанском рату – то није рат једне нације и једне вере … и његов крај не зависи од воље једне стране (1) Званична сарајевска верзија распада земље каже да је (парафразирам) Ћосић зли великосрпски идеолог чија је испостава у Сарајеву био, између осталих, и Карајлић. Можда му је и део скечева за Надреалисте написао!

Рат око почетка Босанског рата се и даље води на политичким, интелектуалним и медијским фронтовима. Да то питање није важно, нико се не би њиме бавио. Напротив, веома је важно и од одговора на њега зависи много последица у будућности.

Петар Гордић, филозоф

*песма Забрањеног пушења са албума Ја нисам одавле (1997)

(1) http://balkans.aljazeera.net/video/al-jazeera-reporter-bilo-jednom-u-sarajevu

(2) аудио књига https://www.youtube.com/watch?v=50KvYz7c7GA

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here