ПОДГОРИЦА ЈАВЉА: СВАНУЛА ЈЕ РУЈНА ЗОРА

Поделите:
  1. август остаће забележен као најзначајнији датум у модерној историји Црне Горе. Десило се чудо: Сванула је рујна зора! Светла, поносна, слободарска. Победио је народ, победиле су колоне, победиле су литије, победила су изгладнела уста, заробљене душе и обесправљени мозгови. Поп је победио распопа, црква је победила секту, истина је победила лаж, традиција је победила заблуду; грађанска Црна Горе је однела победу над подељеним друштвом пуним супремације и мајоризације. С друге стране изгубили су многи: разне интересне сфере, лобистички кругови, ситни користољупци, плаћени новинари, бројни плагијатори историје и у Црној Гори и ван ње, али пре свега и изнад свега, изгубио је олигарх, сатрап и тиранин по имену Мило Ђукановић. Изгубио је и онај Мило- комуниста у срцу, и онај Мило- националиста у малом мозгу, и онај Мило- новопечени Монтенегрин у великом мозгу, али и онај Мило- криминалац у крви! Победила је Црна Гора! Иако су неки склони да ниподаштавају тријумф опозиције уз образложење да ће Подгорица сада постати “сателит” Београда, истина је потпуно другачија. Црна Гора 30. августа није изгубила своју државност. Напротив! 30. августа Црна Гора је постала држава више него икада у савременом добу. С тим да је постала држава која је достојна свог имена и своје прошлости, каја поносно грли и љуби своје великане, која са Србијом можда не дели исту кућу и исто двориште, али дели исту историју, исти ген и исто порекло. На срећу многих, Црна Гора је поново постала Црна Гора! На несрећу неких других, престала је да буде “Монтенегро”.

Државност Црне Горе је неспорно право њених грађана

Државност Црне Горе и њено право на независност никада нису били спорни. Да ли је Црна Гора 2006. одлуком да обнови своју независност погрешила, односно да ли је тим чином направила штету или услугу Србији, показаће време које долази? Оно што је неспорно: Црна Гора је и пре заједнице са Србијом била самостална држава, и има пуно морално и свако друго право да сама одлучује о својој судбини. Ипак, оно што је спорно, јесте начин на који је до скора владајућа клика у Подгорици уз подршку дела грађана и пре 2006. радила на препакивању црногорског идентитета, који је од обнављања независности на овамо бар у форми званичне државе, добио облик наказне слике, потпуно супротне од историјских цињеница и правог хабитуса и Црногораца и црногорске државе. Заправо последњих 20 година Црна Гора је постала све оно што су њени вековни противници желели да буде: духовно мала, дезоријентисана, осакаћена за свој корен, и устројена по жељи и вољи оних којима миран и спокојан живот и Србије и Црне Горе није у интересу. Да, Црна Гора има право на независност. Да, Црна Гора има право да у своје име одлучује о чланству у било којој војној или политичкој организацији… Али, ниједна власт, и ниједан властодржац немају право да прекрајају историју, да измишљају језик, и да у 21. веку од неформалне и непризнате верске организације праве званичну аутокефалну цркву!

Коме је у интересу “Милов Монтенегро”

Црна Гора, или боље речено “Милова Црна Гора” је пар екселанс пример националног инжењеринга који са на Балкану спроводи од стране западних сила. Да је неко почетком прошлог века, рецимо 1910. када се Црна Гора уздигла на ниво краљевине, рекао да ће ова држава једном окренути леђа Русији, односно да ће се- што је још горе, одрећи косовског завета и Српства, био би проглашен за злонамерног идиота, а његове речи би биле категорисане као научна фантастика. Ипак, то се у доброј мери десило. Наравно, не случајно, и не само од себе. Удар на Црну Гору је у ствари био удар на светлу нит српског етноса, на жилу куцавицу која је у времену мрака, ропства, и свеопштег духовног и националног слепила, пркосно широм отворених очију гледала ка слободи. Наравно, разлози за расрбљавање Црне Горе су врло прости. Срби су од стране: Енглеза, Угара, Немаца, а касније и Американаца перципирани као реметилачки фактор на Балкану, продужена рука руског утицаја, а Србија као држава као једини потенцијални регионални хегемон, који је у стању да окупи, не само завичајно удаљене припаднике свог народа, већ и друге околне народе, и да на тај начин може бити брана спровођењу западне визије Балкана. По тој визији, на Балкану не постоје државе него региони, који су ништа друго до пуки административни центри за лакшу трансакцију западног капитала. По тој визији, од једног језика, а на основу његових наречја, прави се више малих језика, који би у некој каснијој фази сви заједно били замењени енглеским језиком. По тој визији: цркве, манастири и остали споменици културе, немају духовни и национални значај, већ се њихова улога своди искњучиво на то, да употпуне туристичку понуду.

  1. август- победа литија и грађанске Црне Горе

Литије су дефинитивно пробудиле рефлекс црногорског бића. Тренутак када је режим Мила Ђукановића ставио своје прљаве шапе на светиње Српске православне цркве, био је тренутак црногорског “Но пасаран”! Линија преко које се не прелази… Последња линија одбране себе и сопственог идентитета. Да је којим случајем Мило Ђукановић успео да до краја прогура свој скарадни закон о наводној “слободи вероисповести”, можда би Црна Гора трајно из свог генетског кода избрисала Његоша и Светог Петра Цетињског. Можда би коначно и заувек постала Црна Гора по жељи Мила Ђукановића или Милована Ђиласа пре његовог покајања. Постала би Црна Гора коју на свет није донела и одржала сабља Марка Миљанова, већ мацола у рукама оних који су рушили стару Његошеву капелу на Ловћену.

Но, без обзира на то што су литије дале кључан допринос паду ДПС-а, саму смену режима треба гледати као велику грађанску победу, и вероватно примаран задатак нове власти биће да изгради државни и друштвени систем по мери сваког грађанина Црне Горе. На крају крајева, Црна Гора је захваљујући изборним резултатима од 30. августа уместо власника коначно добити власт! Доскорашњи власник Црне Горе Мило Ђукановић, изгубио је главну полугу моћи и утицаја уз помоћу које се према држави односио као према личној прћији. Истина, Ђукановић ће још неко време остати на функцији председника, али како сада ствари стоје, то ће за Мила бити само на две године орочена удобна ложа из које ће моћи да гледа свој коначни политички пад, и своју селидбу на сметлиште историје… Једнино место које Ђукановић, док је света, века и људи, заиста заслужује.

 

Никола Трифић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here