ПОСТХУМНИ РАЗГОВОР СА ДР ПРОФЕСОРОМ ЖАРКОМ ВИДОВИЋЕМ

Поделите:

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у веремну из црног шешира

ПОСТХУМНИ РАЗГОВОР СА ДР ПРОФЕСОРОМ ЖАРКОМ ВИДОВИЋЕМ

ККС: Професоре, хвала ти што си ме примио.

ЖВ: Ово професоре изостави, то се више не рачуна. Није те било одавно. Ниси дошао у току лета, већ по овако великој студени.

ККС: По терћи пут аутономашка медицина ме је покушала убити са предумишљајем. Но, не могу без тебе многе ствари да разрешим. Више од 50 година пријатељовања, кад год сам дошао у велике недоумице, ти си знао да их објасниш. Ти си до танчина знао шта се све спрема српском народу. Нису те саслушали, а некмоли послушали.

ЖВ: Да, „Бог се сами на Србе разљути“, За њихова смртна сагрешења…“ Када Црњански у роману „Сеобе“ каже: „Сеоба има, смрти нема“, он тиме – јасно је из целине романа – не указује на мит о некој „сеоби душа“, него на једну стварну опасност која нам прети: на сеобе, разбијање заједнице, губитак, па чак и заборав завичајности. А, тај заборав значи, нестајање народа у туђој историји, све једно да ли у турској, аустријској, руској, британској, хрватској, албанској или америчкој.

ККС: То је, смрт, мој највећи пријатељу.

ЖВ: Смрт јесте највеће зло. Али је оно настало из наших, српских „смртних сагрешења“, из кршења Завета, а то значи из раскида литургијско-парохијске саборности, заједнице човекове са Богом, а самим тим и заједнице међу људима. Зато смрт и усамљеност иду заједно, као једна иста патња. Зато је Христос Васкрсењем поразио, не само смрт него и усамљеност. Зато Срби у истинској својој, а не туђој историји нису ничији, „војнички народ“, ни турски, ни асутријски, ни хрватски ни амерички, ни британски, него Христова заветна заједница, Христов народ.

ККС: Да ли је стварање неких Југосалвија под туђим плановима и командама, највећа и непоправљива несрећа.

ЖВ: Под утицајем западног просветитељства и метафизике – култа знања и мишљења као моћи која је изнад осећања вере – наша државна елита напушта Завет и предаје се култу јунаштва, парадне војне религије, у стварању Југославије, у државном удару 1929. у државном удару 27. марта 1941., под утицајем и за интересе Британске империје, а онда и Титовим устанком 1941., којим је судбина спског народа, по завршеном рату, опет била подређена интересима Ватикана и Британске империје.

ККС: Одкуда толика србофобвија, да ли има почетак и крај.

ЖВ: Ако имамо у виду србофобију као идеологију Хабзбуршке империје током Првог светског рата, па србофобију као националну идеју усташа у дригом свертском рату, ова данашња империјална кампања деморализације Срба представља трећи западни талас србофобије, а ми се још увек мислимо ко смо и какав је смисао нашег опстанка. Другим речима, ми заведени политичким идеологијама наших „лидера“, још увек сумњамо у истоветност национаалне историјске свести. А та истоветност је једина база нашега опстанка. То је знао још и „Сидланд“, као што знају и данашњи моћници НАТО-а. Дакле, ради се о трагедији српског народа који није поражен „снагом и храброшћу Титових партизана“ него је издат од својих „савезника“ још 1943. године. Како данас отворено помажу терористе, Тачија и др. на Косамету, тако су исти наши „савезници“ стали отворено, како рекох, 1943. године на страни Тита и повели су необјављени рат против Срба, својих савезника.

ККС: Након одлука АВНОЈ-а наступа још жешћи рат против Срба.

ЖВ: Можда не знаш, ти си млађи, а у школама се то није смело ни споменути. Када су западно-босански партизани (крајишки) сазнали за одлуке АВНОЈ-а, да се обнавља хрватска геноцидна држава, одлучили су 1944. године да пређу на страну војводе Момчила Ђујића. Међутим, добили су преко „Радио Лондона“ ултимативну поруку да се врате под Титову команду. Ускоро је уследио споразум Тито-Шубашић: с једне стране Хрвати Тито и Бакарић, Словенац Кардељ и посланик Југославије при Ватикану Смодлака, с дрге др Иван Шубашић, бан Бановине Хрватске, као да није било НДХ и Јасеновца. Те две стране 1944. на острву Вису преговарају о судбини Срба у Југославији и формирају Владу коју признају „савезниоци“, то јест Британија и Америка. Ускоро је уследио ултимативни позив, тобоже самог краља Петра другог лично, да се четници, то јест ЈВО, морају сврстати под команду Тита. Немачки савезници никоме нису поднели рачун. Тито их је, посебно Албанију и Хрватску, дакако свезничком одлуком, ослободио од свих грехова и обавеза, опростио им је дугове и злочине. Ослобађање Хитлерових свазника сваке одговорности за рат и злочине, погођени су само Срби. То је скандал какав не памти европска па ни светска историја.

ККС: И тако, пријатељу мој, до данашњих дана, Србима су кројили судбину, после тих „савезника“, разни вандербрукови, демикелиси, солане, блерови, бајдени, клинтони, меркеловне, овени, ахтисарији, трампови и многи други. Шта је био и шат им је соновни циљ?

ЖВ: Најлакше је да то објасним ставовима бившег главног тужиоца у Хагу, Луизе Арбур, која је изјавила „да је тај трибунал најбоља шанса да Срби најзад схвате своју прошлост“. Наравно, мислила је као историју која је Србе већ пре свих догађаја обликовала као кривце, проклетнике и злочинце, тако да тачан суд о Србима може дати тај трибунал. Пред тај трибунал изведена је сама историја Срба, а то значи сам српски народ. Јер сваки народ је истоветан са својом историјом. Идентитет народа јр у његовој историји, а идентитет човека као личности је у његовој вери која је, у човеку, историсјском бићу, жива само као историјска свест. Судити једној нацији значи судити њеној историји.

ККС: И не само Луиза, школована Европљанка.

ЖВ: Да, одавно су нам изасланици и мисионари европске цивилизације говорили: „Само нам, молим вас, не говорите ништа о вашој историји, јер то нас не интересује“, онда су нам тиме давали до знања да их не интересује опстанак српског народа. Наша историја је Косово – наравно, не као територија, него као символ Завета који је суштина наше историје. А то Косово као символ наше историје, њих не занима, јер их не занима ни наш опстанак. Наиме, ако ми не схватимо историју онако како је схватају и осећају страсно Американци и сви народи Запада, поготово они чије државе улазе у сатав НАТО-силе, онда ми представљамо изазов, не само Американцима, Западу, НАТО-оу, него и читавом свету.

ККС: Имам много питања, ево само још једно, опрости што ти реметим мир. Ради се о медијском рату.

ЖВ: Видим да ти је хладно. Дођи када наступи прољеће, у мају биће две године одкада сам отишао. А што се тиче медијског рата, онај изазов о коме сам говорио је за њих идеолошки и довољан да сама Евроунија, а поготово НАТО-нације, поведу тотални медијски рат против Срба и Србије. Тај медијски рат не би имао смисла да није значио припрему западног и америчког јавног мњења за рат, најприје економски, па политички и најзад оружа агресија коју смо доживљавали више од 70 дана. Смисао медијског рата је тотална и тоталитарна медијска власт над читавим светом: апсолутни монопол медија Америке и Запада, који преко медија желе да читав свет прихвати само њихову информацију и дезинформацију, то јест идеологију као истину. Ако се негде у свету јави неки медијски инат с другачијом идеологијом или информацијом, онда је НАТО-сила у стању да свој информативни и медијски монопол брани бомбама. Та агресија је „демократска“ и у складу је са системом културних вередности Америке и Запада, јер „демократија“ данас више не значи власт закона о правима гарађана, него власт мнења, без обзира на то да ли је то јавно мњење Запада, Америке, Србије и свих држава бивше Југославије. Све је то завијено у страну и домаћу србофобију.

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here